Dan kada će se i one vratiti, moje dive

Željko Pavićević
Autor 17.2.2022. u 11:09

Izdvajamo

  • I dok ovih dana čitam knjigu Mire Furlan koja me tako snažno vraća u vreme kada sam bio nasmejani klinja, u pauzama slušam svoje dive i razmišljam koliko smo kao narod postali jadni i bedni, koliko smo spremni da tako lako i jednostavno zaboravimo lepo kako bismo živeli ružno, kako se lako odreknemo onih koji su nam ulepšavali dane svojim glasom, svojim pesmama i koliko smo nespremni da nova pokolenja upoznamo sa „zaostavštinom“, onim lepim što nas je obeležilo.

Povezani članci

Dan kada će se i one vratiti, moje dive

foto: scr.sh. youtube

Pre nego započnem ono o čemu sam hteo zapravo da vam pišem, imam neopisivu potrebu da vam skrenem pažnju na jednu fenomenalnu knjigu, autobiografiju jedne predivne osobe, talentovane glumice i hrabre žene. Reč je o knjizi Mire Furlan, „Voli me više od svega na svijetu“. Već na samom početku vratio sam se u ono vreme, bezbrižno detinjstvo koje sam proveo u zemlji koja je odisala lepotom življenja u njoj. Bilo je to neko drugo vreme, drugačije od ovog današnjeg. Vreme koje smo tako ponosno, uzdignute glave, usrali na najgori mogući način. I danas nam je super, jel’ da?

Kažu da je muzika melem za dušu, da ona sve čini lepšim, bilo da se radi o lepim ili ružnim trenucima. Daje događajima neku posebnu energiju, sećanjima draž, scenama u filmovima strave i užasa strepnju i napetost koje ne bi izazvale u nama da nje, muzike nema. Muzika je tu od kada znam za sebe. U početku, i hvala mu na tome, birao je moj tata. Slušao je radio Studio B, stanicu koja je odisala svežinom i snagom. Kako sam rastao, sve do njenog „ukidanja“ od strane retrogenih snaga 90-ih, Studio B je bio moj svetionik. Diskomer Jugoslava Pantelića, njegov glas, kao i glas predivne Dejane Milović Buhe, ulepšavali su mi dane u tada još uvek lepoj zemlji.

Negde u leto ’84, na Jadranu, prvi put sam čuo pesmu koju pevušim i ovih dana. „Rudi“, pesma sjajne Bebi Dol, potpuno me hipnotisala. Od onog trenutka kada sam je čuo do danas ova pesma budi tako čudno osećanje sreće i radost u meni. Sanjao sam kako pevam sa Bebi Dol. Imao sam neobjašnjivu želju da je upoznam i da je zagrlim, da joj kažem koliko je savršena. A onda sam čuo „Mustafu“. Nisam verovao da je ta pesma objavljena nekoliko godina ranije, 1981. godine kada sam bio jedan mali slatki predškolac. Vreme je prolazilo, a onda sam video spot za pesmu „Ja sam imala“ i to je bilo to. Pošto sam uzeo od mame pare uputio sam se u Beograđanku gde se nalazila velika prodavnica ploča i kaseta PGP RTS. „Ruže i krv“ bila je u mojim rukama. Zemlja u kojoj sam se rodio počela je da puca po svim šavovima, ali muzika je još bila tu. Ona, Bebi, tako drugačija i tako moderna, predstavljala je moju zemlju te godine na „Pesmi Evrovizije“ u Rimu sa pesmom „Brazil“. Celo društvo je navijalo za nju. Danima smo pevali pesmu „za Ramba, Dina“…Šta? Šta? Šta?

Baš te iste godine, kada je ludilo uzimalo maha u glavama „velikih“, na Prvom programu RTV Beograd video sam nju, plavokosu rokerku, gruboga, ali fenomenalnog glasa, Viktoriju. Pevala je pesmu „Od Splita do Beograda“ sa Dinom Dvornikom. Dok su se narodi kojima su pripadali počinjali mrzeti i spremati za svirepa zlodela, oni su pevali i igrali. Paradoks koji me obeležio za sva vremena. I naravno, trk do Beograđanke. Dve ploče? Gde sam ja bio sve ovo vreme? – pomislio sam. Realno, loviti Bebi Dol i Josipu Lisac po radiju i tv bio je opasno komplikovan zadatak pored škole i vilenjenja po školskom dvorištu ili po kraju sa drugarima. No, sve sam izgubljeno jako brzo nadoknadio. Zemlja se raspala ali ne po scenariju po kom su se udaljile Češka i Slovačka. Mi smo to uradili u našem stilu, vatreno i krvavo. Ali ja nisam prestajao da slušam moje dive. Njihove pesme bile su sastavni deo moje svakodnevice. I u inat svima koji su bili obojeni bojama nacionalizma i šovinizma, ja sam slušao i pevao pesme Dina i Josipe, Bebi i Viktorije sa istim onim žarom sa kojim sam ih pevao sredinom i krajem 80-ih. Ah, te 80-te. Bile su to godine kada je Aca Lukas svirao klavijature u Viktorijinom bendu. Tada su svi bili normalni, znali šta je dobro, a šta ne. A onda su to pojedinci tako lako zaboravili.

I dok je sivilo vladalo mojom zemljom i mojim gradom ona se pojavila da me spase i odvede „negde gde nikog nema, daleko“. Bebi se vratila, i kao grom iz vedra neba, prodrmala moj svet ponovo. „Ritam srca“ izašao je sredinom 90-ih i ulepšao mi život. Čak i danas, kada se sećam tih sivih dana pod „čizmom“ crveno-crne koalicije ne osećam gorčinu i tugu iako je život u zemlji Srbiji bio težak i naporan. Sanjao sam da upoznam Draganu Todorović. Deceniju kasnije, zahvaljujući Jeleni Tinskoj, upoznaću Bebi Dol i družiti se sa njom. Ne možete zamisliti niti razumeti osećaj sreće i radosti koji su me obuzimali tog dana kada sam je ugledao u belom, u kratkoj beloj haljini sa belim šeširom na glavi. Izgledala je poput anđela. Ne. Poput vile koja se pojavila da mi ispuni želju. I ispunila je, svojom pojavom.

Od kada se pojavio, Deezer je nešto od čega se ne odvajam. Mislim da kada bi nestao, ja bih puk’o kao lajsna. Muziku više ne gomilam na računaru…osim onoga čega nema na Deezer-u. I tu je caka koja mi godinama unazad nije jasna, koja me ljuti i zbog koje sam kontaktirao pojedine „glave“ kako bi rešili ono što se rešiti mora. Naših diva, Bebi Dol i Viktorije nema na Deezeru, bar nema njihovih ranih radova. Jednostavno, nema ih. I kako sam saznao, za to nije kriv Deezer, već PGP RTS. Dok se Hrvatska ponosi svojim divama na Deezeru, Srbija svoje dive čuva po podrumima, daleko od ušiju javnosti, što je poražavajuće. Ovo je samo još jedna slika u muzeju budalaština zemlje u kojoj živim, još jedna glupost, još jedan poraz.

I dok ovih dana čitam knjigu Mire Furlan koja me tako snažno vraća u vreme kada sam bio nasmejani klinja, u pauzama slušam svoje dive i razmišljam koliko smo kao narod postali jadni i bedni, koliko smo spremni da tako lako i jednostavno zaboravimo lepo kako bismo živeli ružno, kako se lako odreknemo onih koji su nam ulepšavali dane svojim glasom, svojim pesmama i koliko smo nespremni da nova pokolenja upoznamo sa „zaostavštinom“, onim lepim što nas je obeležilo.

I zbog toga što nismo isti kao oni, nismo zaboravili naše „bogatstvo“, naše detinjstvo, našu prošlost, zato što volimo naše dive, naša sećanja, našu mladost, molim vas, sve do jednog, da izdvojite malo vremena svoga i pošaljete „pismo“ kući koja je zaboravila svoje dive, PGP RTS-u, i zamolite ih da učine sve što je u njihovoj moći da novim pokolenjima pokažu ono što smo mi videli, da vrate ploče, kasete i CD naših diva u radnje, da pošalju Deezer-u njihovu diskografiju. Učinimo nešto vredno pamćenja. Budimo opet veseli klinci iz kraja. Hvala vam unapred, divni ljudi.

Željko Pavićević
Autor 17.2.2022. u 11:09