DINKO GRUHONJIĆ: Koracima onih koji (ni)su prešli

DINKO GRUHONJIĆ
Autor 5.10.2021. u 15:53

Izdvajamo

  • „Da li je prešao?“, bilo je najčeše pitanje koje se čulo u julu 1995. godine, u vazdušnoj bazi u Dubravama kod Tuzle, gde su stigle majke, bake, sestre, rođake, komšinice… koje su, prethodno najgrubljom slepom silom razdvojene od muškaraca, autobusima koji su nalikovali nekakvim dušegupkama, žive stigle do tamo. Oni koji su „prešli“ zapravo su preživeli „Marš smrti“ od Srebrenice do Tuzle, kroz neprijateljske redove, do slobodne teritorije. U Memorijalnom centru u Potočarima ovih je dana otvorena izložba „Koracima onih koji (ni)su prešli“. Uspeli su prevariti dželate i izbeći fizičkom genocidu. Psihičkom – retko ko, ako iko.

Povezani članci

DINKO GRUHONJIĆ: Koracima onih koji (ni)su prešli

Foto: BETA

U Bosni i Hercegovini i širom sveta žive svedoci genocida, porodice i prijatelji i komšije žrtava. Oni ne mrze, jer su prošli katarzu – najgoru od svih: pobili su im najbliže. “Ako bi mrzeli, oni bi tražili osvetu, a izvršiti osvetu znači postati zločinac”, kaže mladi polaznik našeg seminara. U Srbiji, 26 godina posle, i dalje traje genocid, zločin države, u svojoj poslednjoj fazi – poricanju. Organizatori poricanja su oni koji mrze. Mrze i oni koji su im poverovali. Jer nisu, niko od njih koji mrze, prošli katarzu, najgoru od svih. I dabogda se opametili i bez toga.

U oktobru će se navršiti osma godišnjica od smrti Tadeuša Mazovjeckog, prvog demokratskog premijera Poljske, nekadašnjeg izaslanika Ujedinjenih nacija za ljudska prava. Mazovjecki je, u vreme kada je genocid u Srebrenici bio sprovođen, rekao zajedničkom srpskom prijatelju: „Oni vaši su napravili užasan zločin u Bosni…“. Nakon toga, Mazovjecki je podneo ostavku na tu funkciju. Iz protesta protiv međunarodne politike prema Bosni i Hercegovini. Postoji jedna mala država na Balkanu koja i danas, 26 godina kasnije, poriče ono što je Mazovjeckom već tada, u julu 1995, bilo jasno.

Danas, 26 godina kasnije od srebreničkog genocida, postoji – dakle – jedna mala evropska zemlja na Balkanu u kojoj je poricanje genocida državna politika. To je logično jer je genocid, kako nas je Janja Beč učila, zločin države. A poricanje je poslednja faza genocida, njegov neodvojiv deo. Država je organizovala genocid, pa je više nego logično da organizuje i poricanje. I da podrži i isturi jednog Dodika. Eufemistički, rečnikom Međunarodnog suda pravde, Srbija je kriva jer nije učinila ništa da genocid spreči. Za potrebe teksta da dodamo na sudsku presudu: Srbija je kriva jer čini produženi genocid.

„Mnogi koji su izašli odavde, izašli su samo fizički, a psihički nikada“, čuli smo prilikom trodnevne posete Memorijalnom centru u Potočarima protekle sedmice. Reč je bilo, naravno, o onima koji su spas pokušali potražiti u bazi holandskog bataljona Ujedinjenih nacija 11. jula 1995. godine. Spas nikako nisu našli: neki su preživeli, ali i ako su preživeli nisu se spasili jer njihovi muževi, očevi, dedovi, rođaci, prijatelji, komšije – nisu. Pobijeni su, isplanirano i hladnokrvno, u tih nekoliko dana vrelog jula 1995, njih više od osam hiljada, streljanjima koja su trajala toliko dugo da su se i sami egzekutori žalili na umor. Streljane su sve muške glave, uključujući i dečje i staračke, koje nisu uspele pobeći. Da nije u pitanju bila Srebrenica, da je u pitanju bio neki značajno veći grad, i tada bi Mladić Ratko naređivao da se strelja koliko god dana je potrebno, kako bi „Srbima vratio Srebrenicu“ i „osvetio se Turcima“.

Kako smo videli, ni „đeneral“ nije nikada izašao iz baze u Potočarima. Vrlo brzo posle komande da se izvrši isplanirani genocid, morao je taj srbski junak u bežaniju, jer su se on i Karadžić Radovan našli na optužnici Haškog tribunala. Pa su ostatak života do hapšenja proveli skrivajući se iza lažnih identiteta: Milorad Komadić i Dragan Dabić. Bednici čija je ruka nepravde stigla tolike nevine ljude, skrivali su se od ruke pravde po manastirima, kasarnama i bogazama, da bi ga – recimo, onog Mladića koji je deci u bazi u Potočarima delio čokoladice a potom im streljao očeve – uhapsili umokrene i selektivno dementne u banatskom blatu.

„Genocid u Srebrenici je počeo 1992. godine i traje još uvijek, i trajaće sasvim sigurno i u generaciji moje djece…“, čuli smo iz usta žrtve u Potočarima septembra 2021. godine. Poricanje genocida u Srebrenici i u celoj Bosni i Hercegovini je počelo 1992. i traje i danas, i trajaće sasvim sigurno i u generaciji većine dece u Srbiji… Jer, čuli smo u Srebrenici, „rat nije samo nešto što se dešava tih dana ili tih godina, već nešto što traje cijeli ljudski život“. I nastavlja se i posle, preko dece.

„Nemojte, boga ti, on je ’81. godište, šta će vam on!?“, uzalud je teškim, najvećim suzama kvasila dželatovu uniformu i upomoć dozivala majka koja je tu, u Potočarima, poslednji put videla svoga sina. Nemojte, boga vam, to su deca koja su rođena 2007. u Srbiji, nemojte ih trovati govorom mržnje da ova majka iz Srebrenice nikada nije postojala, da njeno dete nikada nije postojalo. I za sve one koji posthumno ubijaju žrtve i tvrde da se u Potočarima sahranjuju prazni tabuti: kćerke, majke, žene, sestre…: u tabutima najčešće sahranjuju samo delove ili deliće zemnih ostataka svojih najmilijih. Pošto su ih ne samo pobili već su im bagerima tela razrovali u tri različite masovne grobnice. Jedno telo u tri grobnice… Čovek sa imenom i prezimenom, a ne broj.

Mezarje u Potočarima, belasaju se nišani na zelenoj travi, obasjani blagim jesenjim suncem. Nasuprot belog mezarja, crna soba u hangaru bivše fabrike akumulatora, danas Memorijalnog centra u Potočarima. Crna kao mrkla noć. Ta soba, kažu, predstavlja bioskopsku salu. Činjenica: platno je tu, a tu su i drvene klupice. Sa tri strane zidovi su crni, crnji od mrkle noći. Kad pogledam gore, podignem glavu koliko god mogu, vidim da je nedokučivo visoko i vidim da su postavljena svetla na vrhu. Shvatam da nisam u kino sali, već u masovnoj grobnici. Svih nas dvadeset i pet smo u stvari u masovnoj grobnici, koja je preduboka da bismo se iz nje mogli izvući i kad bismo se nekako popeli jedni drugima na ramena. Četvrti zid crne sobe je sav u staklu. Kroz staklo imamo pogled na otvorenu a kao mrkla noć crnu galeriju sa likovima i kratkim životopisima ljudi pobijenih u Srebrenici, leta 1995. Gledamo se. Svedočimo jedni drugima da smo postojali.

„Da li je prešao?“, bilo je najčeše pitanje koje se čulo u julu 1995. godine, u vazdušnoj bazi u Dubravama kod Tuzle, gde su stigle majke, bake, sestre, rođake, komšinice… koje su, prethodno najgrubljom slepom silom razdvojene od muškaraca, autobusima koji su nalikovali nekakvim dušegupkama, žive stigle do tamo. Oni koji su „prešli“ zapravo su preživeli „Marš smrti“ od Srebrenice do Tuzle, kroz neprijateljske redove, do slobodne teritorije. U Memorijalnom centru u Potočarima ovih je dana otvorena izložba „Koracima onih koji (ni)su prešli“. Uspeli su prevariti dželate i izbeći fizičkom genocidu. Psihičkom – retko ko, ako iko.

U Bosni i Hercegovini i širom sveta žive svedoci genocida, porodice i prijatelji i komšije žrtava. Oni ne mrze, jer su prošli katarzu – najgoru od svih: pobili su im najbliže. “Ako bi mrzeli, oni bi tražili osvetu, a izvršiti osvetu znači postati zločinac”, kaže mladi polaznik našeg seminara. U Srbiji, 26 godina posle, i dalje traje genocid, zločin države, u svojoj poslednjoj fazi – poricanju. Organizatori poricanja su oni koji mrze. Mrze i oni koji su im poverovali. Jer nisu, niko od njih koji mrze, prošli katarzu, najgoru od svih. I dabogda se opametili i bez toga.

„Da li je prešao? Da li su prešli?“, odjekuje očaj Dubravom.

Da li ste vi prešli?

Autonomija.info

DINKO GRUHONJIĆ
Autor 5.10.2021. u 15:53

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija