GENERAL VLADO TRIFUNOVIĆ: Nama trebaju mrtvi heroji

Amer Tikveša
Autor 17.1.2017. u 17:20

GENERAL VLADO TRIFUNOVIĆ: Nama trebaju mrtvi heroji

U Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu (VMA) preminuo je general bivše Jugoslavenske narodne armije (JNA) Vlado Trifunović, nekadašnji zapovjednik kasarne u Varaždinu, kojem je u Hrvatskoj suđeno za ratne zločine, a u Srbiji je osuđen za izdaju zbog predaje oko 280 vojnika i časnika te velike količine naoružanja.

Tim povodom objavljujemo intervju koji je časni general Vlado Trifunović dao za naš portal 2014. godine!

Razgovarao i fotografirao: Amer Tikveša

U Srbiji ste vrijedili za izdajnika, hrvatsko pravosuđe Vas smatra ratnim zločincem, u Sarajevu Vam je NVO Gariwo dodijelio Nagradu Duško Kondor za građansku hrabrost. Šta je Vama onda Sarajevo?

Ja sam sa gradom Sarajevom našao svoju identifikaciju. Sarajevo je tučeno i gađano, a i ja sam. Već 24 godine mene progone. I meni je lepo leglo i psihološki i metodski što sam u gradu Sarajevu dobio tu nagradu.

Vaše nevolje počinju s raspadom Jugoslavije, pa da krenemo odatle, kako ste raspad doživjeli?

Raspad sam doživeo kao da se kuća moja raspada. Međutim, ako je trebalo da se podelimo, moglo se to izvesti kao braća da se dele. Raspad je bio grozan, puno ljudi je poginulo, puno je porušeno, mnogo je izbeglih, odnosi su se među ljudima promenili, trebaće mnogo vmena da se pomirimo.

Vi ste odbili da ratujete, učestvovali jeste u sukobima, ali ste iznalazili način kako da ih zaustavite i, što je najvažnije, niste ih započinjali…

Mi smo se pripremali kao vojska da ratujemo protiv neprijatelja koji bi hteo da ugrozi našu zemlju i naše živote, da branimo granice od eventualnog napada agresora s bilo koje strane, bilo s istoka ili zapada. I mi smo tu bili jako motivisani, naši vojnici su bili spremni da ginu svi od reda da odbrane Jugoslaviju, međutim, ovaj rat koji je došao, on nije bio takav rat, to je bila jednostavno svađa između naroda kojima smo mi pripadali, a za koju je kriva politika. Ja sam u jedinici imao vojnike svih nacionalnosti i kako sam mogao ratovati kada su moji vojnici pripadnici tog naroda?!

A tu je i veza s majčinim zavjetom, koji ste često spominjali.

Kad sam završio srednju vojnu školu, ja sam došao kući u uniformi podoficira. Bila je ponoć kada sam  došao, svi su spavali, našao sam slobodan krevet i legao spavati. Ušla je moja majka u tu sobu gde sam spavao i pogledala na čiviluk i videla moju uniformu, a onda se namrštila i sela pored mene na krevet i kaže: „Vlado, vodi računa.“ „O čemu, mama, da vodim računa?“ „Ovo odelo ovde što visi na čiviluku govori da ćeš ti nekad odlučivati o sudbini ljudi, vodi računa, nijedna majka ne sme suzu pustiti zato što si ti nešto pogrešio pa nema njenog sina.“

Majka je meni dala zavet zato što je ona kao majka bila ucviljena, dva najstarija moja brata su u ratu poginula u partizanima i ne zna im se za grob. Sećam se dobro kad sam bio mali, uvek sam trčao za mamom i držao je za suknju. I kad je mesila hleb ona je neprekidno plakala glasno i natapala hleb svojim suzama, meni je bilo žao što ona plače. Opominjao sam je: „Majko, nemoj plakati“, ona to nije slušala, samo je plakala, i danas su mi pred očima njene suze i zato sam čuvao svaku majku da ne plače kao moja majka.

Vlado Trifunović, bivši general u JNA, koji je spasao život 250 vojnika

U septembru 1991., kao komandant varaždinskog garnizona JNA, moglo se desiti da taj zavjet prekršite, kako je do toga došlo?

Jedno popodne nadletela su nad Varaždinom dva supersonična aviona JNA i oni su bombardovali varaždinski aerodom, sportski aerodrom. Taj aerodom nije imao nikakvog vojnog značaja ni po naš garnizon, ni po vojsku, ni po državu, tu je bila poljoprivredna avijacija. To je izgledalo kao da vojska napada Varaždin i to je tako shvaćeno. Iz svih sredstava Hrvatska vojska, koja je okružila naše objekte, otvorila je vatru. Normalno, ja sam kao komandant morao da odobrim da se odgovori na vatru, da se brane životi, da se brane objekti… Dva do tri dana trajale su borbe. Jednog momenta došlo je do zatišja, ja sam odahnuo, hvala Bogu da su shvatili da nas ne trebaju napadati, da mi ništa nismo krivi i sad će doći primirje. Oni su bili na svojim položajima, mi smo bili u svojim objektima, nismo mi gađali njihove položaje, nisu oni nas, međutim, ponovo su dva supersonična aviona nadletela Varaždin i aerodom u Čakovcu, isto tako poljoprivredni aerodrom, bombardovali su i onda je ponovo počeo napad i trajao je sve do 22. septembra ujutro.

Krenuli su pregovori, pregovarače ste uzeli kao taoce da biste spasili vojnike. Ko je bio na pregovorima?

Bili su Čedomil Cesarac, predsednik Kriznog štaba, a drugi je bio gospodin Radomir Čačić. I kad su došli kod mene ja sam ih razoružao i poveli smo razgovore. Razgovor je počeo tako što sam ja njima kazao šta to radite ljudi, pa čemu ovo vodi, možete li mi obećati da ćete prestatiti napad na vojsku, ja moram braniti vojsku… Predsednik Kriznog štaba je rekao: „Gospodine generale, od nas traži naše rukovodstvo, mi nemamo kud, ili izginuti ili vas pobediti.“ Ja sam shvatio o čemu se radi, da tu više nije ništa moguće s pregovorima, nego moram to prekinuti i tako. Ja sam tada doneo odluku da izvlačim moje vojnike i starešine iz Varaždina i diktirao sam zadatke ovom Kriznom štabu. Kažem  toliko autobusa tu i tu da se parkira, odelenje policije na čelu sa komandirom policije, vi ste naši taoci vi idete odavde sa nama, naši vojnici i starešine mogu poneti lično naoružanje i morate obezbediti da mi stignemo do granice sa Srbijom tako da niko ne pogine od mojih vojnika. Ako se to bude desilo, vi sledeći ginete, a s nama šta bude. I mi smo krenuli, ali moram da kažem da u pripremi za odlazak iz Varaždina, ja sam naredio da se izvrši uništavanje borbenih vozila i svog borbenog naoružanja na taj način da jedinice Hrvatske vojske ne osete da se to radi, ne sme se eksplozivom ništa rušiti, ništa kidati jer bi onda došlo do povreda vojnika i gubitaka naše jedinice, nego da se onesposobe sistemi za gorivo, sistemi za podmazivanje na taj način što se sipa pesak unutra i taj tenk ako krene, on mora zaribati i on ne može dalje, mora se motor menjati, zatim da se polupa elektronika u tenku, infracrvena svetla da se ne može delovati, da se udarni mehanizam iz topova i mitraljeza sakrije negde, zakopa, tako da tu tehniku ne može dalje Hrvatska vojska upotrebiti da oni ne ginu sa tom tehnikom i da ne gine neko drugi na koga bi oni dejstvovali s tom tehnikom. Mi smo od popodne do negde kasno u noć stigli pred granicu sa Srbijom i fino smo se pozdravili i ja sam otpustio Krizni štab, njihovu policiju, vozače sa autobusima vratio u Varaždin, mi smo peške prešli granicu.

U Srbiji nisu bili sretni zbog toga…

Načelnik Personalne uprave Genralštaba JNA general Gojko Krstić mi je rekao: „Odgovaraćeš za to.“ Kome, rekoh, odgovarati? Pa, kaže, odgovaraćeš državi. Pa šta sam loše uradio, ja sam samo branio ljude, spasio ih i doveo žive, šta hoćete više? Kaže, pa nisi trebao nikoga spašavati, nama ne trebaš ni ti ni tvoji vojnici ni tvoji oficiri. Pa ko vam treba? Nama trebaju mrtvi heroji. Što će vam mrtvi heroji? Da pozlate istoriju Srbije i da se Srbija s njima ponosi.

Tri puta su Vam sudili. Možete li ukratko opisati taj proces?

Sudsko veće na čelu sa pukovnikom Milošem Šaljićem je počelo suđenje koje je trajalo dva i pol meseca, saslušali su veliki broj svedoka, što oficira, što vojnika, što civila i tako. I na kraju, Sudsko veće je odlučilo da se oslobađam svake krivice i da sam postupio pravilno i da sam na slobodi. Dobio sam presudu i mislio sam to je gotovo, međutim, došli su novinari kod mene i rekli da je tužilac odlučio da se žali. On se žalio i Vrhovni vojni sud pod rukovodstvom Milovana Belića doneo je odluku da se ukida prvostepena presuda, da se vrati na ponovo suđenje u sud. Tada je sudija Miloš Šaljić dobio premeštaj u Generalštab, a posle je otišao u penziju. Znači, iz Suda je otišao. U Sud je došao drugi čovek, ne sećam se njegovog imena, i on je odredio novo veće pod vodstvom kapetana prve klase. Dozet Đorđe je vrhovni sudija bio, trajalo je tri meseca puno suđenje, on je bio revnostan i tako, uporno je to istraživao i on je formirao tim veštaka da mu pomognu da donese odluku. Tim veštaka sačinjavao je četiri pukovnika iz Centra visokih vojnih škola i oni su došli, dobili predmet i oni su to analizirali, doneli su svoje veštačenje da sam  pravilno postupio. To je sve doprinelo da Dozet Đorđe i njegovo Sudsko veće mene oslobodi. Međutim, odmah je Dozet morao napustiti sud da ide u advokate, nije mogao dobiti penziju. Normalno, tužilac se žalio na tu presudu, presuda ukinuta i bio je jedan međuprostor između tog i trećeg suđenja. Onda je za predsednika Suda došao zamenik vrhovnog tužioca Gojović Radomir i njemu je naloženo da vodi Sudsko veće. I kad sam dobio poziv, ja sam odlučio da odem i upoznam tog novog predsednika Suda, javio sam se njemu i zamolio sam ga, pošto je velika pauza bila pa sam postao zaboravan, da mi da predmet da ga malo proučim. On je rekao: „Nema problema, dobićete to, ali da znate, bićete osuđeni.“ Pitao sam zašto. „Vi niste trebali doći živi“, rekao je. On je osudio mene na 11 godina.

Ukazom Zorana Lilića Vi ćete biti abolirani a 2010. Vrhovni sud Srbije je ukinuo presudu. Barem s pravne strane dobili ste bitku protiv srbijanske politike i pravosuđa. No, tu su i Slovenija i Hrvatska…

Slovenija je pokrenula zahtev za istragu protiv mene jer se očekivalo da sam malo kažnjen i da ću živ izaći iz zatvora. Moram i da kažem, kad je Vojni sud mene sudio prvi put, tad je Hrvatska podnela zahtev za istragu, kad je Vojni sud prvi put mene oslobodio, donešena je odluka u Hrvatskoj da se osudim na 15 godina robije kao zločinac jer kad sam dobio oslobađajuću presudu, posle su čekali šta će biti. Kad je vrhovni sud ukinuo presudu, onda su iduće godine doneli pravosnažnu presudu da mi je 15 godina, tako da je suđenje u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji sinhronizovano.

Oružani sukobi su bili, u ekonomskom pogledu, u diplomatskom pogledu i sve su veze prekidane između njih i ni u čemu se nisu slagali, oni su se samo slagali da mene, jednog čoveka, Vladu Trifunovića progone složno, sinhronizovano i kolektivno. U Sloveniji je suđenje trajalo sve do pre nekoliko dana i čujem da su me oslobodili odgovornosti, ali tužilac se žalio.

Život u devet kvadrata

Kao komandant Varaždinskog korpusa, Trifunović je spasio 250 mladih vojnika. Međutim, uprkos ovoj činjenici u Srbiji mu se tri puta sudilo. Osuđen je za izdaju i dobio je kaznu od 11 godina zatvora. Vrhovni sud je kasnije doneo konačnu presudu od sedam godina zatvora i to zbog „predaje naoružanja i vojne opreme“, da bi se tek 2010. odustalo od optužnice. U Hrvatskoj je, zbog ratnog zločina protiv civilnog stanovništva, u odsustvu osuđen na 15 godina zatvora, a protiv njega se i u Sloveniji vodi sudski postupak. Trifunović već 22 godine živi u sobi od devet kvadrata u beogradskom hotelu „Bristol“.

Amer Tikveša
Autor 17.1.2017. u 17:20