Jadnici

 Željko Pavičevič
Autor 11.5.2020. u 11:43

Jadnici

Koliko zla, zluradosti, pakosti, potcenjivanja, omalovažavanja, poništavanja smo morali da podnosimo, a i pored toga najveći broj glasača to ništa nije video, slepo veruje najvećem lažovu u našoj istoriji i ljubi ga u dupe.

Piše: Željko Pavičević

Nakon izlaska iz vanrednog stanja uvedenog usled prisustva nevidljivog kineskog neprijatelja sumnjivog porekla i ograničenog delovanja, a u nejasnom iznenadnom odsustvu nekada stalnih terorističkih napada širom Evrope, narodi i narodnosti na ovim prostorima, a i šire, nastavljaju tamo gde su stali. U Srbiji, stanje konfuzije i besciljnog tumaranja se nastavlja baš kao i izborna kampanja čiji komičan sadržaj dobija na težini iz dana u dan. Nakon obraćanja iz „karantina“, uz tu i tamo incidentne situacije nastale lupanjem u šuplje metalne predmete sa drškom i puštanjem glasne muzike uz povremenu pratnju pirotehničkih naprava, opozicija nastavlja da balansira između gluposti i nemoći. Sa njima, u drugom ritmu, igraju vlastodršci čija zaslepljenost vladavinom omogućava iskazivanje neopisive želje za bahatošću i lažima u razmeri u kojoj normalnom čoveku jedino može da pripadne muka, sve pod teretom „neobjašnjive brižnosti“ režima i predsednika nam države.

Pisati o vlasti i njenim delima je degutantno jer ovakvu vlast može samo sam đavo da poželi. Vređanje narodnih poslanika i sugrađana sa govornice Parlamenta svojstveno je samo nacističkim partijama i liderima. Ovakav egzibicionizam je postao normalan za pripadnike parlamentarne većine u Srbiji i oni se njime i ponose. Pogrdnim nazivima kite svoje političke protivnike koji im sa druge strane ne ostaju dužni. Model ponašanja koji plasira politička elita u zemlji je nešto što nas sigurno vodi u potpuni haos okarakterisan nakaradnim sistemom vrednosti duboko podeljene i moralno posrnule nacije. Model ponašanja vlasti i njene celokupne opozicije razlikuje se u nijansama, da ne kažem da je skoro pa identičan.

Glumac poganog jezika, koji je poguran od strane onih koji su ga onomad dobro isprebijali, umislio je da je važan politički faktor. Naravno, do tog cilja ne bi došao da ga ne okružuje gomila gluperdi koja njegovom bahatom, i za normalan um bolesnom ponašanju, daju značaj i aplaudiraju. Nadrogirani babun, crvene guzice još iz doba Miloševića, i ono malo normalnog što je preostalo u redovima opozicije, uteruje u tor sa ovcama, predstavljajući sebe kao nekakvog mesiju koji će dolaskom na vlast omogućiti „cvetanje“ nacije. Potpunom političkom laiku je jasno da on zajedno sa onima okupljenim oko njega u nekadašnjem pokretu Saše Jankovića ne mogu da osvoje samostalno ni 3% glasova biračkog tela Srbije, a da „tata“ ne podari. Poražavajuće bi bilo da osvoje više od toga. Pred prizorom novih snaga demokratske opozicije meni gotovo naviru suze na oči, kada pomislim na jednog Dušana Mihajlovića ili Nebojšu Čovića. Naravno, to su bili opasni „opozicioni nitkovi“ Miloševiću, nesumnjivo propalice, ali propalice od formata. Ovi danas što sebe predstavljaju opozicionim liderima nisu im ni do kolena. Onaj koji svoje nade polaže u njih opasno će se razočarati.

Od onih koji se spremaju da možda bojkotuju izbore mi se tek diže kosa na glavi. Kada se pogleda njihovo političko delo kao razvoj međusobnih odnosa u godinama iza nas, teško da bi iko normalan mogao da poveruje u njihove sposobnosti da promene nešto u Srbiji. Bili su dovoljno sposobni da rasture Demokratsku stranku i njen „humus“ prošire političkom scenom. Deobom nekadašnjeg stožera demokratije i opozicionog delovanja nastale su mizerne političke organizacije koje, okupljene u nekakvom savezu, zajedno teško da mogu da osvoje šestoprocentno poverenje glasačkog tela. Oni koji gaje iluziju da levica sponzoruše Borka Stefanovića može da uradi išta pametno nakon svega što smo videli od njenog nastanka do ufura u Đilasovu zadnjicu su ili mentalno ograničeni ili izuzetno glupi i koristoljubivi. Tamo nema nijednog koji bi umeo da protivniku pesnicom razbije nos; ti upravitelji „životinjskom farmom“ više se brinu za lak svojih cipelica nego za nevolje svojih pristalica. A sama pomisao na „rodoljuba“ iz Skupštine UN i „vojvođanke“ koja stranke menja kao gaće izaziva nagon za povraćanje.

Možda bi ekipa okupljena oko debelog iz Vojvodine, koji više od dve decenije priča istu priču, tešku za slušanje, imala nekakve šanse da im se nije priklonio talog iz nekada Đinđićeve stranke. Lešinari i lovci na lak plen, večiti narodni poslanici i politički lelemudi, i posle 17 godina od atentata na premijera imaju ideju da „vladaju“ Srbijom uz šerpe i lonce sa pištaljkom u ustima. Beskurpulozni jadnici iz 90ih. Razlika između njih i šljama u vladajućoj oligarhiji ne postoji. Mnogo su isti i to je tako teško za gledati da boli. Ništa bolji nisu ni oni što su se okupili oko „metle“ i da su malo pametni, iskoristili bi tu metlu da najpre počiste sebe kako bi se količina otpada na političkoj sceni bar malo umanjila. Valjalo bi i Čedu da pometu.

Radulović i njegovo udruženje građana možda jedini imaju neku priču koja je drugačija od priča ostalih, ali ni ta priča nije priča koja može iz ležišta da pomeri ovu zaglavljenu, zarđalu državu. Ne bi ni valjalo da može, realno. Baš zato ona zvuči kao neka vrsta ludačkog buncanja i naglabanja nekakvih teorija u senci zavera je u ovakvoj situaciji, koliko god one imale nekakvu poentu, potpuno degutantno i glupo. Prosečan birač ne zna da pomnoži dva složena broja, da ne govorimo o kapacitetu mozga da razume podele svetskih sila i njihove planove za osvajanje svetskih resursa. Pri tome, Saša bi i da stisne i da prdne. Ne može i bojkot i izbori. Mora kao Zoki da se odluči i uđe u „borbu za Srbiju“ sa njih 300 iz Nove. Ako su mogli borci Sparte, zašto ne bi mogao i Zoki.

Sve ovo je poznato „gospodaru zaraza“ i zato se on ne sekira. Usraće se od pobede i ovaj put. Čak, da ne mora da pomogne simulaciju „parlamentarizma“ tako što će da pogura kako bi mogao da ugura debelog, glumca i pekara u Parlament, odvalio bi na ovim „istorijskim“ izborima sa ogromnom većinom. Bez obzira na žalosnu situaciju u kojoj se kao narod nalazimo, uvek je bilo onih koji pobeđuju i onih koji gube, a najveći gubitnici ovih izbora neće biti impotentna, priglupa i bezidejna opozicija već ovaj žalostan i napaćeni narod nesvestan onoga šta mu se dešava.

 Željko Pavičevič
Autor 11.5.2020. u 11:43

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija