Dragan Stojković: Bojkot ili apstinencija

Dragan Stojković
Autor 12.6.2020. u 09:19

Dragan Stojković: Bojkot ili apstinencija

Na jednom nedavnom razgovoru o temi predstojećih izbora u ime Pokreta slobodnih građana govorila je Srbijanka Turajlić i između ostalog rekla da je ona lično bojkotovala sve izbore od 1945. do smrti Josipa Broza Tita (mada je rođena posle prvih izbora).

Piše: Dragan Stojković- Danas

Ovom izjavom ona je istinito dijagnosticirala da je neizlazak na izbore pojava koja nije od juče.

U javnom prostoru odomaćio se pojam bojkota i to je već godinu dana centralna tema borbe pozicije na vlasti i opozicije.

Zbog toga treba ukazati da je ovaj pojam ograničen i da se njime manipuliše.

Svi izbegavaju da neizlazak na izbore dela biračkog tela nazovu apstinencijom i da je to stanje u biračkom telu koje postoji bez volje ili poziva opozicionih političkih partija.

Apstinencija u vremenu o kojem govori S. Turajlić je bila motivisana ideološkim razlozima, ali i zbog nezainteresovanosti za politiku – uvek je jedan procenat biračkog tela mislio da je izborna ponuda ograničena i da ne pogađa ili ne ugrožava njihove interese.

Ipak, procenat apstinenata u SFRJ je bio mnogo manji – jer se izlazak na izbore, pogotovo u prvoj posleratnoj deceniji, doživljavao kao praznik, smatrao se građanskom obavezom, kao čast i dužnost, izraz poverenja u narodnu vlast, pogotovo što su od 1945. i žene dobile pravo glasa. Izlaznost je dostizala i 85 odsto i ne može se tvrditi da je bila prisilna.

Posle takozvanog oslobođenja od jednopartijskog i totalitarnog sistema, na prvim višestranačkim izborima 1990, po inerciji valjda od prethodnih izbornih navika, izlaznost je bila 71,48 odsto.

Posle toga se kretala od 61 do 53 odsto, sa izuzetkom 2000. godine kada je bila čak 72,50 odsto za izbore u septembru, kada je Milošević izgubio, ali je pala na 57,72 odsto u decembru.

Očigledno je da je velika izlaznost u ta dva slučaja bila izraz velikih nadanja, očekivanja, čak i poverenja, a da je ona odmah potom drastično padala.

Radi se o najmanje 20 odsto od biračkog tela onih koji svesno i namerno ne izlaze na izbore, i to bez ikakvog pozivanja i organizovanja nekakvog bojkota.

Tih stalnih 20 odsto apstinenata od ukupnog biračkog tela čine značajan broj i mogao bi biti ozbiljan konkurent pobedničkom rezultatu ostvarenom sa 55 odsto izlaznosti.

Otkud toliki boj apstinenata kad je u uslovima demokratskih sloboda tako raznovrsna i brojna ponuda političkih partija, stranaka i pokreta?!

Mnogi od tih izuzetno pametnih ljudi koji se bave politikom ne žele da iz ove stvarne slike izbornog tela izvuku očigledne zaključke.

Pre svega, razlozi za apstinenciju nisu više ideološki kao što je to bilo u mladosti S. Turajlić.

Razlozi su u svim tim politikama koje tri decenije muljaju nekoliko večnih tema proglašenih za nacionalni interes, produkuju nacionalističku mržnju i sukobe, a u stvari se bore samo za osvajanje vlasti.

Obaranje vlasti a onda preuzimanje pozicija sa kojih može da se lično profitira, zajednički je ideološki imenitelj doslovno svih političkih partija koje su se smenjivale na vlasti od 1990. do danas.

Građani su to odavno prepoznali i politika, partije i izbori su im se zgadili. Nema drugog razloga za apstinenciju od ovog.

I onda, jedna garnitura tih i takvih političara u opoziciji, dokazana u brojnim nedelima i prevarama kad su oni bili na vlasti, u borbi protiv druge garniture istih takvih političara koji su na vlasti, endemsku izbornu apstinenciju proglašava za bojkot!

Kad politička partija ne izlazi na izbore, ona bojkotuje pre svega samu sebe.

