Genocid Srbije u Srebrenici traje 25 godina

Miloš Ćirić
Autor 11.7.2020. u 09:29

Genocid Srbije u Srebrenici traje 25 godina

FOTO: EPA/KOCA SULEJMANOVIC

Prošlo je 25 godina, a da nije prošao niti jedan dan od početka srpske ofanzive na Srebrenicu. Na današnji dan, Bosanski Srbi — zdušno potpomnognuti Srbijom pod Miloševićem — započeli su ubijanja nevinih muškaraca, žena i dece koja će, posle nekoliko nedelja, rezultirati u više od 8,370 leševa.

Piše: Miloš Ćirić- Balkaninsight.com

Genocid u Srebrenici nije jedini zločin koji su Srbi počinili u Bosni, a koji spada u ovu kategoriju — tokom prethodnih 25 godina svakim je danom sve više dokaza o genocidalnoj politici koju su Bosanski Srbi uz pomoć Srbije izvršavali još od 1992. godine.

Trebalo bi da se uvek podsetimo da tada niko nije preterano brinuo za ovo, pogotovo takozvana međunarodna zajednica koja će danas ponovo prati ruke od svake odgovornosti jer je dozvolila Srbima da muče, siluju, ubijaju i uništavaju nedužne ljude i sa njima njihove porodice, potomke i društvo Bosne i Hercegovine koje i dalje tuguje za svojim mrtvima.

Trebalo bi uvek da se podsetimo da su ove moćne sile dopuštale Miloševiću i njegovim produženim rukama u Bosni da drže Sarajevo pod opsadom četiri godine, najduže u istoriji čovečanstva, kada su ubili 1,601 sarajevsko dete, da muče ljude Prijedora, Foče, Višegrada i počine još mnogo neizrecivih zločina. Neke od ovih ljudi srpske snage su spaljivali žive, silovali i mučili u mnogobrojnim koncentracionim logorima, samo da bi ih iz zabave na kraju ubili.

Čak i kada je postalo jasno da će tela Bošnjaka po svemu sudeći početi da se gomilaju na jednom mestu, u blizini malog grada Srebrenica 1995. godine, ni tada nije bilo odgovarajuće i efikasne reakcije onih koji su tvrdili da će Bošnjake zaštititi.

Danas, oni imaju svoje deklaracije, izjave, oni će ponovo imati tužne izraze lica, a sve to dok i dalje omogućavaju Miloševićevim nastavljačima i u Srbiji i u Bosni da nastavljaju da povređuju i vređaju i mrtve i njihove porodice. Ono što je nesumljivo je da oni od Srbije neće tražiti nedvosmisleno javno izvinjenje ili bilo kakvu odgovornost, promenu tekstova u udžbenicima, ili promenu stavova u medijima bliskim vlasti, bilo da govorimo o Srbiji ili Republici Srpskoj.

Umesto toga — povređivanje će se nastaviti — Srbi će nastaviti da negiraju nepobitne činjenice, dodajući uvredu na povredu onima koji su najviše propatili, i koji i dalje pate svakodnevno.

Za Bošnjake, 11. juli je i dalje jedan isti, neopisivo bolan i nepodnošljivo topao letnji dan, i takav je već četvrt veka.

Sve ovo, međutim, ostaće u senci ukopa posmtrnih ostataka 9 novoidentifikovanih tela u Potočarima — najmlađa žrtva ove godine je imala 23, a najstarija 70 godina.

Izgovorimo njihova imena: Salko Ibišević i Hasan Pešić. I još sedam: Sead Hasanović, rođen 1971, Alija Suljić, rođen 1969, Hasib Hasanović, rođen 1970, Zuhdija Avdagić, rođen 1947, Ibrahim Zukanović, rođen 1941, Kemal Musić, rođen 1968, Bajro Salihović, rođen 1943. godine.

Svi su bili goloruki, nenaoružani ljudi, koje su, zajedno sa više od 8,370 Bošnjaka, bezdušno ubile horde Ratka Mladića, koji je živ i zdrav, trenutno u zatvoru, gde uživa kraljevski medicinski tretman i pravo na pravično suđenje pred sudom u Hagu.

Srpski predsednik Aleksandar Vučić, ratni huškač i podržavalac snaga Bosanskih Srba tokom genocida, najverovatnije neće ove godine biti dostupan za komentar, on je naime u Parizu i Briselu, gde govori o budućnosti.

Vučića, kao ni njegovu Vladu, nije briga za bol koju će Srebrenica i Bosna danas ponovo proći kroz preživljavanje svega ispočetka. Naprotiv, Vučić i srpske vlasti, baš kao i njihovi prethodnici, nastaviće da nanose tu bol kroz podržavanje kampanje negiranja genocida.

Građani Srbije, bar ogromna većina njih, liče na svog Predsednika i svoju Vladu. U najboljem slučaju oni se prema genocidu u Srebrenici odnose ignorantski, a u najgorem, otvoreno brane neodbranjivo, baš kao što su radili i kada je Slobodan Milošević bio predsednik.

U prethodnih nekoliko dana, u Srbiji su održani protesti — niko tačno ne zna protiv čega ili koga — ali bilo je ljudi na ulicama, od kojih su mnogi učestvovali u nasilju. Većina ovih je iz redova desničarskih aktivista, huligana i političkih podržavalaca poznatih negatora genocida. Oni su ponosno uzvikivali parole i nosili oznake iz vremena rata, iste one koje su srpske snage nosile tokom genocida u Srebrenici. Ovo je u Srbiji normalizovano, prihvatljivo i čak poželjno ponašanje 2020. godine.

Za obe strane, danas je ipak tužan dan, iako iz veoma različitih razloga.

U Bosni, rane su još uvek širom otvorene, bol je neizreciv za porodice i sve koji su oštećeni agresijom Srbije dok njeni predstavnici ponosno stoje uz osuđene ratne zločince i tako podržavaju njihove zločine.

U Srbiji, tuga dolazi iz činjenice da nema sramote, nema pokajanja, nema čak ni priznanja da je naša država učestvovala u genocidu u Bosni. Naprotiv, kampanja negiranja nastavlja se punom snagom, na svim stranama, od državnih institucija, preko ustanova kulture, u školama i univerzitetima, kroz popularnu kulturu, a ne zaobilazi ni mnoge takozvane liberalne medije.

Uz to, marginalizacija, targetiranje i ostrakizam nad organizacijama i pojedincima koji odbijaju da zaborave genocid u Srebrenici i koji časno i javno svih ovih godina zahtevaju od Srbije da prizna svoje zločine će se takođe nastaviti.

Srbija neće naći svoj mir sve dok glorifikuje našu ratnu prošlost, naše ratne zločince, naše huškače na rat, naše ponosne negatore genocida, koji svi i dalje čine našu dominantnu intelektualnu, političku i medijsku elitu.

Nećemo naći mir sve dok naši građani ne budu poučeni o umešanosti njihovih političkih, vojnih i verskih vođa u agresije Srbije tokom 1990ih, od kojih su mnogi isti oni ljudi kao i 1995. godine, a koji svi skupa i dalje zauzimaju najveći deo javnog prostora puneći ga lažima i mržnjom.

Ali, možda takav život društvo koje je većinski podržavalo Miloševića 1995. godine i njegove nastavljače 25 godina kasnije — i na vlasti i u opoziciji — i zaslužuje.

Da živi u neprestanoj mržnji prema drugom, uz izražavanje uvažavanja prema najgorima među nama, da živi u pažljivo negovanoj iluziji da Srbija nije odgovorna za agresije tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji.

Možda srpsko društvo zaslužuje da živi u takvoj iluziji, ali ona ne proizvodi nikakav bol, osim u smislu života u zajednici koja većinski slavi najbrutalnije i neoprostive zločine počinjene u njeno ime.

Sa druge strane, ostaci devet tela koji će biti pokopani u Potočarima su stvarni. Ti stvarni ljudi i njihove porodice zaslužuju bar jedan dan mira i tišine. Ni to neće dobiti od zaglušujuće buke koja će dolaziti od strane zločinaca, negatora i njihovih podržavalaca.

Ti ljudi, ali i mi sa njima, svakodnevno se budimo u istoj prošlosti — što ne treba shvatiti kao izjednačavanje retraumatizacije žrtava i njihove boli sa našom ignorantnošću, to bi bilo pogrešno, bestidno i okrutno.

Iz ovih razloga, vreme i u Bosni i Srbiji je istinski relativno, i u Bosni će ostati tako sve dok i poslednja žrtva ne bude pronađena, identifikovana i pokopana.

U Srbiji, živećemo u relativnom vremenu sve dok ne priznamo zločine koje je naša država podržavala i dok ne pokrenemo sve pravne i druge procese protiv izvršilaca — uključujući aktivno procesuiranje osumnjičenih za genocid, javno sramoćenje svakoga ko podržava ili negira genocid, kao i pokazivanje bar i najmanjeg znaka pokajanja i odgovornosti. Nema indicija da će se tako nešto dogoditi.

Dakle, zbog nas, i u Bosni vreme još uvek stoji — prošlo je 25 godina od genocida u Srebrenici, iako nije prošao ni jedan jedini dan.

Miloš Ćirić je pisac i aktivista za ljudska prava iz Beograda. Diplomirao je međunarodne odnose na Fakultetu političkih nauka Univerzitetu u Beogradu, magistrirao Studije medija na Fakultetu za studije medija, Univerzitet The New School u Njujorku.

Miloš Ćirić
Autor 11.7.2020. u 09:29

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija