Ištvan Kaić: Vrtoglavica

tačno.net
Autor 11.4.2013. u 10:39

Više puta smo slušali da je jedini cilj srpske strane u pregovorima sa Prištinom bezbedan život Srba na Kosovu, a misli se pre svega na jedva četrdeset hiljada Srba iz četiri opštine na severu Kosova. Takođe je isticano da je vlada Srbije odvojila pitanje datuma za početak pregovora o članstvu u EU od pregovora sa Prištinom zbog istog tog razloga. Srpski interesi na Kosovu po prvi put su definisani kao briga prema kvalitetu života Srba na Kosovu, dakle, bez ikakvih teritorijalnih pretenzija i pitanja o suverenitetu države Srbije. Sudeći po tome da je osma runda pregovora odbijanjem none-paper rešenja proglašena neuspešnom, to bi onda trebalo da znači da je srpska strana nezadovoljna ponuđenim rešenjem pre svega jer to ne odgovara njenom jedinom cilju – bezbednom i prosperitetnom životu srpske manjine na Kosovu.

Međutim, ono što nedostaje ovom opisu jeste činjenica da je takav zaključak naše vlade rezultat odbijanja gotovo svih rešenja i predloga koje je srpska strana priložila, jer se oni ne slažu sa zamisli Prištine koja takođe razmišlja na koji način se bezbednost i prosperitetan život srpske manjine na Kosovu može ostvariti. Zapravo, tek krajem pregovora moglo se čuti da su oni koliko bitni za Srbiju kao državu, toliko bitni i za državu Kosovo. Apeli kosovskog premijera Hašima Tačija da se do rešenja mora doći nisu bili retki. Ni jedni ni drugi neće biti zadovoljni ako pregovori propadnu i ako se ne dođe do zajedničkog rešenja. No, motiv vlade Srbije neprestano je gravitirao oko jednog u suštini sporednog stava koji je sam premijer Ivica Dačić naznačio još u svom autorskom tekstu povodom desetogodišnjice atentata na Đinđića, kada govori o rešenju „koje podrazumeva da svako ponešto izgubi“.

Ovako sročeno jasno se vidi da glavna briga pregovarača sa srpske strane zapravo i nije onaj naznačeni cilj o životu srpske manjine, nego da se pregovori pre svega završe „fer“, sa navodnim „žrtvovanjem“ sa svake strane. Drugim rečima, pregovori se posmatraju ponajviše kroz prizmu brige šta će se saopštiti narodu nakon dogovora i kako će on to da prihvati. Da je to tačno svedoči i glavno objašnjenje srpskih zvaničnika da dogovor nije postignut zato što druga strana nije napravila nikakav ustupak. Pošto naša vlada ništa svoje nije uspela da progura, onda ništa ne može ni da prihvati. Ovakvo ponašanje ipak nema veze sa nacionalizmom, nego sa egoizmom i jednostranošću. A strahom ponajviše.

Zašto je propala osma runda pregovora?

To je, dakle, glavna tema, a o predlogu i viđenju Prištine kako da se omogući nekakva budućnost Srbima na severu Kosova se ovde vrlo šturo govori. Kao da pregovori ne podrazumevaju i analizu i raspravu o ponudi koja dolazi sa suprotne strane, nego samo koliko će se toga prihvatiti od onog što bismo mi želeli. Mogli smo čuti samo da je predlog Prištine nerealan i da teško može da zaživi u praksi. Problem je u tome što je Priština izgleda tek nedavno konkertizovala u čemu se sastoji njihov plan za sever Kosova, i baš zbog toga se čini da je osma runda pregovora odjednom krenula nizbrdo. U čemu se sastoji taj preokret? I šta je zapravo ono što Priština treba da „izgubi“, kako sugeriše Dačić?

Vrhunac optimizma da će pregovori ipak možda uroditi plodom desio se početkom druge polovine marta meseca, kada se došlo do rešenja, pre svega uz pomoć intervencije EU, o nacrtu sporazuma da se dosadašnja Zajednica opština koju čine Severna Mitrovica, Zvečan, Leposavić i Zubin Potok preimenuje u regiju, tačnije u Evropski region sever Kosova (ERSK) u sastavu institucionalnog i pravnog okvira Kosova. Taj region, tj. opštine u njemu imale bi ista ovlašćenja i nadležnosti koje su predviđene i za ostale opštine Kosova. Ovim rešenjem predviđeno je i provizorno telo (Komitet regiona EU) za direktnu komunikaciju sa Evropskom unijom. Takođe, planirano je da se na teritoriji ove regije osnuje i apelacioni sud, a da struktura zaposlenih u javnim institucijama koje rade po kosovskim zakonima bude odraz tamošnjeg lokalnog etničkog sastava. Činilo se da je potrebno još samo precizirati mehanizme finansiranja pomoći za četiri opštine koja bi dolazila iz Srbije sa prištinskim vlastima.

Međutim, srpska pregovaračka strana nije bila načisto kako da se postavi prema činjenici da ova regija neće imati nikakvu integralnu mogućnost odlučivanja, osim da se donose odluke na nivou pojedinačnih opština, baš kao što to čini i svaka druga opština po zakonima države Kosovo. Ta izvesna integralna, celovita mogućnost nadležnosti i izjašnjavanja očito je upravo ono gde su premijer srpske vlade i njegov zamenik smatrali da Priština treba da se žrtvuje. No, najvažnije u ovom delu je da se obrati pažnja da predlog ipak nešto čuva i da se vodi kriterijumom regije kao jedne specijalne etničke sredine. Štaviše, gotovo čista etnička struktura Srba na severu Kosova je ovde motiv i za prirodno i za društveno značenje jedne regije ili oblasti.

Baš između sedme i osme runde pregovora počinje da se širi panika i čuju se optužbe sa raznih strana da Srbija hoće da napravi novu „Republiku Srpsku“ na severu Kosova. Prethodni predlog se odmah zatim rapidno menja, a uklanja se element koji je održavao smisao etničkog kriterijuma, pa time i strukturu ljudstva u institucijama na teritoriji te regije. To je učinjeno tako što su uslovi u nacrtu za ERSK ostali praktično isti, ali je etnička struktura sada potpuno izokrenuta dodavanjem tri nove opštine tako da ukupan etnički racio u toj regiji bude višestruko veći u korist kosovskih Albanaca. Ova inverzija poremetila je kompletnu smislenost pređašnjeg predloga, a portparoli EU počeli su da ističu više nego ranije da su samo posrednici u komunikaciji dveju strana i time se do daljnjeg distancirali od konstruktivnog učešća u stvaranju zajedničkog trilateralnog rešenja. Dotadašnji napori i rezultati pregovora srpske pregovaračke strane značajno su obesmišljeni i svedeni su na to da se ponovo traže nova, posebna prava unutar nacrtom establirane regije samo za Srbe, što je bila nova vrtoglava spirala jer je vratila pregovore gotovo na sam početak. Vrlo je verovatno da je ovo pravi razlog zašto je poslednja runda bila iznenadno, po svemu sudeći i nenadano bučna.

Po završetku zasedanja predsedništva SNS, predsednik te stranke Aleksandar Vučić stavio je ovaj razlog na prvo mesto razloga zbog kojih rešenje nije prihvaćeno, a svi ostali razlozi zapravo proističu iz promenjene etničke strukture koja je nanovo zakomplikovala sastav ljudstva u policiji, vojsci, sudovima i drugim institucijama – dakle, nesumnjivo usled prvog razloga.

Dve strategije za isto pitanje

Sada, kad pretpostavljamo da znamo koji su pravi razlozi neuspeha pregovora i nakon opisa njegovog finalnog toka, možemo da se pitamo koji su pravi ciljevi pregovaračkih pozicija jedne i druge strane, i šta je ono što odvaja njihove strategije kada je reč o bezbednom i prosperitetnom životu Srba na severu Kosova. Kako je i jednima i drugima zapravo najbitnije ono što je u predmetu pregovora, a to nije status Kosova kao srpske pokrajine ili nezavisne države, nego položaj srpske manjine na teritoriji Kosova, razumno je pretpostaviti da su ciljevi obe strane generalno isti – uređeni odnosi koji omogućavaju normalno funkcionisanje života za tu manjinu.

Međutim, dve strane imaju dijametralno suprotna viđenja po pitanju na koji način je omogućavanje bezbednosti te manjine realnije i sprovodljivije. Jedna strana misli da je etnička kohezija garant za održanje prava i sloboda jedne manjinske zajednice, dok druga tu koheziju smatra najvećom pretnjom za mir i insistira na nekoj vrsti multietničkog dodira i mešanja koje bi vremenom moglo da rezultuje u nekakvom novom građanskom „etosu“ koji bi, makar u načelu, svoje etničko poreklo ili uopšte etničko pitanje moglo da baci u drugi plan. Naravno, srpska strana ovaj plan Prištine vidi kao anihilaciju, uništenje jednog kulturnog i duhovnog entiteta manjine, i nametanje nečega veštačkog, neke vrste nasilnog pomirenja i isforsiranog suživota među pripadnicima naroda koji se nikada nisu međusobno mirisali. Tako se anticipira da će sutra albanski namet biti okidač za rat po čisto etničkoj osnovi koji će sada Priština, baš kao nekada Jugoslavija, proglašavati svojim „građanskim ratom“.

Da li bismo onda mogli da kažemo da je kosovska strategija zaista daleko nerealnija od srpske, kao što to i tvrde naši pregovarači? Da li su u pravu kada je tako na prvu loptu sasvim odbacuju, ne udubljujući se u nju, bez obzira što je cilj zapravo jedinstven – podizanje kvaliteta života tih ljudi?

Obrtni momenat prošlosti

U klipu koji nosi simptomatičan naziv „Zoran nije bio izdajnik“ pokojni premijer Đinđić zalaže se 1995. za stvaranje savezne nacionalne države sprskog kao većinskog naroda koja bi se sastojala od autonomnih jedinica Srbije, Crne Gore i Republike Srpske, dakle države zasnovane na uzajamnoj, pa čak i prirodnoj etničkoj koheziji. On tvrdi da su države nastale po etničkom kriterijumu, a tu spadaju i gotovo sve bivše jugoslovenske republike, zapravo po pravilu najstabilnije i najdemokratičnije države. Čak ide dotle da kaže da se građanska prava najbolje ostvaruju u nacionalnim državama i da je antagonizam „nacionalnog“ i „građanskog“ iluzija ljudi koji ne poznaju istoriju.

Mnogi su danas skloni da kažu da je u ovom periodu Đinđić razmišljao kao nacionalista. Ali ako shvatimo političke prilike i uključimo epilog raspada Jugoslavije kao celine, da je u stvari bila sastavljena od nekoliko epicentara etničkih kohezija koje ni dan danas ne podnose preterano jedna drugu, onda je jasno da je ovde reč samo o jednom jasnom i trezvenom, funkcionalističkom zaključku. Etničke kohezije u nadnacionalnim državama zaista otkucavaju kao tempirane bombe, a danas nam Evropa ponajviše svedoči o tome. Multikulturalnost je u mnogome idealizacija. Međutim, Kosovo je, sasvim suprotno, izrazito nacionalna država, nastala po čisto etničkim kriterijumima, koja sa Albanijom i delovima Makedonije deli istu etničku koheziju.

Krajem 2002. i početkom 2003. kada nastane državna zajednica Srbije i Crne Gore kao neka vrsta upravo te etničke kohezije sa autonomnim državnim politikama članica, Đinđić nastavlja u istom funkcionalnom smislu, govoreći o Kosovu: „U najtežem delu Evrope, što svakako jeste Kosovo, treba da se primeni projekat o nečemu što nije ostvareno ni u Bosni, ni u Makedoniji, ni na nekim drugim mestima. To je potpuno nelogično. Ja jesam za to da čitava Evropa bude multietnička, ali hajde da to ostvarimo tamo gde je to lakše i bezbolnije, a ne da eksperimentišemo tamo gde je najteže.“

U razgovoru sa Slavojem Žižekom iz 1999, u odgovoru na pitanje novinara da li Albanci i Srbi mogu živeti zajedno u miru, Đinđić će se složiti sa Žižekovim stavom da moramo najpre sebi priznati da se međusobno ne podnosimo: „Ako prepoznamo da svoje ciljeve možemo postići samo preko međusobne saradnje u regionu, onda ćemo u budućnosti moći da se ponašamo jedni prema drugima miroljubivo čak i iz čistog egoizma.“ Naravno, ta saradnja su evropske integracije kao oličenje ekonomsko-političkih interesa svake od država potencijalnih članica.

Etnička kohezija je donekle paradoksalno, dakle, garant stabilnosti neke demokratske države, ali se ona u tom smislu uvek mora odnositi na većinu. Kakav je onda smisao zalaganja srpske pregovaračke strane da se ta kohezija u susednoj državi Kosovo održi i kao etnička kohezija srpske manjine na severu te zemlje? Za Đinđića u pomenutom klipu etnička kohezija manjine je upravo nešto što nacionalna većina nikada ne bi smela da dozvoli jer bi to ugrozilo sve ono zbog čega se neka država i stvarala po nacionalnom kriterijumu – bezbednost, demokratičnost i stabilnost te države. Za Đinđića, slutimo, multikulturalnost manjina je moguća tek u uslovima stabilne etničke kohezije većine. Tek ona kultura manjine koju „ograničava“, tj. uokviruje većina je kultura koja se može poštovati, „tolerisati“ i uz koju je suživot u istoj damokratskoj državi moguć – kako za manjinu, tako i za većinu. Čini se da je na ovom tragu danas prištinska strategija za sever Kosova i srpsku manjinu koja tu živi.

Živeti dalje. Mešati se dalje

Tako glasi jedan podnaslov u knjizi Klausa Tevelajta. Ovaj istaknuti nemački radikalni levičar govori o tome da je današnja etnička slika na teritorijama gde se ratovalo za Jugoslaviju u mnogome nastala veštačkim putem. U slučaju Kosova, u periodu najintenzivnijih sukoba od 1998. do 2000, najpre se događa pogrom Albanaca od strane Miloševićeve vojske i policije, masovna izgnanstva u susedne teritorije, pre svega Albaniju i Makedoniju. To traje i tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije, da bi se potom stvar preokrenula i Srbi bili ti koji su masovno terani iz zemlje u pravcu severa od strane oslobodilačke vojske Kosova i međunarodnih trupa. Tada se vraćaju svi oni Albanci koji su pre toga prognani sa Kosova, ali im se pridružuje znatan broj Albanskog življa iz zemalja u kojima su bili pronašli svoje privremeno utočište. Napuštene kuće Srba naseljuju Albanci, etnička slika se po ubrzanom postupku drastično menja, najviše u mestima južno od Ibra, da bi broj Srba na Kosovu (ne računajući četiri opštine na severu) u 2012. godini iznosio svega 1,5 posto od ukupnog broja stanovnika, što znači svega oko 25 hiljada ljudi. To bi značilo da je ukupan broj srpskog stanovništva na celokupnoj teritoriji Kosova oko 4 posto od ukupnog broja građana te nacionalne države.

Kosovo_Ethnics1

Ovo „seljenje“ je još dugo godina nakon prestanka rata potpomagano albanskim ekstremistima, nizom pojedinačnih incidenata koji su imali za cilj da stanovništvo koje je ostalo da živi na Kosovu učine još nesigurnijim i nevoljnijim da tu i ostanu. U jednom od svojih poslednjih intervjua Đinđić će reći: „Ako ne mogu Srbi da ostvare svoja prava kao stanovnici entiteta, gde žive većinski Albanci, oni će, po prirodi stvari, da se sele tamo gde su etnička većina. Kao što je i do sada bilo. Uostalom, nikad nisu Srbi i Albanci na Kosovu i Metohiji živeli zajedno. Uvek su živeli jedni pored drugih. Multietničko kosovsko društvo – to je velika iluzija. Njega nikad nije bilo. To je bilo društvo etničke koegzistencije.“ Đinđićeva strategija za KiM bila je u krajnjem da se sever Kosova otcepi i pripoji Srbiji po istom principu – kako bi se sprečilo postojanje etnički koncentrisane srpske manjine u tuđoj državi – dakle, opet nacionalno kohezivna. Danas je za to, nažalost, kasno.

Međutim, predlog Prištine u osmoj rundi pregovora nije multietničko društvo, nego neka vrsta utapanja, stapanja četiri opštine u kojima žive Srbi sa regionom u kom će opet dominaciju imati Albanci. Tevelajt to mešanje, do kog bi u ovom slučaju vremenom neminovno došlo, naziva hibridizacijom etničke strukture, u kojoj nečija nacionalnost prestaje da bude faktor konflikta. On kaže: „Svuda u svetu gde se mešaju razni životni stilovi i raznoliko stanovništvo, primećuje se opadanje nasilja i opadanje spremnosti na rat; iščezava veštačka mržnja među onima koji su „ograđeni“. To je priroda razvoja urbane izmešanosti, priroda urbane degetoizacije.“ Pa navodi npr. Mostar i Sarajevo za primere.

Da bi Kosovo kao nacionalna država, bazirana ni na čemu drugom nego na etničkom kriterijumu, bilo sigurno mesto za život svih njenih građana, neophodno je, prema ovim autorima, upravo dokinuti etničku koheziju Srba sa severa prema „matici“ Srbiji i to mešanjem, koje u paradoksalnom smislu vremenom treba da obezbedi tu famoznu multikulturalnost i uvažavanje manjine koja više ne bi bila pretnja za demokratizaciju države (pod uslovom da više ne bude ni organizovanih ekstremističkih provokacija sa obe strane).

Srpski državni vrh zato ne bi trebalo tako lako da odbacuje logiku kojom se vodi Priština, nego da se postara za garancije da se ovaj plan dugoročno i neometano realizuje. A to znači da saopšti Srbima sa Kosova da naprave izbor: ili da nauče da žive sa Albancima, ili da dođu u Srbiju ako misle da to nikada neće moći. Trećeg nema. Opcija koja unapred agituje za etničku koheziju jedne manjine, kakva među Srbima na severu Kosova vlada danas, demontira uslove za demokratizaciju Kosova, a time i uslove za bezbedan i prosperitetan život tih Srba. Zbog toga pitanje njihovog opstanka i važi kao cilj i jednoj i drugoj pregovaračkoj strani, i to se nijednom ne sme smetnuti sa uma.

Dvogled.rs

tačno.net
Autor 11.4.2013. u 10:39

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija