ČUJTE SRBI! ČUVAJTE SE SEBE

Čedomir Petrović
Autor 31.10.2017. u 15:55

Izdvajamo

  • Da li Srbija, kao mašina, počinje da se rašrafljuje? Da li počinje da trokira i klizi unazad, ka mestu odakle je pošla na put, kojem se većina radovala? Da li šef pogona gubi vlast nad onima kojima je poverio delove mašine ili oni to rade u saglasju s njim?

Povezani članci

ČUJTE SRBI! ČUVAJTE SE SEBE

Arčibald Rajs

Dobijamo avione u delovima. Sastavljaju ih Lazanski i Vulin i uvek ispadne traktor ili spomenik Staljinu. Naoružavamo se. Hoćemo li napasti ili se braniti? Koga da napadnemo? Svi oko nas su članice NATO pakta. Jebali smo ježa ako samo uperimo vazdušnu pušku u nekog. Braniti se! Og koga? Ove koji su nas bombardovali, nismo nikad ni videli.                                                                                                     

Mogu li pas i mačka biti prijatelji? Mogu. Mogu li mačka i miš živeti zajedno?  Mogu. Mogu li Amerikanci i Rusi ratovati zajedno, na jednoj strani. Uverili smo se u to, dvaput. Da li je Sadat išao u Kneset, kod Begina, gde su potpisali mirovni sporazum? Išao je. Da li su se Kol i Miteran držali za ruke u Verdenu 1984. godine i time doprineli istorijskom miru Nemačke i Francuske? Bilo je tako. Može li crnac da bude gradonačelnik Pirana? Itekako. Mogu li dva srbina da se slože oko nečega? Nikada! Pardon, mogu da se istrpe, samo ako su lova i vlast u pitanju.

Ukoliko ovih dana, vidite u Beogradu, na ulici ili trgu, grupicu ljudi i jednog koji viče u trubu, znajte da je to ili obilazak grada stranih turista, snimanje nove erteesesovske serije, štrajk glađu radnika, čekanje prevoza gradskog saobraćajnog, ili skup neke od novih, instant partija, za jednokratnu upotrebu, sa organima partije: Predsednikom, potpredsednikom, Predsedništvom, Glavnim odborom, Izvršnim odborom, Nadzornim odborom, Političkim savetom, Etičkim odborom, Generalnim sekretarom, običnim sekretarom, Internacionalnim sekretarom, Poslovnim direktorom, pa je tu, forum žena, forum penzionera, omladina, Skupština… Svi su tu, samo nedostaju obični članovi. Kažu, jedan stariji bračni par je obećao da će doći i potpisati pristupnice, ali još uvek ih nema. Stranka nema ni program, ali će ga skarabudžiti, očas posla. Prepisaće od drugih, ionako su ti programi svi isti. Tu su zastave, transparenti, trubači, uvlakači, preletači, telohranitelji, davitelji, vatromet, cigančići viču: Kume, izgore ti kesa… Opšta jebada.

Jebe se njima za narod. Njihov izlazak na izbore za mesto gradonačelnika, je njihova pohlepa, da se približe budžetu i velikim sumama novca koje grad ima. Nameštanju tendera i uzimanjem postotka od svake privatne firme, zapošljavanjem rodbine i prijatelja, za pljačku narodnih para, za nestanke velikih suma novca dobijenih od raznih sumnjivih donatora, gde se lova na kraju deli, po pola, raznoraznim beneficijama, kreditima bez kamata, promenom namene i prodajom zemljišta, tajkunima i sličnim kriminalnim radnjama.

Svi ti likovi, skupljeni s konca i konopca, sve moj do mojega, obezbeđeni su itekako materijalno, već odavno i kad su vladali gradom i kad su radili u državnim ustanovama, a i po strankama.

Možda bi i dobili neke glasove birača, da su istinski želeli da pomognu Beogradu i onima koji žive u njemu. Zašto nisu odvojili deo svog novca i sagradili neku manju bolnicu, za siromašnu decu i stare ljude ili mesto gde će beskućnici prezimeti zimu i dobiti toplu supu, da su otvorili apoteku u kojoj će sirotinja moći da dobije besplatno lekove, koji su im neophodno potrebni, da bi proživeli još malo. Zašto nisu uložili novac u zgradu u kojoj bi se održavale večeri umetnosti, projekcije filmova, koncerti, izložbe, razgovori… kao Ilija Milosavljević, koji je svom narodu darovao zdanje i po čemu će danas i vekovima u budućnosti, biti poznat kao Kolarčev narodni univerzitet. Po čemu ćete vi kandidati za gradonačelnika ostati upamćeni? Po pohlepi za vlašću i novcem, za koji mislite, da jedino oni, čine čoveka srećnim.

Da mogu, opet bih glasao za sjajnog čoveka, kakav je bio Branko Pešić, gospodin drug, bio je jedan od najpopularnijih gradonačelnika Beograda, a u vreme njegovog mandata izgrađeni su mnogi važni kapitalni objekti: Mostarska petlja, most “Gazela”, Terazijski tunel i drugi. Usvojen je i ambiciozni plan spuštanja Beograda na reke (Beograd na Savi), današnji Beograd na vodi, izgradnje Beogradskog železničkog čvora i Beogradskog metroa… Išao sam jedanput s ocem i Brankom na boks meč. Ponudio je otac, da ga fićom odvezemo do kuće u Zemunu, gde je stanovao. Mahnuo nam je i ušao u gužvu koja je pokušavala da se ugura u gradski autobus.

Ubeđen sam da bi svi sadašnji kandidati, a i mnogi drugi lovani, glasali listom za Iliju Čarapića, sina velikog srpskog junaka Vase Čarapića, koji je bio prvi srpski upravnik grada Beograda, davne 1839. godine. Jedan od zadataka koje je imao, bio je besplatno deljenje placeva na Terazijama, ko god je pristajao da ih zagradi.  Danas  su Terazije najuži centar Beograda, a nekada davno, bile su prepune prljavih baruština i močvara, obraslih trskom, gde su u vreme velikih zima, dolazili vukovi.

Vidim sliku, kako kandidati za gradonačelnika, a i ostali tajkuni-kriminalci, jure kao muve bez glave po Terazijama i zagrađuju placeve, da bi ih kasnije preprodavali, menjali namenu, mućkali, petljali, zidali sebi dvorce…

Da li Srbija, kao mašina, počinje da se rašrafljuje? Da li počinje da trokira i klizi unazad, ka mestu odakle je pošla na put, kojem se većina radovala? Da li šef pogona gubi vlast nad onima kojima  je poverio delove mašine ili oni to rade u saglasju s njim?

Kadete Vojne akademije učiće osuđeni za ratne zločine. Da li će obesni vozači, koji gaze ljude po ulicama, predavati na Saobraćajnom fakultetu, o bezbednosti u saobraćaju? Da li će silovatelji žena, ubuduće biti upravnici sigurnih kuća za njih? Da li će pedofili, predavati u školama seksualno vaspitanje? Da li će se sve ovde okrenuti naopačke, kao dečja staklena kugla, u kojoj uvek pada sneg?

Upada mašina u glib. Šraf koji drži nacionalizam, visi o koncu i preti da svakog trenutka otpadne i da iz tog dela krene da kulja godinama zakamuflirana, akumulirana mržnja i nastavak krvavog rata, koji je negde zastao.

Šraf na kome je utisnut krst, traži da Srpkinje masovno štancuju decu. Ako, vi popovi, roditeljima obezbedite radna mesta, po završetku fakulteta, sa odgovarajućom platom i stan od države, ili od vas, jer vi ste već odavno, država u državi, možda će neko i roditi dete.

Dva najvažnija šrafa, koja drža balans i orijentaciju mašine, otpali su i sada se ona besomučno okreće u mestu i oko same sebe, ne znajući kuda da krene.

Dobijamo avione u delovima. Sastavljaju ih Lazanski i Vulin i uvek ispadne traktor ili spomenik Staljinu. Naoružavamo se. Hoćemo li napasti ili se braniti? Koga da napadnemo? Svi oko nas su članice NATO pakta. Jebali smo ježa ako samo uperimo vazdušnu pušku u nekog. Braniti se! Og koga? Ove koji su nas bombardovali, nismo nikad ni videli.

Pravili smo idiote od sebe na virtuelnom suđenju liderima zemalja Evropske unije, SAD  i NATO.  Pokazali smo im našu mudrost i snagu i sve ih osudili na  20 godina teške robije. Osuđeni su, tadašnji američki predsednik Bil Klinton i državna sekretarka Medlin Olbrajt, premijeri Britanije i Francuske Toni Bler i Žak Širak, nemački kancelar Gerhard Šreder, Havijer Solana i još sedmoro evropskih ministara i čelnika NATO-a. Bili su i obavezni da plate troškove suđenja, što im je najteže palo. Svi osuđeni izjavili su, da su presrećni što nisu kažnjeni najtežom kaznom u Srbiji, a to je, da im Željko Mitrović piše pisma, koja bi počinjala otprilike, ovako: E, moj Klintić, Olbrajtice kurvo stara, Žače Širače…

Palili smo Američku ambasadu, koja je teritorija te zemlje u Srbiji, dok je policija stajala sa strane, navijala za navijače, vadila iz usta upaljene baklje i dodavala onima, koji su im ranije nabili u usta.

Pored tolikog broja ubijenih, našli su da nas jure zbog neke braće Bitići. Svašta!

Sva ta poglavlja, sa kojima bi trebalo da se usaglasimo, znali smo od samog početka i da nas čeka ono krucijalno, sudbinsko. Čeka nas, na kraju, onaj što cepa karte na ulasku u bioskop. Može da nam pocepa kartu pred ulazom, na samom ulazu, ali unutra nikada nećemo ući bez karte. Znam, teško je, ali je narodu još teže.

Uzimali od penzija i plata. Vraćanje na staro, mnogi penzioneri nisu dočekali. Umrli su bolesni, mada su penzije vraćene na zdravim ekonomskim nogama.

Ovaj malecki, Brajan, što je došao iz Amerike, on čovek radi svoj posao za platu. Kažu mu šta sve da prenese. Mnogo su veliki, a mi mnogo mali. Da Rusija nije tu, negde blizu, ne bi se nikad toliko “klali” oko nas..

***

Portorož, leta 2010. godine. Ležim na plaži sa prijateljem Slovencem, Mirom Brkovičem. Gledam u nebo. Nigde oblačka. Vrelo. Samo jedan ratni avion, poznajem ga po tragu koji ostavlja iza sebe, dolazi iz pravca Italije, prelazi daleko gore iznad nas i odlazi ka Sloveniji i Hrvatskoj. Ustajem naglo i uspaničeno govorim.

  • Miro!
  • Šta je?
  • Upravo nas je preleteo ratni avion iz pravca Italije!
  • Pa da…
  • Šta pa da?
  • Oni čuvaju naše nebo. Mi imamo tri ratna aviona, od toga su dva u kvaru. Mi smo, bre, u EU i NATO. Lezi, uživaj i nemoj više da vičeš i da me budiš.

Čedomir Petrović
Autor 31.10.2017. u 15:55

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija