KUDA TO TOLIKO ŽURIŠ, SRBIJO?

Povezani članci

• O “novinarima” i novinarima
• Jelena Svilar: Kako smo sistematski ugušeni sapunskim mjehurićima
• Sandra Dančetović: Koga mrze Srbi
• Jovan Nikolaidis: “Što će nam identitet ako smo – zločinci?”
• Socijalistička protiv kapitalističke Evrope
• Za fiksirane izbore

Posle pola veka uspeli smo da skinemo opanke i da uradimo još po nešto … Da nas vidi Gogolj, rekao bi  “Kuda to toliko žuriš, Srbijo”?

 Piše: Čedomir Petrović

Jedina stvar koja me je u to doba naročito nervirala, to su bile porodične konferencije, koje su redovno održavane oko moje kolevke. Tema razgovora koji se u tim prilikama vodio bila je uvek pitanje: na koga ličim? Ja lično bio sam duboko ubeđen da ne ličim ni na koga i ni na šta; ja sam imao utisak da ličim na testo naraslo u naćvama, koje će tek docnije veliki pekar, gospod bog, modelirati. Ali, oni koji su se okupljali oko moje kolevke, pronalazili su uvek ponešto novo na svakome mome delu tela, i uzvikivali:

– Ju, ju! Gledaj molim te: očevo čelo, tetkin nos, teča Simine uši, ujnina usta, i tako redom dalje.

I u tom se pogledu tako daleko išlo da sam slušajući svakodnevno to pa to, počeo najzad sticati uverenje da sam ja ustvari neka nakaza, skrpljena iz raznih delova tela cele moje mnogobrojne porodice.

Ovaj mali deo velikog i neumrlog g. Branislava Nušića iz njegove genijalne “Autobiografije” mislim da je dobar početak za temu – Zašto uvek moramo da ličimo na nekoga? Spolja ili iznutra. Zašto uvek moramo nekoga da nasledimo? Vi ćete biti isti … Vi ćete sigurno naslediti … šutira levom nogom isto kao … njegov stil me toliko podseća na … Pa se onda to širi na porodicu i na kraju na celu naciju.

Zašto uvek moramo da se upoređujemo između sebe i sa drugima kad znamo da nemamo više sa kim da se upoređujemo. Nema više nijedne zemlje u svetu koja je ispod nas u svakom pogledu. Od kraja II Svetskog rata i komunista pa sve do danas, sa malim nijansama, uniformisali su nam odela i mozak. Individua, da ne spominjemo personu, ovde je bila sasečena još pre samog začetka.

Od 5. oktobra imali smo nadu (kako kaže pesnik) imali smo nadu za ovu zemlju i ovaj grad … Znali su koga treba ukloniti i sve zaustaviti na duže vreme. Hteli su da “oni” preuzmu vlast. I danas ih ima. Mnogo. Ubačeni su kao virus koji se veoma kontrolisano širi u vrhove državnog aparata, u sve službe bezbednosti, u sve medije, u javna preduzeća, u državne agencije, u crkvu, u diplomatiju, u horde navijača. Želja im je uništenje svega i svačega što je dobro u Srbiji i za Srbiju. Evropa je krvni neprijatelj. Oni ne liče, što kaže Nušić, ni na koga i ni na šta. Oni su bezlični, sivi egzekutori. Oni ne dozvoljavaju upoređivanje. Oni koriste veru, nepismenost i zatucanost naroda. Oni su modifikovani inkvizitori. Milijarde Kineza bacilo je civilne uniforme sa kragnama i mnoštvom dugmića i bezbojne bicikle a kod nas se vraća moda dugih, kožnih kaputa.

Pojavljuju se, istina stidljivo natpisi i članci u kojima se upoređuju dva čoveka. Jedan, Zoran Đinđić koji je ubijen i na neizmernu bol njegove porodice i na veliku žalost velikog broja građana Srbije, sa prekidom njegovog života došlo je i do prekida nade da ćemo sve učiniti bolje i brže sa njim. Mnogi postaju apatični i bezvoljni. Izgubljeni. Posle nekoliko mrtvih godina u važnim trenucima po Srbiju, pojavljuje se drugi, Aleksandar Vučić. Prisutan dugo ali uvek u opoziciji.

Postaje praktično prvi čovek Srbije. Od otvorene netrpeljivosti, vređanja, neprihvatanja, neprestanog podsećanja na sve loše što je učinio ranije, za godinu dana radeći ono što bi sigurno radio i Zoran Đinđić i svaki normalan čovek u ovoj zemlji, Aleksandra Vučića upoređuju sa Zoranom Đinđićem. Prva pomisao je, znači da radi dobro.

Današnja Demokratska stranka je toliko raštimovana da ni Ivan Tasovac ne bi mogao izuzetnim naporima da od nje napravi ni osrednji pogrebni duvački trio. Kada pojedini njeni članovi brane lik i delo Zorana Đinđića, to postaje toliko degutantno i bljutavo da dovodi do gađenja.

Zoran je bio nižeg rasta od Aleksandra.

Aleksandar nema ni uši Zoranove, ni nos, ni ruke ni noge.

Zoran je bio brži. U govoru, u mislima u kretanju. Govori su mu bili kao brza i nemirna reka. Aleksandar je sporiji. Mere mu i premeravaju svako slovo i mora dobro da pretrese misao pre nego što je izgovori.

Zoran je bio živa vatra. Pokreti ruku uvek usklađeni sa onim o čemu priča. Govori su mu bili gromoglasni. Ubadao je nepogrešivo u srž.  Znao je kad da stane, da bi mi koji ga slušamo mogli da shvatimo njegove ideje.

Aleksandar deluje mirno ali ako bolje pogledate kad je ljut, videćete malu paru kako mu izlazi na uši. Ruke su mu mirne i celo telo. Sušta suprotnost Zoranu i to je dobro. Ima neki monaški mir. Govori jedva čujno. Glumci bi rekli – govori tako da svi moraju da se utišaju ukoliko bi hteli da čuju šta govori. Obe varijante su “pozorišne” i imaju efekta.

Zajedničko im je što je Zoran budio i nudio nadu a danas to nastavlja Aleksandar.

Postojala je želja kod Zorana a danas se nastavlja u Aleksandru. Želja, najiskrenija želja da pomognu svojoj zemlji i svome narodu. Zoran je dao život za to. Aleksandar mora da čuva naše živote da ih proživimo mirno i dostojanstveno. I mi koji se bližimo kraju, da kada dođe vreme ustupimo mesta onima koji dolaze, da žive u boljoj i bogatijoj Srbiji.

Imaju zajedničkog, tamo gde je najpotrebnije. Borba protiv korupcije i kriminala zbog koje je Zoran morao biti sklonjen. Kosovo, gde su im ideje o njegovom rešavanju gotovo identične i ulazak u Evropsku uniju.

Imaju Zoran i Aleksandar zajedničku enormnu popularnost kod naroda. Zašto? Zato što građani Srbije nepogrešivo znaju ko im želi dobro a ko ne.