Sećanje na kontramiting pristalica Slobodana Miloševića pre 25 godina tokom građanskih i studentskih protesta

Čiko, gde je moja mama?

Čedomir Petrović
Autor 27.12.2021. u 15:29

Izdvajamo

  • Nisam mogao da zaspim. Ne znam zbog čega. Stajao sam na terasi i pušio. Nešto pade na moje ruke. Neka voda. Sigurno iznad polivaju cveće. A onda sam shvatio da to izlazi iz mojih očiju. Neka voda je curila. Suze? Da. Tako se to zove. Suze. Ja sam onda verovatno plakao. Onda sam počeo i da se tresem.

Povezani članci

Čiko, gde je moja mama?

Čedomir Petrović – Foto: Milovan Milenković

Beograd, decembar 1996. Dan je bio i ne sećam se tačno koji kako smo na ulici. Nailazili su iznenada i zverski tukli narod.

Potrčao sam sa našom grupom prema jednom prolazu, ali pri kraju hodnika, u magnovenju, video sam sliku koja me je naterala da usporim hod i stanem. Naslonio sam se leđima na zid. Preko puta, na dva tri koraka od mene, toliko blizu da sam gotovo rukama mogao da dohvatim staklo, nalazio se jedan mali restoran. Luksuzan. Kakve možete videti samo u velikim evropskim gradovima.

Za stolom do samog stakla sedele su dve mlade žene obučene po poslednjoj modi. Ispred njih, stajao je veliki ovalni srebrni tanjir sa mnoštvom svežih školjki. Uvukao sam se u jedno udubljenje u zidu i netremice posmatrao kako su uzimale u svoje male, nežne ruke, školjku, cedile limun na nju, a onda lagano otvarale usta i puštale da im sklizne niz jezik u grlo.

Iz posmatranja me prenuše povici. To se vraćala ona grupa koja je bežala.

– Idemo natrag, tamo se ne može.

Gotovo da mi je bilo milo što idemo natrag, jer će nas možda opet pojuriti. Voleo bih da vidim šta će uzeti posle školjki.

I stvarno, kada smo bili na pola hodnika nagrnu odande druga grupa.

– Bežite, evo ih!

Nisam ni sačekao da neko kaže još nešto, a već sam bio na svom starom mestu, ušavši još više u udubljenje u zidu. Sada su jele biftek. Dva ogromna krvava bifteka ležala su mirno u njihovim tanjirima. Pri svakom dodiru viljuške i noža, cedilo se po malo krvi u tanjir. Jednoj od njih, skliznu niz usnu kap masnoće i pade na prelepu cvetnu bluzu.

Iznenada, sruši se na mene jedan čovek sa razbijenom glavom. Lagano sam ga spustio dole, na zemlju. Dva mladića ga poneše. Ruke i košulja su mi bile krvave, ali ja vratih pogled na dve mlade žene koje su se fantastično zabavljale. Smejale su se nečemu. Konobar u divnom belom smokingu sa crnom leptir mašnom spustio je bocu vina na sto. Koja je marka vina, pitao sam se? Hteo sam da priđem bliže i pogledam, ali bilo bi to nepristojno. Neko me je cimao za pantalone. Pored mene, stajao je dečak od tri ili četiri godine.

– Čiko, gde je moja mama?

Uzeo sam ga u naručje.

– Tu je negde. Ne brini ništa. Naći ćemo mi mamu.

– A zašto one čike biju ove druge čike?

– Zato što nisu dobre.

– Ja sam dobar.

– Znam.

– Mene neće da biju?

– Neće.

Jedna žena je vikala.

– Milane. Gde si, Milane?

Uzela je dečaka.

– Hvala vam.

– Nema na čemu.

Uzela mi je i poslednji adut iz ruke da ne dobijem batine. Tog trenutka, bilo je prekasno. Na nekoliko koraka od mene, grupa ljutih ljudi u uniformama, trčala je. Nisu me primetili. Stopio sam se sa zidom. Na nesreću, jedan od poslednjih me spazi i krenu ka meni sa isukanom batinom. Odvojio sam se od zida i stao pred njega. Pre nego što je uspeo da zamahne, rekao sam.

– Oprostite, pre nego što me udarite, želeo bih nešto da vam kažem.

Zastao je iznenađen.

– Vidite ovu fotografsku radnju pored mene. Tu su me nekada davno otac i majka dovodili i slikali u matroskom odelu za Vrbicu!

Spustio je ruku i kao da mu se leva usna malo razvukla.

– Ti si odavde?

– Da. Ovde sam rođen, i živim ovde. Ovo je moj grad.

– Ja sam iz unutrašnjosti. Dovezli nas autobusima. Odskora sam u braku pa me žena zamolila – Milojko, kad već ideš u taj Beograd, kupi mi jedne duboke, tople cipele za zimu. Pa da te pitam di ima takva radnja? Al’ da nisu skupe. Ja sve gledam ovi dana, al’ tolko jurimo, a tamo, a vamo, da ne mogu ništa da vidim.

– Evo, baš ovde na uglu ima jedna takva radnja.

– Fala ti.

– Nema na čemu.

Podiže batinu, udari me po glavi i otrča dalje. Pridržao sam se za zid da ne padnem. Zujalo mi je u ušima, ali sam osetio da me nije jako udario. Više onako iz zahvalnosti. Kao pozdrav.

U međuvremenu, dve mlade žene su popile vino i konobar je odneo bocu. Nerviralo me je što nisam uspeo da pročitam vrstu vina. Završavale su kolač i prešle na kafu. U divnim velikim šoljama pušila se kafa, a na vrhu šlag.

I sasvim nenadano u jednu šolju, na beli šlag, iz prelepog prćastog nosića, pade mala kapljica krvi. Mlada žena je držala glavu zabačenu unazad i maramicu na nosu. Bio sam prestrašen. Na sreću stalo je brzo i mogao sam da odahnem.

A onda sam osetio potrebu da odem u toalet. Bilo bi ponižavajuće da ovakav uđem u restoran. Pošao sam niz hodnik. Nisam primetio u mraku, da ima još jedan stepenik i tresnuo sam o beton koliko sam dug. Pocepao sam pantalone na kolenu. Ruka me je bolela. Vršio sam malu nuždu, pored jednog kontejnera. Čuo sam korake iza sebe. Čučnuo sam i mahinalno zaštitio rukama glavu, a onda čuo divan ženski glas.
– Grozno… Odvratno.

Okrenuo sam se. Pored mene su prolazile u prelepim dugačkim bundama dve mlade žene iz restorana. Izašao sam na svetlo i stao ispred njih. Onako krvav, pocepan i popišan, sigurno da sam im delovao zastrašujuće. Krenule su dalje.

– Molim vas…

Pružio sam ruku da ih zaustavim.

Jedna od njih je otkopčala svoju sjajnu crnu torbicu, izvadila nešto sitnine i spustila u moju ruku, ne dodirujući je.

– Niste me razumeli. Hoću nešto da vas pitam. Kopka me cele večeri. Koju ste vrstu vina pili?

Pogledale su me prezrivo, sa gađenjem. Okrenule se i otišle niz prolaz. Zapahnuo me je miris božanstvenog parfema. Birao sam velike i svetle ulice da stignem do kuće.

Nisam mogao da zaspim. Ne znam zbog čega. Stajao sam na terasi i pušio. Nešto pade na moje ruke. Neka voda. Sigurno iznad polivaju cveće. A onda sam shvatio da to izlazi iz mojih očiju. Neka voda je curila. Suze? Da. Tako se to zove. Suze. Ja sam onda verovatno plakao. Onda sam počeo i da se tresem.

I kada je sve prestalo, osetio sam se nekako, prazno.

Beograd

2003.

I ovaj dan je bio čudan.

Prolazio sam pored pasaža kroz koji smo nekada bežali. I uvek kad se nađem u blizini Trga, čujem od nekud taj huk. U početku zastrašujući, a onda kad uđeš među ljude, dobre i pametne ljude, osetiš neku čudnu pripadnost njima. Postaješ deo njih i postaješ srećan. I priznajem da mi sve to nedostaje. Imali smo nadu. Veliku nadu.

U susret su mi dolazili žena i muškarac. Ona ga je držala pod ruku. Poznao sam ga. I on mene. Zastali su. Obratio se ženi.

– Ovo je onaj čovek što mi pre par godina reče di da ti kupim zimske cipele.

Ona se zahvalno nasmešila.

– Nemo se ljutiš što te udari onda. Moro sam. Mogo je neko da me vidi od ovi moji.

– Ne ljutim se.

– Fala ti što mi reče za radnju. Eve, Stamena još nosi te cipele.

– Neobično mi je drago, gospođo, da sam uspeo da vam pomognem.

– E, znaš da su me premestili. Sad sam ovde u Beograd. I napredovo sam u službu. Videćemo se još…

– Videćemo se… Sigurno.

Pošao sam dalje. U fotografskoj radnji, na stolici, sedeo je Milan. Majka je stajala pored. Slikao se za Vrbicu. Mahnuli su mi.

Beograd

2021.

Još uvek šetam. Kao i uvek bez cilja. Onako, nasumice. Ne viđam više nikog. Niti oni mene. Namerno se ne prepoznajemo ili prolazimo jedni kroz druge.

Stojim i gledam u nešto što me podseća na nekoga. Ništa. Bilo je to samo ogledalo.

Autor je dramski umetnik

Danas.rs

Čedomir Petrović
Autor 27.12.2021. u 15:29