Jednako prema svima

Željko Pavićević
Autor 28.8.2020. u 09:01

Jednako prema svima

 Zoran Đinđić i Ivan Stambolić – foto: Marko Šutija

Dve decenije od petooktobarskih promena stanje u Srbiji je slično ako ne i isto onom koje nas je sačekalo nakon osvajanja vlasti i plišane revolucije. Pristup tadašnjim reformama, strukturnim i sveobuhvatnim, je bio isplaniran i u skladu sa principima Vašingtonskog konsenzusa. Vlada Zorana Đinđića u nenormalnim uslovima radila je bolje nego što se od nje očekivalo. Teško da nije grešila, ali u uslovima kada imate tromog predsednika države, 18 stranaka u koaliciji i otvoren sistem svaka aktivnost je manje ili više jednaka Sizifovom poslu. Đinđić je ubijen u jeku borbe za demokratsku, evropsku i slobodnu Srbiju, a Stambolić u svitanje nove ere za Srbiju.

Pre tačno dvadeset godina Stambolića su, po nalogu Slobodana Miloševića, oteli i ubili pripadnici Jedinice za specijalne operacije MUP-a Srbije. Bilo je to 25. avgusta 2000. Nakon otmice, Stambolić je ubijen i bačen u jamu na Fruškoj gori, a njegovo telo je pronađeno marta 2003. tokom akcije „Sablja“. Danas, posle toliko vremena i promena sve u vezi sa ovim nemilim događajem i dalje isijava ukazujući na stanje svesti političkih aktera u Srbiji. Gde su izvinjenja i pokajništva svih onih koji su sarađivali sa režimom Slobodana Miloševića ali i onih koji su se u naše ime mirili sa ostacima destruktivnog režima devedesetih? Postoji li odgovornost i trunka stida političkih subjekata za sve pogrešne poteze u periodu od 2000. do danas koji su na ovaj ili onaj način svojim delovanjem omogućili povratak i ustoličenje „vrednosti“ koje smo tog 5. oktobra srušili?

Vlada Zorana Đinđića je bila vlada promena i očekivati od te vlade senzacije kao što su giljotina propisa, duboka i korenita reforma pravosudnog sistema te uvođenje koncepta dobre vladavine je blago rečeno nerealno. Za takve reforme je potreban najmanje jedan ako ne i dva mandata. Sveobuhvatne reforme su otpočele i zaustavljene pucnjem ispred Nemanjine 11. Zoran Živković je u zatečenom trenutku uspeo da učini nemoguće. Kroz akciju „Sablja“ tadašnja vlast je uspela da se obračuna sa kriminalnim organizacijama u zemlji i izvede pojedince pred još uvek musavo lice pravde. Slučaj „Stambolić“ je rešen dok je momenat političke umešanosti u ubistvo Đinđića izostao. Ona je poput kakve enigme ostala da lebdi nad poštovaocima lika i dela pokojnog premijera. Pravda nije u potpunosti zadovoljena.

Međutim, kakva je bila uloga vlada Vojislava Koštunice i Mirka Cvetkovića u kreiranju sistema vrednosti i društva u kojem danas živimo? Kakav je bio odnos ovih vlada prema institucionalnim i reformama pravosudnog sistema u periodu njihove vladavine? Da li su kohabitacija sa politikom „truta“, oslanjanje Srbije na „četiri oslonca“, i pomirenje tadašnjih lidera DS i SPS, poljupci koji su „pali“ ispred slike pokojnog premijera, označili novo poglavlje u propadanju društva u senci zanemarivanja odgovornosti za sva zlodela učinjena u periodu vladavine Slobodana Miloševića? „Možda se ne zna ko će biti predsednik, ali se zna ko će biti premijer“ bio je zakasneo, ali iskren odgovor Ivice Dačića na pomirenje sa…

Pozivati na odgovornost, izvinjenje i pokajanje trenutne vršioce vlasti u Srbiji je iluzorno i nesvrsishodno. Međutim, vreme je da se učesnici „nekog drugog filma“ javno prozovu, a to u Srbiji niko ne čini. Od vlasti čije se delovanje malo razlikuje od delovanja one koju smo imali devedesetih godina prošlog veka teško je očekivati da ikoga prozove, ali opozicija, ili bar jedan njen deo, i te kako može i mora da ukaže na „odgovornost“ i javno imenuje lica u svojim redovima. Zar je od onih koji su nas „sapleli“ na putu dostizanja evropskih privreda moguće očekivati da nas osposobe za šanse i izazove 21. veka? Potpisnici „Deklaracije o političkom pomirenju“ su nam još te davne 2008. godine onim formalnim pomirenjem u kome je, uprkos pritisku javnosti, izostalo izvinjenje i ograđivanje od politike destrukcije koja je obeležila period vladavine Miloševića, pokazali kakav im je „odnos prema Srbiji“. Ništa se do danas nije promenilo u tom „odnosu“.

Danas, dvadeset godina od ubistva Stambolića i svrgavanja Miloševića, pojedinci i dalje prave kompromise oko suštine, a to je nedopustivo. Baš zato odnos prema Srbiji i njenim građanima ne treba gledati kroz prizmu političkih kompromisa i ustupaka, već kroz principe i stav koji će biti jednaki prema svima, a za dobrobit izgradnje jednog pravičnog i slobodnog društva rasterećenog bagaža prošlosti, zlodela i zabluda politika njegovih lidera. Osposobiti Srbiju za šanse i izazove 21. veka ne podrazumeva samo ukazivanje na greške aktuelnog režima, već na sve aktere političkog života u Srbiji i ne samo to. Valja priznati da pored Aleksandra Vučića i Ivice Dačića ima dosta onih koji još uvek vršljaju političkom scenom i koji su poput aktuelne vlasti jednako krivi za stanje u kojem se kao društvo nalazimo. Ne možemo graditi pravično društvo ako svesno izbegavamo da navedemo imena svih onih koji su nekada bili ili još uvek jesu deo nekakvog tima u borbi protiv vlasti, vesnici promena, i pozovemo ih na odgovornost.

Željko Pavićević
Autor 28.8.2020. u 09:01

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija