Đogo & Nogo, laureati: Vučićevo ordenje za apologete genocida

Tomislav Marković
Autor 17.2.2022. u 08:17

Izdvajamo

  • Da bi opravdao masovne zločine i genocid, moraš žrtve dehumanizovati, a kad jednu etničku grupu satanizuješ kao “bezumnike zaražene azijatskom kugom”, proglašavajući čitavu jednu religiju zaraznom bolešću – odatle neminovno sledi da tu kugu treba istrebiti, pa je svaki pokolj unapred opravdan. Nogo i Đogo pisali su poeziju ognjem i mačem, tenkom i snajperom, ubicom i haubicom. Bila je to specifična poetska forma – rafalna lirika iz redenika. Pesnici su svoj deo posla obavili, pa je red da im političko krilo udruženog zločinačkog poduhvata oda priznanje i nagradi ih za zločinjenje.

Povezani članci

Đogo & Nogo, laureati: Vučićevo ordenje za apologete genocida

Gojko Đogo – foto: RTRS

Đogo i Nogo nisu dobili zlatne medalje uprkos svom ideološkom angažmanu, već upravo zbog njega. Vučić im je dodelio državno priznanje zato što su zagovarali ispijanje muslimanske krvi i propovedali da to sve treba pobiti, pokazujući da se nije odrekao velikosrpske ideologije i njenih zločina.

Piše: Tomislav Marković

Povodom 15. februara, Dana državnosti Srbije, predsednik Aleksandar Vučić delio je šakom i kapom ordenje, medalje, lente, odlikovanja i ostala odličja. Među nepreglednim dobitnicima najviših državnih priznanja našla su se i dva odabrana pesnika: Rajko Petrov Nogo i sabrat mu Gojko Đogo. Nogo je odlikovan zlatnom medaljom za izuzetne zasluge u javnim i kulturnim delatnostima, a Đogo je od predsednika dobio zlatnu medalju za zasluge, bez preciziranja u kojoj oblasti neljudskog delovanja.

Lepo je videti da najnapredniji naprednjak drži do duhovnih vrednosti, te da mu nisu strana estetska uživanja u lepoj reči i još lepšem stihotvoreniju. Nije ni čudo što je baš Nogo postao laureat, čudno je samo što se država tek sad setila da mu se oduži za sve što je učinio na književnom Kosovom polju. Književni kritičari Nogovoj poeziji već decenijama pišu samo hvalospeve, dovoljno je samo letimično pogledati šta su sve vrsni znalci književnosti pisali o Nogu, pa uvideti koliko je natprirodna veličina njegovog dela.

Pesnički dokaz da je Bosna srpska

Toliko je Nogova poezija nadzemaljska pojava da književni kritičari u dodiru s njom odmah padnu u zanos, amok i trans, pa zbore iz glave cela naroda. Za njih je Nogo „biće lirskog pojedinstva“, “poverenik kosovske misli” koji izražava ni manje ni više nego “mitološki prasrpski sloj duševnosti”, u njegovoj poeziji dolazi do „osvećenja rodnog prostora“, njegov lirski subjekt „vodi najprisniji dijalog sa svojim zavičajem, tačnije sa Vilovim dolom, kao mitski povlašćenim i arkadijski čistim prostorom”, a na tom mitskom prostoru “se mogu iskazati i, možda, izravnati mnoge neravnine tegobnog života savremenog čoveka”.

Pošto je Nogo izravnao neravnine pesničkim bagerom, kritičari su zaključili da pesnik tumači “vezu kukavice sa kosovskom tragedijom”, jer on poseduje više znanje koje veli „da se borba za mrtve duše nikada ne završava samo na grobljima i u svetu onostranosti” (inače je Nogo u tom svetu onostranosti kao svoj na svome, više nego Orfej kad je krenuo po Euridiku), i da “samo čvrstom vezom sa precima i sa njihovim svetiteljima – od kojih su Lazar Četvorodnevni i sveti knez Lazar Srpski samo dvojica dostojnika jednog gusto naseljenog Panteona – moći će i današnji potomci velikih predaka da obezbede pravo na dostojanstveni opstanak”. Zato je Nogo “pesnik teških antitetičkih poloma” (nema veze s kostima i ortopedijom, čista metafizika), pa se u njegovoj poeziji „nečistim silama ćuka i sove pridružuje i kukavica”.

Nogo je pesnik posebnog kova, jer on “baca pogled na stećke iz perspektive vječnosti, odnosno smrti”, što bi valjda trebalo da znači da je već s one strane postojanja, ili da se bar šetka između ovog i onog sveta, tek koliko da promeni perspektivu. Na kraju kritičari smeštaju Nogovu poeziju u Panteon nacionalne književnosti, jer sve što on napiše ima “neviđenu familijarnost sa mitom i istorijom”, pa mu zato sledi “direktno upisivanje u nacionalni sluh i kolektivnu memoriju”. Doduše, ima tu i konkretnijih određenja Nogovog doprinosa, kritičari pišu da on dokazuje kako je „duhovna matrica bosanskih a pogotovo hercegovačkih prostora duboko i nepovratno određena pripadnošću hrišćanskom, pravoslavnom kulturnom i istorijskom krugu; da je Bosna da prostiš – cijela srpska”.

Pokusati svoju porciju krvi

Proglašavanje cele Bosne za srpsku zemlju je ipak presudno za Nogov status, kao i njegov politički i ideološki angažman u okviru udruženog zločinačkog poduhvata. Nije tu ni poezija nevažna, ali je iz ovih pobrojanih kritičarskih divljanja i zlostavljanja jezika jasno da je to pesništvo najobičniji patriotski kič. To je ubedljivo pokazao Predrag Čudić u knjizi „Vejači ovejane suštine“, u jednom od najduhovitijih eseja u istoriji srpske književnosti – „Nagrailo u bosanskom loncu“. Čudić je na nekih sedamdesetak stranica detaljno analizirao Nogovo stihokleplje, pokazujući da „u ovog pesnika sve trešti od prejakih, a praznih reči-ćoraka, petardi rodoljublja“, te da je reč o „uobraženom bolesniku koji pati od neizlečivog rodoljublja“. Još jedan Sterijin rodoljubac kakvih smo imali na hiljade u našoj nesrećnoj književnoj istoriji.

Nogo je bio ratni senator Republike Srpske, saradnik i istomišljenik Radovana Karadžića, zagovornik ideologije krvi i tla – te zasluge mu saborci ne zaboravljaju, uključujući i Aleksandra Vučića. Krvoločni poeta koji se 1994. godine retorički pitao: “Zar se naša braća Muslimani ne boje naše krvi nenamirene?” i vampirski pretio: “Mi moramo pokusati svoju porciju krvi” – zaista je zaslužio orden od onoga koji je pretio ubistvom stotinu Muslimana za jednog Srbina. Poetama nikad dosta tuđe krvi, a sve zarad stvaranja Velike Srbije. A kad ne može nožem, tenkom i haubicom – tu je kultura kao alternativno oružje za doba prinudnog mira, dok ne dođu neka bolja vremena. Pisao je o tome naš laureat u memoarskoj knjizi “S mene pa na uštap”: “Gle, gle. Čitam u novinama teze za razgovor na temu Srpski kulturni prostor, a ta se tema uvek pojavi kad god gubimo državni prostor. Što ne možemo državnom granicom, carinom, policijom i vojskom, obdržavaćemo kulturnim i duhovnim prostorom do nekih boljih vremena”.

Branio je Nogo Karadžića i Mladića i dok su bežali od zakona, uz malu pomoć Koštunice dr Vojislava i cele srpske državne mašinerije. Tačno 18 godina pre nego što će dobiti zlatnu medalju od Vučića, 15. februara 2004. Nogo je za svoju rodoljubivu liriku dobio nagradu “Odzivi Filipu Višnjiću” (koju su dobili mnogi pesnički uglednici, od Matije Bećkovića do Ranka Jovovića, od Dobrice Erića do Milene Marković). Nagrada se dodeljivala u Marićevića jaruzi u Orašcu, gde je započet Prvi srpski ustanak, nakon izvođenja DSS-komada “Skela” Gorana Petrovića u režiji Kokana Mladenovića.

Nogo je u prigodnoj besedi osavremenio epsku poeziju: “Savremene planetarne dahije i ove naše lokalne poturice, u postdejtonskoj i postmodernoj reviziji, ali i proizvodnji istorije, ničim se drugim ne bave do sječom knezova”. Zatim je citirao Filipa Višnjića i “Početak bune protiv dahija”: “Jednog kneza prevarit možete/ jednog poseć, a dva će uteći”. Na kraju je poentirao, objašnjavajući da su Mladić i Karadžić savremeni pandani knezovima: “Tu dvojicu što su utekli narod je prepoznao i svojijem krilom zakrilio. Nije narod, kako novi usrećitelji govore, njihov talac. Narod im je jatak. Da je drugačije, do sada bi ih na prevaru uhvatili i posjekli”. Zaista je zaslužio zlatnu medalju za izuzetne zasluge u javnim i kulturnim delatnostima, nije Vučić pogrešio, priznanje je otišlo u prave ruke, krvave do lakata. Od one u slast pokusane porcije krvi.

Presretnuti genocidni razgovori

Zasluge Gojka Đoga za ratni projekat u kojem je učestvovao i mladi Vučić, zadojivši se šešeljevskom ideologijom od koje ni danas ne odustaje, verovatno su još veće i radikalnije nego Nogove. Tokom agresije na BiH Đogo je bio predsednik Udruženja Srba iz Bosne i Hercegovine u Srbiji, savetnik Radovana Karadžića, senator Republike Srpske i ratni intendant, a posle rata je prekomandovan na funkciju potpredsednika Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću.

Okušao se Đogo u poeziji i raznim drugim žanrovima, ali je vrhunce književnog izraza dosegao u jednom pomalo skrajnutom žanru, takozvanim presretnutim razgovorima. Antologijski je presretnuti razgovor sa Radovanom Karadžićem od 8. jula 1991. godine. Ćaskaju pesnici o napadu na Dubrovnik, pa Đogo veli: “Neki dan mi, Božidar mi neki dan kaže, Božo Vučurević… I kaže – čoveče, kaže, mi to sravnjujemo, to je goli ustaša tamo, a nema 500 ljudi, tamo na drugoj strani”. Karadžić replicira na temu: “Da, Dubrovnik nikad nije pripadao njima”, a Đogo se, naravski, slaže: “Ma, ne, ma kakvi”. A zatim nastavlja u zločinačkom duhu: “Gore severno od Dubrovačke reke, to treba sve pobiti”. Sad se Radovan, naravski, slaže: “Da, da”. Potom Đogo ponavlja i dodatno podvlači suštinu: “Sve pobiti.” Sve pobiti – žene, decu, starce, nikog živog ne ostaviti. Zaista je zaslužio zlatnu medalju, krvlju poškropljenu.

Iste godine, 12. oktobra, opet su Đogo i Karadžić divanili, ali sada o budućem ratu u Bosni, pogotovo u Sarajevu. Đogo ima konkretan plan, dosledno se drži devize da treba sve pobiti, genocid je pesnička majka: “Ja mislim njih, ako otvore rat, treba stući. Oni će biti… Biće krvi do koljena”. Karadžić razrađuje koljačku tezu, pa kaže da će u slučaju rata Muslimani “nestati sa lica zemlje”, da će Sarajevo biti “karakazan” u kom će “umreti trista hiljada Muslimana”. Vodila su ova dva krvava pesnika još jedan razgovor te godine, samo ovog puta o Vukovaru, ali sa potpuno istim porukama u stilu “Udri i ubij! Zgromi i polomi!” Evo kako je to izgledalo:

Đogo: Pa valjda neće, u Boga se nadam, samo da ne ode u ovaj prokleti Vukovar dok to riješe, znaš…
Karadžić: Ne, ali zaista u Vukovar treba poslati istrenirane specijalce da to završe, šta tu…

Đogo: Ma ja čovječe. Oni šalju, izgleda, ali jebem im materinu, šalju djecu i svakoga to ne, nema vojnika…
Karadžić: Ali izgleda da će Vukovar brzo gotov biti, ulične su borbe amo izgleda..
Đogo: Pa trebalo, trebalo bi, znaš.. To je onako baš dogorilo do nokata.
Karadžić: Da, da.”

Rafalna lirika iz redenika

Đogo se objavio kao pravi apologeta zločina, etničkih čišćenja, masovnih ubistava i genocida. Nije svoju krvavu poetiku praktikovao samo u privatnim razgovorima, već se i u javnim nastupima isticao krvološtvom i odanošću projektu Velike Srbije – to je bio razlog što je podržao Slobodana Miloševića. Mirnes Sokolović u eseju “Angažovani pjesnik protiv ‘azijatske kuge’ iz podrinjskih džepova”, u okviru feljtona “Retorika genocida”, navodi čitav niz Đogovih citata iz tih olovnih godina. “Na Osnivačkoj skupštini Udruženja Srba iz BiH u Srbiji, u Sava centru u martu 1991., istaknuće da su Bosna i Hum srpska starina, i Srbi imaju pravo na etničko, duhovno i državno jedinstvo. Niko, kaže, ne može prisvajati naše teritorije, niti zasnivati državu u kojoj će Srbi biti manjina”, piše Sokolović.

“U ‘Javnosti’, u decembru 1993., odbaciće i ženevske papire, ističući da nikako ne bi ustupio Ozren i Krajinu, ‘nego bih i oslobodio levu obalu Neretve, izašao na more i očistio džepove u Podrinju. Ne od muslimana, nego od bezumnika zaraženih azijatskom kugom, koji nam drže nož iza leđa’. Definitivno rješenje za Bosnu, ističe Đogo, jeste podjela između Srba i Hrvata. Sve ostalo je trpanje pepela na žar koji će sutra planuti”, navodi dalje Sokolović.

Da bi opravdao masovne zločine i genocid, moraš žrtve dehumanizovati, a kad jednu etničku grupu satanizuješ kao “bezumnike zaražene azijatskom kugom”, proglašavajući čitavu jednu religiju zaraznom bolešću – odatle neminovno sledi da tu kugu treba istrebiti, pa je svaki pokolj unapred opravdan. Nogo i Đogo pisali su poeziju ognjem i mačem, tenkom i snajperom, ubicom i haubicom. Bila je to specifična poetska forma – rafalna lirika iz redenika. Pesnici su svoj deo posla obavili, pa je red da im političko krilo udruženog zločinačkog poduhvata oda priznanje i nagradi ih za zločinjenje.

Vučić nije zaboravio na poete koji su razvijali retoriku zločina i genocida. Đogo i Nogo nisu dobili zlatne medalje uprkos svom ideološkom angažmanu, već upravo zbog njega. Vučić im je dodelio državno priznanje zato što su zagovarali ispijanje muslimanske krvi i propovedali da to sve treba pobiti, pokazujući da se nije odrekao velikosrpske ideologije i njenih zločina. Kad se malo zagrebe ispod lažne evropske pozlate, Vučić odmah otkrije svoje pravo lice. Koje neobično podseća na Đoga i Noga.

 

Tomislav Marković
Autor 17.2.2022. u 08:17