Kako se organizuje Prajd u Beogradu: Komunalno-politički uslovi za paradu ponosa

tačno.net
Autor 9.12.2014. u 16:26

Kako se organizuje Prajd u Beogradu: Komunalno-politički uslovi za paradu ponosa

Svi dokumenti za organizaciju parade ponosa, od prijave i različitih zahteva komunalcima, policiji, opštinama, do elaborata, čak i za šrafove u improvizovanoj bini, dugački su dvadesetak metara, a pripadnici ekstremne desnice, bez obzira na to kojim povodom demonstriraju, imaju samo po dva papira: prijave opštini i policiji

Piše: Bojan Tončić
Foto: Bojan Tončić, Medija centar Beograd, ParaDA! – Da šetamo zajedno Facebook page

Zasad jedina parada ponosa u Srbiji organizuje se u Beogradu; može se reći samo organizuje, ne nužno i održava, budući da je to svake godine posao sa neizvesnim završetkom, a proces organizovanja podrazumeva, uz samovolju vlasti, pravdanu više puta navodnim bezbednosni rizicima, i suočavanje sa brojnim bahatim smicalicama. Zahtevi i molbe, odbijenice, uslovi, rešenja, nerazumni rokovi, kreativno tumačenje Ustava i gradskih odluka, elaborati i šrafovi na binama, izmešteni gradski prevoz, ugažena trava i plastične korpe – reč je, naravno, ako dodamo poslovičnu neljubaznost, osvetničku homofobiju (“Šta će vam taj papir, ionako vam neće dozvoliti…”), o imenicama i sintagmama karakterističnim za dug put do ispunjenja navodno komunalnih uslova za organizovanje parade ponosa, skupa u pokretu na kojem se propagiraju temeljna ljudska prava i ukazuje na to da su pripadnici LGBT populacije svakodnevno žrtve njihovog  kršenja. Zapravo, višegodišnji pokušaji LGBT organizacija da mirno prošetaju centrom Beograda, praćeni su komunalno-političkim uslovima, a ove godine prošetali su kroz dve ulice u centru grada, ne ostavljajući za sobom ni opušak, ni papirić.

U Beogradu se, valjda, do najjasnijeg dokaza o uskraćivanju prava na okupljanje i demonstriranje  došlo prošlogodišnjom akcijom Inicijative mladih za ljudska prava i Organizacionog odbora Parade ponosa pod naslovom “Čiji je veći”. Inicijativa mladih i LGBT organizacije sakupili su svoje dokumente, korišćene u komunikaciji sa gradskim vlastima i policijom, te ih, uz pomoć poverenika za informacije od javnog značaja, uporedili sa papirima desničarskih organizacija. Rezultat je bio 20 metara zahteva, elaborata i rešenja o različitim zabranama, koje je pripremio, ili u formi rešenja o odbijanju, dobio Organizacioni odbor, prema dva papira, koliko su dobijale ekstremno desničarske, profašističke čak, organizacije, ukoliko bi skup uopšte prijavljivale, ili, ukoliko bi ga prijavile dvema opštinama. Još očitije, nijedan dokument, čak ni prijavu skupa, početkom aprila ove godine nije imala nasilna skupina Srpski sabor Zavetnici (tridesetak osoba), koja je više sati blokirala glavno beogradsko autobusko čvorište Zeleni venac, protestujući protiv Žena u crnom, čije su prostorije u neposrednoj blizini.

Led u rešenju i srcu birokratije

U gotovo četvrt veka novog višepartizma, još od dosetke opozicionog lidera Vuka Draškovića, koji je objasnio zašto opozicija neće da demonstrira tamo gde je dozvoljeno, na platou Ušće (“Ne protestujemo mi zbog toga što se Sava uliva u Dunav!”), protesti protiv vlasti i sa zahtevima učesnika svodili su se, uglavnom, na godinama neregulisane detalje ostvarivanja ustavnog prava na okupljanje. Sve je, čak i u situacijama koje ne bi trebalo da uznemiravaju ljude na vlasti, dobijalo i karikaturalne pojavne manifestacije; nije vic, pre nekoliko godina zabranjen je i skup biciklista, a obrazloženje rešenja je, usred maja, glasilo “moguć led na gradskim ulicama”. U unutrašnjosti Srbije, pak, jedan je sindikalni skup pokušalo i uspelo da spreči gradsko zelenilo, zbog mogućnosti da se ugazi trava.

Nedelja-ponosa-5-Marko-Ilic-600x400

Marko Ilić, pravnik u Organizacionom odboru Parade ponosa, ima, verovatno, najviše iskustva sa obilaženjem šaltera i kancelarija; on konstatuje da procedura, od prijave skupa policiji i opštinama, traje šest meseci.

“Ponekad i duže; najviše papira traži policija, recimo, policiji nosim kopiju zahteva koju upućujem javnom preduzeću (“Gradsko zelenilo”, ili Gradsko saobraćajno preduzeće), a posle i rešenje o odobrenju tog zahteva. Tek tad policija smatra da je skup prijavljen, moraju u policiji da znaju da sam tražio uklanjanje žardinjera. Posle otvaranja zahteva – košuljice, dostavljamo saglasnosti opština (u slučaju Prajda ove godine bile su to dve centralne gradske), potom Gradski sekretarijat za saobraćaj i Zelenilo. Sekretarijat je uvek neažuran, a ove godine “Zelenilo” je bilo brzo i efikasno. Kod saobraćaja imamo svake godine problem, jer nas tretiraju vrlo homofobično, ružno i neprijatno. Za majsku paradu (odložena zbog poplava, prim. aut.) imali smo problem, zahtevali smo trasu za šetnju od Trga Slavija, do Trga Republike, a usvojen nam je prošlogodišnji zahtev, da lokacija bude Park “Manjež”. Ne znam šta je gore, da li odluka da nam dopuste ono što nismo tražili, ili, ako je tako, činjenica da neko nije naš zahtev ni pogledao. Bila je očigledna homofobija, rekli su nam ‘I ovo vam je mnogo!’”, naglašava Marko Ilić.

Homofobno iživljavanje i besmisleni elaborati

Posebna su priča elaborati – blago rečeno, tu se vidi iživljavanje činovnika koji zahtevaju studiozni prilaz postavljanju bine u parku.

“Ranije smo ih mi naručivali, koštali su po nekoliko stotina evra. Tražili su nam čak i elaborat o montaži i demontaži bine u parku, što smo takođe plaćali. Tu je ucrtan svaki šraf, njegove dimenzije. Podnosili smo i elaborate o funkcionisanju naše redarske službe, sve je koštalo mnogo. Ove godine nije bilo žurke posle šetnje, moto je bio “Make it simple”, da bude što jednostavnije, da prođemo sa što manje papira i logističkih komplikacija, jer nismo znali da li će se Prajd održati. Prijavili smo samo pozorišni praktikabl, koji se montira i demontira za tri minuta, bina je bila niska i mala, od dasaka. Ozvučenje čak i nema svoj dovod struje, pa smo koristili agregat. Želeli smo da sve uprostimo i uspeli u tome”, kaže Ilić.

Volonteri Prajda uradili su sve da prostor kojim se kretala kolona ostane potpuno čist, organizator je samo zatražio od Gradske čistoće dvadeset plastičnih kanti.

“Tražili su nam u opštini Savski venac i dokaz da smo uplatili kauciju, ona bi služila da se novac upotrebi ako bude nešto polomljeno. Raspitao sam se i saznao da nikada tako nešto nije urađeno, da to nisu ni od koga tražili, te bi plaćanje te kaucije bilo krajnje diskriminatorno. Zato nismo uplatili novac. Inače, nemam ništa protiv da obavimo sve što je zakonska obaveza, ali da u razumnom roku, od sedam dana, dobijemo odgovor. Da bude kao po uobičajenoj praksi. I nismo se nikome ni na šta žalili, akcija u kojoj smo dokazali diskriminaciju u zahtevima gradskih preduzeća bila je više moralna pobeda”, zaključuje Marko Ilić.

Ustav i ograničenja

CEAS_8-Milan-Antonijevic-600x400

Milan Antonijević, izvršni direktor Komiteta pravnika za ljudska prava (JUKOM), kaže da je jedan od problema Srbije zastareli zakon koji reguliše slobodu okupljanja, te bi ga trebalo promeniti.

“Zakonom treba regulisati da se pred organizatore ne stavljaju nepremostive prepreke, jer to se, i u praksi Evropskog suda za ljudska prava, tretira kao ograničenje okupljanja. Pratili smo izborne 2012, kada je i Parada zabranjena, veliki broj, oko 60 skupova političkih stranaka i drugih građana. Tada smo ustanovili da postoji različita praksa u realizaciji procedure (kod nas ne postoji mogućnost odobravanja, nego samo mogućnost da se skup zabrani). Sloboda okupljanja je ustavna kategorija i mogu je onemogućiti ili ograničiti samo nadležni organi, ukoliko procene da postoji opasnost. Može se skup izmestiti, ukoliko su prepreke nepremostive, to je mogućnost koja stoji na raspolaganju Ministarstvu unutrašnjih poslova”, kaže Antonijević.

I on tvrdi da je jasno vidljiva diskriminacija.

“Različiti se uslovi postavljaju pred organizatore, nekima se ne traži elaborat o izmeštanju saobraćaja, nekima je dozvoljeno i okupljanje ispred Skupštine Srbije, iako je u toku zasedanje. To su slučajevi u kojima se, možda negde s pravom, olakšava da se skup održi. Dok je, u slučaju Prajda, uvek teže. Treba analizirati da li se time ide prema ograničavanju slobode okupljanja, ja pretpostavljam da je, s obzirom na to da je parada uspešno održana 2014, mnogo razloga za ograničavanje otpalo. U svakom slučaju, treba biti oprezan i oslanjati se na Ustav, u kojem je mala mogućnost da se pravo na okupljanje ograniči.”

Nema elaborata za bahate

“U ponašanju države ne može se lako videti homofobija, ali ima različitih postupanja. Nikakav elaborat nisu pravili oni koji su demonstrirali protiv Žena u crnom, a promenili su autobuske linije u celom gradu, blokirajući Zeleni venac. Nisu ni platili nikakvu kauciju. Ima i drugih primera, komičnih, asocijaciji biciklista zabranjeno je da održi skup u maju 2012, zbog toga što postoji opasnost od leda. Imamo dokument koji pokazuje da neko to može da napiše. I gradsko zelenilo je u jednom mestu u Srbiji preuzelo je ingerencije MUP-a i zabranilo skup”, ocenjuje naš sagovornik.

Sloboda okupljanja ne treba da bude vezana za određeno mesto i treba dokazati da nema oscilacija.

IMG_0439-600x400

U krugoma pravnika saznaje se da je nacrt novog zakona o okupljanju izrađen i poslat u Brisel, iako nije provedena javna rasprava o njemu. Antonijević ocenjuje da novi zakon treba da bude na javnoj raspravi, a ne da ide iz Ministarstva u Brisel, pa u Skupštinu.

“Njime bi trebalo omogućiti maksimalnu slobodu okupljanja. Tu su i sindikalna i druga okupljanja, gde mora postojati široka sloboda u koju se ne zadire. Pritom, dva ili više skupova na istom mestu ne bi trebalo da budu problem. Ali, ukoliko neki skupovi imaju za cilj da šire mržnju i opstruiraju slobodu, mora doći do opredeljenja za jedan od njih. To se dogodilo ove godine, svi skupovi osim Prajda su odloženi. Takve se mogućnosti trebaju preduprediti, da ne bismo došli pred Evropski sud za ljudska prava”, kaže Antonijević.

On ističe da se ponovila priča o mogućnosti štrajka policije, što je lažna dilema. O tome ne može biti reči, smatra direktor Jukoma, budući da nekoliko meseci posle tih najava nema nikakvog sličnog okupljanja, a svake godine najavljuje je isti Policijski sindikat Srbije.

Srbija je daleko od uobičajenog, rutinskog organizovanja parade, ili sličnog skupa; javljaju se protivnici koji se tada, jednom godišnje, sete da su im propale čizme, poput uvlakačkog Policijskog sindikata koji bi da štrajkuje, a fašisti da imaju žene, pa najave licemernu “porodičnu šetnju”. Možda je Parada 2014. bila događaj za uspostavljanje minimuma normalnog ophođenja prema pripadnicima LGBT zajednice, iako je održana pod vanrednim merama obezbeđenja. Normalnost Beograda u ovom pogledu zavisiće, međutim, još dugo od “političke volje”. Birokratija će uvek znati da je oseti, pa da zatraži debele studije, ili za jedan dan, što bi bilo normalno, napiše rešenje u kojem će nedostajati samo srdačni pozdravi. Do jednog lepog dana, ostaće kretenoidni zahtevi i specifična briga o većini. Sa dokazom u elaboratima i kaucijama.

Tekst je dio kampanje povodom 10. decembra, Međunarodnog dana ljudskih prava. Kampanju sprovode Sarajevski otvoreni centar i Fondacija Mediacentar Sarajevo, uz podršku EIDHR i Fondacije ASTRAEA.

Pogledajte i video koji tematizira kršenje slobode okupljanja LGBT populacije u zemljama Balkana, te je urađen u sklopu kampanje povodom 10. decembra, Međunarodnog dana ljudskih prava. Autor videa je Ermin Kadić.

lgbt.ba

tačno.net
Autor 9.12.2014. u 16:26

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija