Crkva u sekularnoj državi

 Željko Pavićević
Autor 18.10.2019. u 08:50

Crkva u sekularnoj državi

Stiče se utisak da crkva uvek ide ka onima koji joj nude novac i učešće u vlasti, a da pri tome koriste priču o naciji i očuvanju vere kao večitu mantru koja dobro prolazi kod političara koji veruju da će im podrška crkve omogućiti opstajanje ili dolazak na vlast.

Piše: Željko Pavićević

Nemam problem sa 800 godina dugom autokefalnošću Srpske pravoslavne crkve. Možda zato što su njene pobude, te davne 1219. godine, bile slične onim koje danas imaju predsednik i  crkveni ljudi u Crnoj Gori. Nije problem ni Orden Svetog Save Prvog stepena na reveru predsednika Vučića. Možda zato što je slične, sigurno nižeg ranga, dobio predsednik Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj, takođe za „kosovsko rvanje“. Šešelj je okićen od strane mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija visokim Ordenom zlatnog lika Svetog Petra Drugog, Tajnovidca Lovćenskog, a od vladike Filareta je dobio Orden Belog anđela.

Šta je onda uzrok mučnine koju osećam u stomaku svaki put kada se u medijima da preterano veliki prostor crkvi i njenim (ne)delima? Da nije to što se nisam navikao na njene decenijske ispade? To što smatram da crkvi i veri u Boga nije mesto u dnevno-političkim dešavanjima? Ili možda to što ne mogu da zaboravim nedostojno i nemoralno ponašanje nekih njenih predstavnika? To što je žmurila pred „nosiocima homoseksualnih aktivnosti“ unutar SPC? Što ne mogu da oprostim patrijarhu Pavlu „probijanje“ višenedeljnog policijskog kordona u Kolarčevoj ulici tokom studentskog protesta ’97? Davanje prava Miloševiću da u Dejtonu pregovara u ime svih Srba? Izgleda do je to; tridesetogodišnje perverzno ponašanje i podmuklo koketiranje crkve sa vlašću, i opozicijom, u sekularnoj državi kakva je naša.

Dugo sam mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija Radovića u svojim tekstovima nazivao „generalom“. Nisam pobornik teorije zavere, ali možda je zaista istina da je Tito nekoliko svojih „dobrih ljudi“ infiltrirao u SPC kako bi je oslabio i kako bi preko njih mogao da kontroliše i koordinira rad crkve. Ne on lično, naravno, nego njegove „službe“. Neko je to posle nasledio, vremenom popravio i zloupotrebljavao zarad ostvarivanja ličnih ciljeva, a u senci viših, državnih interesa. Za narod. Za otadžbinu. Za… čije babe zdravlje?

Dolaskom Miloševića na vlast otpočeo je period renesanse u Srbiji. „Srbi“, poput čoveka u humanizmu, postaju centar interesovanja srpskih političara i SPC. Retorika o nacionalnoj ugroženosti, potrebi za kolektivnim buđenjem i prekrajanjem granica zarad stvaranja jedne, celovite zemlje Srba, bila im je identična. Milošević se, kao bivši komunista i novokomponovani socijalista, prema crkvi odnosio sa prikrivenim prezirom, siguran u svoju nadmoć. Sa druge strane, crkva se prema Miloševiću odnosila kao bipolarna ličnost. U trenucima kada je Milošević glumio zaštitnika srpskog naroda, crkva ga je slavila kao heroja i dobročinitelja, zagovornika ideje o spajanju svesrpske zemlje i njenog naroda na prostoru bivše Jugoslavije. Sa druge strane, sve što se kosilo sa ovakvim stavom SPC, a sve češće izražavalo u konfuznoj politici Miloševića počev od potpisivanja sporazuma o prekidu vatre između Hrvatske i JNA, preko uvođenja blokade na granici na Drini, koju je Milošević uveo zbog odbijanja rukovodstva bosanskih Srba da prihvate Vens-Ovenov plan, učestvovanja u izradi Dejtonskog sporazuma pa sve do potpisivanja „kapitulacije“ u Kumanovu, crkva je negodovala i klela. Crkva je otvoreno i javno, sredinom 1999. godine iz dva puta tražila ostavku Miloševića, stajući na stranu tadašnjeg DOS. Ipak, nije joj smetalo da svoje velikodostojnike te iste godine pošalje na „žurku“ kod Miloševića povodom Dana republike.

Slomom režima Slobodana Miloševića, crkva svog „viteza“ u borbi za očuvanje onoga što je ostalo da se sačuva pronalazi u liku i delu Vojislava Koštunice. Protivljenjem izručenju Miloševića Haškom tribunalu i podrškom protestu crvenih beretki, Koštunica se najbeskrupuloznije suprotstavio politici tadašnjeg premijera Srbije. Crkva koja je dosta lukavo krila svoj stav prema Zoranu Đinđiću, možda iz razloga poštovanja napora koje je Vlada Srbije uložila da se izgradi Hram Svetog Save na Vračaru i uvede veronauka u škole, svoje pravo lice pokazaće nakon atentata na premijera. Mitropolit Amfilohije u posmrtnoj besedi ispratiće pokojnog premijera rečima da je “u momentu najvećeg poniženja svog naroda, na obrenovićevski način pružio ruku pomirenja Evropi i svijetu“.

Crkva je uzela znatno učešće tokom velikog mitinga „Kosovo je Srbija“ 2008. godine, nekoliko dana nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti južne srbijanske pokrajine, gde su se na istom mestu našli tadašnji premijer Srbije Vojislav Koštunica, predsednici SRS-a i SPS-a Tomislav Nikolić i Ivica Dačić, brojni ministri u Vladi Srbije, premijer Republike Srpske Milorad Dodik i drugi. “U presudnom trenutku ovde smo da potvrdimo ko smo i šta smo. Mi smo svi Kosovci. Kolevka naša i našeg naroda i mesto našeg rođenja je Kosovo i Metohija“, rekao je vladika crnogorsko-primorski Amfilohije. I pored toga što je Kosovo postalo nezavisno, borba crkve za očuvanje „svete srpske zemlje“, tokom pregovora o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova, nije prestajala. Kako je „borba“ odmicala tako su rasle tenzije između vlasti i crkve. Činilo se da su ovi odnosi postajali sve zategnutiji što se pregovarački proces u Briselu više zahuktavao. Oni koji su tog dana na molebanu stajali zajedno, rame uz rame, kao „Kosovci“ i čuvari „imovine naroda svetosavskog“, potpisivanjem Briselskog sporazuma, postali su oni koji su pod uticajem Zapada izdali „srce Srbije“. Danas, nekoliko godina od potpisivanja Briselskog sporazuma i osam vekova od autokefalnosti SPC, patrijarh Irinej odlikuje „ordenom“ predsednika Srbije za njegovu ljubav prema crkvi i nadljudske napore iskazane u „kosovskom rvanju“. Kakva ironija.

Stiče se utisak da crkva uvek ide ka onima koji joj nude novac i učešće u vlasti, a da pri tome koriste priču o naciji i očuvanju vere kao večitu mantru koja dobro prolazi kod političara koji veruju da će im podrška crkve omogućiti opstajanje ili dolazak na vlast. Simbioza koja daje win-win odnos. U ovoj kombinaciji poslednjih 30 godina oni su uvek dobijali, a mi smo kao narod mnogo toga izgubili. Izgubljeni su životi za ciljeve koji su unapred bili osuđeni na propast. Izgubili smo ponos, svaki kompas. Citiraću Antu Markovića ne zato što je on bio mnogo pametan da zaključi kuda nas je vodila jedna pogrešna politika, već zato što je imao hrabrosti, energije i volje da se toj i takvoj, nacionalističkoj i nazadnoj politici suprotstavi, nažalost bezuspešno. „Zablude ćemo plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije u Evropi“.

Kraj prvog dela

 Željko Pavićević
Autor 18.10.2019. u 08:50

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija