Koji kapacitet?

Autor/ica 👤tačno.net 7.10.2016. u 12:32

Izdvajamo

Potonja ovde citirana Hadžićeva rečenica implicitno sadrži nužnu potrebu „reforme u glavama ljudi“ , civila i profesionalnih vojnika. Pod tom reformom prvenstveno podrazumevam sasvim nov odnos vojne i civilne vlasti prema bliskoj nam prošlosti, odnosno izlazak države i društva iz duboke senke oficijelnih tajni o elementarnim događanjima u Miloševićevoj ratnoj deceniji. Na primer: kakva je bila uloga Srbije u tim ratovima (jer ona zvanično ni do dana današnjega nije ni bila zaraćena strana, što je apsurd da veći jedva može i da bude!)
koji je bio politički, a koji ratni cilj Srbije
kakav je bilans tih ratovanja
koje su posledice što ih je prouzrokovala srpska zaraćena strana po neposredno okruženje Srbije, a koje po Srbiju, i tako redom. Kad bi bilo mudrosti, hrabrosti i sreće (ali nipošto ne osvrćući se na druge zaraćene strane, jer to je njihov križ, ili krst, ili polumesec, i neka ga, ako su kadri, skidaju sa svojih pleća radi istine i poštenja, ili neka ga nose na nesreću i sramotu i svojih budućih pokolenja!), pa da se zvanično konačno izvede taj ratni bilans i da sve to dopre do svesti „našeg naroda“ – tek tada bi Srbija bila na sigurnom putu potpunog ozdravljenja, bila bi istinski humanistički i miroljubivi lider na Zapadnom Balkanu kojeg bi EU vrlo brzo i rado svrstala u svoje redove. Nažalost, nema izgleda da će se to „čudo“ dogoditi ni u daljoj, a kamoli u bližoj nam budućnosti jer Srbija za tako nešto niti ima kapacitete niti političke volje (a ko zna šta bi još mutna voda vešto skrivenih tajni mogla da izbaci na površinu, uprkos tome što je samo Tribunal u Hagu ponudio obilje činjenica o Miloševićevim ratovima!) jer je nacionalizam i u njoj i nadalje „naša sudbina“! Vreme je da vratim temu na osnovni kolosek.

Povezani članci

Povodom teksta: „Ješić: Šutanovac ima kapacitet da konsoliduje stranku“

I tačno za nešto više od godine dana, od juna 2006. do jula 2007. Ponoševa je ekipa od one puste „šikare“ formirala pristojnu vojsku brigadnog tipa po NATO standardima! Gde li je tada bio Dragan Šutanovac!? Nije se ni znalo za njega. Postao je ministar odbrane u maju 2007. i, istina, odmah uskočio u Ponoševa reformska kola. Naivno sam verovao da će saradnja ministra i generala biti trajnija. Ali, tokom 2008. atmosfera između njih dvojice bivala je sve tmurnija i napetija, što se skrivalo od javnosti dok tanka nit „visokog napona“ nije napokon pukla. Dakle, procene su mi bile loše, očekivanja izneverena: general Zdravko Ponoš je „pao“ u decembru 2008. godine, po mom ubeđenju, najvećma zato jer nije bio „skrojen“ po nacionalističkim standardima.

Piše: Stipe Sikavica

Mada s nešto smanjenom učestalošću, još uvek se govori i piše da je u Demokratskoj stranci izabran novi lider. Međutim, Dragan Šutanovac nije izabran, on je – izglasan! Ni atribut „nov“ ne ide baš ruku pod ruku sa Šutanovcem jer je on stara prevejana politička figura domaćeg tranzicionog modela! Da je članstvo ove stranke zaista biralo, ono bi se stvarno opredelilo za „novo političko lice“, odnosno za onog kandidata između četvorice takmaca od koga bi se po prirodi stvari moglo očekivati da u stranku unese duh svežine i makar trunku optimizma u smislu revitalizacije DS-a, pa da na taj način postane ozbiljan oponent vladajućim, presvučenim radikalima. Ovako, članstvo Demokratske stranke koje se svrstalo iza „Šuleta“ samo je potvrdilo činjenicu da je integralni deo „mrtvog mora“ koje se oficijelno zove – biračko telo Srbije. Mogle su ove demokrate da načine i ozbiljniji iskorak ka „svetlijoj budućnosti“ Srbije tako što im se nudila i mogućnost da na predvodničku funkciju ponovo ustoliče neponovljivog Borisa Tadića.

Kako glasači izražavaju nelojalnost, nego bespogovornu odanost budućem šefu DS-a?

Gospodin Goran Ješić, doskorašnji potpredsednik stranke, svoju izjavu Danasu (28. septembar) počinje odom „novom“ stranačkom lideru: „Dragan Šutanovac je čovek iz stranke. Gledali to ovako ili onako, on je (nota bene!) dosta omiljen u stranci. On je neko ko je pomogao lokalnim odborima kad je bio ministar, dolazio, obilazio, rešavao probleme. Javljao se na telefon, što dosta funkcionera nije. On u stranci kapacitet ima. A i u državi se bavio dosta ozbiljnim vojnim sistemom koji je reformisao. Mislim da ima kapaciteta da konsoliduje stranku“!

Koji kapacitet (i), gospodine Ješiću? Neki univerzalni progresivno-futuristički? Za takvu tvrdnju nema pouzdanih dokaza! Zar je kapacitet u tome što je kao ministar odbrane „obilazio lokalne odbore i rešavao probleme“? Najbolje se videlo na poslednjim parlamentarnim izborima kako ih je rešavao: pa demokrate su na jedvite jade preskočile cenzusnu lestvicu osvojivši bednih 6 (i slovima: šest) posto glasova! Kakav je to kapacitet ako stranački neko iz neke nedođije telefonom pozove Dragana Šutanovca kao ministra, ili kao narodnog poslanika, svejedno, a on podigne službenu slušalicu ili se javi mobilnim? I naročito je problematična tvrdnja gospodina Ješića da je on, to jest Dragan Šutanovac, „reformisao vojni sistem“!?

Međutim, nije ta tvrdnja kao izum svojina g. Ješića. Sam Dragan Šutanovac je vlastiti ostvareni „respektabilni vojno-reformski“ kapacitet ne jednom prezentovao domaćem pučanstvu, između ostalog i u pismu što ga je uputio urednicama Peščanika 03. 06. 2016. kao reakciju na tekst g. Saše Ilića „Da li je zaokret moguć“, objavljen u istom glasilu dva dana ranije, pa kaže: „… Svoditi nečiju celokupnu političku biografiju na nekakve ’korupcijske afere’ koje su ’obeležile ministrovanje’ ili ’izdanke’ preko puta Narodne biblioteke Srbije u Skerlićevoj ulici, a zaboraviti recimo reformu vojske po najzahtevnijem NATO standardu, formiranje Univerziteta odbrane, profesionalizaciju i uključivanje žena u jedinice VS… to se, oprostite, zove ili loše novinarstvo ili loše namere“.

Niko ne može osporiti određene zasluge Dragana Šutanovca (u ulozi ministra odbrane) u stanovitoj transformaciji Voske Srbije, pa i celog odbrambeno-bezbednosnog sistema države, naročito u tzv. drugoj fazi reforme u kojoj je Vojska Srbije profesionalizovana. Međutim, pripisivati njemu svojstva „začetnika i glavnog reformatora vojske“ – apsolutno je neistinito, kao što ni samohvalisanje ne dolikuje korifeju kakvim se na javnoj pozornici predstavlja Dragan Šutanovac. No, ovde ću samo na trenutak načiniti diskontinuitet u izlaganju jer je nužno da se makar pokušaju raščistiti nejasnoće, zablude i obmane u vezi s pojmom „reforma“. U domaćoj praksi, naročito u medijima, svaka promena u vojsci ili u resornom ministarstvu, svaka, pa i najbanalnija reorganizacija u tim vojnim institucijama naziva se – reformom. Stoga se u – smislu razlučivanja pojma (vojne) „reorganizacije“ od pojma (vojne) „reforme“ – oslanjam na dr Miroslava Hadžića, po mom skromnom saznanju i uverenju jednog od najkompetentnijih znalaca odbrambeno-bezbednosne problematike u nas. On u knjizi „Potraga za bezbednošću“ (47 – 51) piše (ovo je krajnje redukovana verzija): Reorganizacijom se „menjaju brojnost, struktura, organizacija, formacija, obuka, oprema, operativno-taktička svojstva svake (neke) od komponenti oružanih snaga“. To je „sistemska optimalizacija oružanih snaga radi dostizanja maksimuma borbene gotovost“. „… Reforma, međutim, zadire u socijalno-političko i profesionalno tkivo oružanih snaga, jer bitno menja sadržaje i značenja odnosa u trouglu društvo/građani – država /političke elite – oružane snage/njihovi pripadnici… Reforma, nadasve, ište i nalaže promene u političkom i kulturnom obrascu društva i oružanih snaga…“ (Stoga termin „reforma“ u ovom tekstu upotrebljavam uslovno.)

Potonja ovde citirana Hadžićeva rečenica implicitno sadrži nužnu potrebu „reforme u glavama ljudi“ , civila i profesionalnih vojnika. Pod tom reformom prvenstveno podrazumevam sasvim nov odnos vojne i civilne vlasti prema bliskoj nam prošlosti, odnosno izlazak države i društva iz duboke senke oficijelnih tajni o elementarnim događanjima u Miloševićevoj ratnoj deceniji. Na primer: kakva je bila uloga Srbije u tim ratovima (jer ona zvanično ni do dana današnjega nije ni bila zaraćena strana, što je apsurd da veći jedva može i da bude!); koji je bio politički, a koji ratni cilj Srbije; kakav je bilans tih ratovanja; koje su posledice što ih je prouzrokovala srpska zaraćena strana po neposredno okruženje Srbije, a koje po Srbiju, i tako redom. Kad bi bilo mudrosti, hrabrosti i sreće (ali nipošto ne osvrćući se na druge zaraćene strane, jer to je njihov križ, ili krst, ili polumesec, i neka ga, ako su kadri, skidaju sa svojih pleća radi istine i poštenja, ili neka ga nose na nesreću i sramotu i svojih budućih pokolenja!), pa da se zvanično konačno izvede taj ratni bilans i da sve to dopre do svesti „našeg naroda“ – tek tada bi Srbija bila na sigurnom putu potpunog ozdravljenja, bila bi istinski humanistički i miroljubivi lider na Zapadnom Balkanu kojeg bi EU vrlo brzo i rado svrstala u svoje redove. Nažalost, nema izgleda da će se to „čudo“ dogoditi ni u daljoj, a kamoli u bližoj nam budućnosti jer Srbija za tako nešto niti ima kapacitete niti političke volje (a ko zna šta bi još mutna voda vešto skrivenih tajni mogla da izbaci na površinu, uprkos tome što je samo Tribunal u Hagu ponudio obilje činjenica o Miloševićevim ratovima!) jer je nacionalizam i u njoj i nadalje „naša sudbina“! Vreme je da vratim temu na osnovni kolosek.

Dakle, ponoviću: da je Dragan Šutanovac „začetnik vojnih reformi i glavni reformator“ velika je zabluda, pa i obmana, čak i laž, što zavisi od toga ko to izgovara ili piše i kakvi su mu motivi. Glavni arhitekta vojnih reformi, njihov pokretač i (zajedno sa svojim odabranim timom) njihov realizator (naročito tzv. prve faze reformi) bio je ovde već odavno zaboravljeni i nacionalističkom metlom počišćeni – prvi načelnik Generalštaba Vojske Srbije nakon disolucije državne zajednice Srbija i Crna Gora (sredinom 2006.) i razdvajanja do tada zajedničke oružane sile na dve vojske – general Zdravko Ponoš. Budući da mi je novinski prostor ograničen (pod uslovom da se ovaj tekst i nađe na nekoj stranici ovog glasila), temu radikalno skraćujem i upućujem čitaoca na publicistiku u kojoj je objavljen program „Ponoševe reforme“. Dakle, ideju o transformaciji tadašnje glomazne, trapavo organizovane i nefunkcionalne domaće vojne organizacije i način realizacije te ideje (šta, ko, kako, čime, dinamika izvođenja radova, itd.) Ponoš je (dakako, u skraćenoj verziji) više puta javno prezentovao, između ostalog i pred TV kamerama; zatim, u nekoliko navrata u magazinu „Odbrana“ (npr. njegov intervju magazinu 01.01. 2007.); na temelju njegovog projekta sačinjen je tzv. Strategijski pregled odbrane ( u magazinu “Odbrana“ od 15. juna 2006. objavljen je Nacrt tog dokumenta); projekat preobražaja vojne sile general je u celini objavio u časopisu „Vojno delo“ br. 3/2007. pod naslovom „Transformacija Vojske Srbije – izazovi i odgovori“; opširan intervju dao je i nedeljniku „Vreme“ (razgovor vodili Filip Švarm i Dejan Anastasijević, objavljen 19. 07. 2007. pod naslovom „Vojska Srbije po NATO standardima“, itd.

Svemu uprkos, citiraću samo nekoliko rečenica iz Ponoševog reformskog „opusa“. Najpre je, još kao vršilac dužnosti načelnika Generalštaba srpsko-crnogorske vojske u prvoj polovini 2006, „snimio stanje“ u „šikari“ (njegovi izrazi, a „šikara“ je metafora velikog broja garnizona, tzv. divizija, pukova i bataljona (a u svakom od njih tek toliko vojnika i starešina da se od tog „brojnog stanja“ u najpovoljnijem slučaju mogla formirati četa, ili vod), pa nekih detašovanih jedinica, straža, magacina, skladišta, itd.), i sve je to valjalo svesti na funkcionalnu meru. Iz intervjua „Vremenu“: „… U to vreme dosta je bila aktuelna priča kolika vojska treba Srbiji, da smanjenjem vojske mi u stvari uništavamo odbrambenu sposobnost zemlje. Možemo se zavaravati koliko hoćemo , ali to ne vodi zdravom rešenju… Naš pristup je bio: Ovaj kvalitet nije nešto što Srbiji treba i to nije dugoročno opredeljenje. Nama treba kvalitetnija vojska koja je u stanju da uradi posao za što postoji… To znači, mi težimo nekom većem kvalitetu. A koji je to kvalitet i koji je to standard – pa to je NATO standard… I šta je najbolje u ovom momentu što svet ima, to su NATO standardi u oblasti vojske. Zato je naše opredeljenje: hajde da pravimo vojsku koja ima taj kvalitet!“ (Nigde, ama baš nigde nisam mogao pronaći integralni reformski program reformatora Dragana Šutanovca!)