Svesno, planski, iz taktičkih razloga, zamišljajući da će oni kojima se prepusti vlast preuzeti sami odgovornost za sve poteze i događaje, a da će se onda oni na sledećim izborima pojaviti čisti i nevini.

Jednu takvu pogrešnu procenu, koju je i sam posle priznao, napravio je Zoran Đinđić kada DS, DSS i GSS nisu učestvovali na izborima u septembru 1997. godine, a izlaznost je i bez njih bila 57 odsto.

Čak im je u tome logistiku dala vladajuća SPS – plakati poziva na bojkot sa magarcem koji glasa distribuirani su za lepljenje iz sedišta SPS na Studentskom trgu.

Razlog za tadašnji „bojkot“ bilo je prepuštanje vladajućim partijama, SPS i SRS, da rešavaju pitanje Kosova, a da onda oni posle toga na belom konju dobiju vlast na tacni. Znamo kako se to završilo. Ratnim stanjem na Kosovu 1998. i NATO kaznom 1999.

Aktuelni bojkot ima po svemu sudeći iste motive. Samo što rasplet može biti još gori.

Ono što opoziciju trenutno ujedinjuje jeste smena A. Vučića. I u tome je situacija identična onoj kada su rogovi u vreći bili ujedinjeni da smene Miloševića.

Pokazalo se da te neprirodne koalicije propadaju istog momenta kad se osvoji vlast. Tako je bilo 1997, kad je Z. Đinđić smenjen sa funkcije gradonačelnika, tako je bilo i posle 5. oktobra.

Stvarni problem političkog života u parlamentarnom višepartijskom sistemu Srbije jeste što sve partije, pa  i one koje se lažno predstavljaju kao leve, imaju isti neoliberalni i nacionalistički karakter.

Niko od njih nema jasne političke programe koji bi se direktno doticali neposrednih interesa radnih ljudi i građana.

Niko od njih se iskreno ne zalaže za nezavisno sudstvo, i donošenje Zakona koji bi u skladu sa Ustavom zaista garantovali ravnopravnost i zaštitu u svim vidovima, pa i u obliku upravljanja sredstvima za proizvodnju.

Svima njima odgovara korumpirani sistem u kome se ako si na vlasti ili sa vlastima može obezbediti bar radno mesto, ali i bogatstvo za nekoliko generacija.

Tek sa pojavom političke opcije koja bude kao program ponudila obnovu društva, vrednosti javnog dobra i javnog interesa i to dokazala u praksi, partija apstinenata može biti aktivirana.

Društvo koje je u ovim decenijama poraženo treba obnoviti da bi se suprotstavilo državi, da bi državu kontrolisalo. Današnja država je servis u rukama otuđene vlasti, pojedinaca, grupa, kapitala.

Obnovljeno društvo treba da oslobodi državu od ove okupacije, da je podredi građanima, kako bi ona bila njihov servis, u interesu njihovih potreba.

A to se ne dešava spontanom, prirodnom regulacijom na tržištu roba i kapitala. To smo već doživeli kako izgleda. Ne samo mi, nego je to osvešćivanje i na globalnom nivou.

Građani su u ovoj nakaradno shvaćenoj demokratiji isključeni iz političkog života, a partije su se samoproglasile za njihove reprezente.

Građani su objekat političke volje vlastodršca – svedeni na puke obožavaoce i očajne ili apatične apstinente. Apstinente kojima je svejedno ko je na vlasti, jer im prođoše životi u lupanju u šerpe i duvanje u pištaljke svakih deset-dvadeset godina.

Zbog svega toga, i još toga za šta ovde nema prostora, treba priznati da je apstinencija u Srbiji veća i jača od bojkota, i da će je biti sve dok umesto poziva na bojkot neka politička partija ne skupi hrabrost da zadre u suštinu problema odnosa između građanina i države i zatraži obnovu društva i društvenog interesa.

Da li je potreban prevodilac da se na kraju otvoreno kaže da pojam društva u našem jeziku, u prevodu na jezike u kojima se razvijala ideja slobode, jednakosti i bratstva, znači society, société,  i koren je zajedničke izvedenice – SOCIJALIZAM.

A kakvo društvo, to jest kakav socijalizam, posle svih istorijskih iskustava zloupotrebe i silovanja društva od strane države, jeste pravi razgovor za neke buduće moguće izbore.

Dragan Stojković
Autor 12.6.2020. u 09:19

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija