Lepi spomenici lepo gore

Aida Ćorović
Autor 6.5.2019. u 11:24

Izdvajamo

  • Podsetila bih sve one koji pribegavaju ovakvim kompeticijama, da smo bez obrazovanja i kulture svedeni tek na puke životinjske nagone i da je civilizacijska obavaze svih nas da čuvamo i budućim generacijama predajemo artefakte koji su vlasništvo celokupnog ljudskog roda. Isto kao i priroda i njena dobra, uostalom. Suočeni sa činjenicom da ne vrednujemo i ne razumemo ono što nam je ostavljeno kao zalog za budućinost, sklona sam da verujem da smo, upravo zbog toga, siromašno i devestarino društvo u svakom smislu reči. Siromaštvo duha se iskazuje na mnogo različitih načina, te da smo siromašni, ne prevashodno zbog nedostatka novca, već usled nedostatka obrazovanja, kulture, ali i poštovanja ljudskih prava i uvažavanja razlika, običaja i tradicija. Posledica takve duhovne uskogrudosti i skučenosti, najčešće se vidi u ponavljanju matrice koja vodi u nove ratove, ljudske žrtve i razaranje kulturnih dobara.

Povezani članci

Lepi spomenici lepo gore

Foto: EWB

Dovoljno slikovitoito za sebe govore brojevi spomenika našeg zajedničkog nasleđa stradalih za vreme ratnih razaranja, međuetničkih sukoba i napetosti tokom devedesetih, ali i kasnije. No, činjenice vezane za destruktivne procese i devastaciju istorijskih i kulturnih artefakata pokazuju da se uništavanje kulturnih dobara nastavlja pod okriljem pervertiranog i primitivnog oblika kapitalističke otimačine koji trenutno živimo i da se na taj način ugrožavaju neki vrlo važni istorijski i kulturni spomenici ili celine.

Gori Notr Dam! Bila je to vest koja je u roku od nekoliko minuta obišla ceo svet i 15. april 2019. god zauvek obeležila kao jedan od onih tragičnih dana kada se čovečanstvo suoči sa kataklizmom nemerljivih ramera i kada nas tragičnost događaja zbliži u osećanju ljudske solidarnosti i empatije. I dok je plamen gutao elegantne i vitke obrise ove čuvene gotičke katedrale (verovatno i najpoznatije građevine tog graditeljskog doba i stila), celo čovečanstvo je uživo moglo da vidi kako pred našim očima nestaje veličanstvena građevina, kako plamen guta taj istorijski artefakt, koji odavno nije samo simbol i vlasništvo Francuske i velikog francuskog naroda, već jedan od simbola ljudske civilizacije i vlasništvo svakog čoveka na planeti. Katedrala Notr Dam predstavlja jednu od ključnih tačaka katoličke crkve, ali, istovremeno, ona nije samo hrišćanska bogomolja, ona je božija kuća za svakog verujućeg čoveka, bilo kojoj veri da pripada i bilo kom bogu da se moli. Bogorodičina crkva, tokom dugih vekova svog trajanja postaje jedna od paradigmi svetske kulturne baštine, građevina uzvišene lepote u kojoj je sublimirano i slavljeno ljudsko umeće, to je delo izuzetne mašte, kreativnosti i veštine, kao i želje da čovek pobedi i prevaziđe samoga sebe. Zbog svojih univezalinih vrednosti i vanrednog graditeljskog umeća, ona se, kao deo celine našla na UNESCO-voj Listi svetske kulturne baštine, 1991. god.

Bogorodičina crkva je, uz mnogo grandiozne i izuzetne građevine, dokaz da je ljudsko biće sposobno za neverovatne poduhvate, biće koje ume da stvori neopisivu, vanvremensku lepotu, dokaz da smo živeli na ovoj planeti, da smo sanjali i stvarali, dokaz da smo postojali i ostavili tragove za budućnost, dokaz da smo verovali da je ljudskom biću dato da dosegne zvezde. Notr Dam je hram u čijoj uzvišenoj lepoti svako ljudsko biće, bilo verujuće ili ne, počinje da razume božansku misiju ljudske vrste, jer, ako si kadar da stvoriš jednu takvu građevinu, onda pripadaš vrsti koja je na neki način posebna i odabrana. Ali, Notr Dam je i mnogo više od toga, priča o ovoj građevini odavno je prevazišla i prostorne i vremenske granice i o njoj znaju i mnogi koji nikada nisu ili neće imati prilike da je vide. Notr Dam spada u red onih ljudskih dostignuća koja volite kao živo biće i gubitak jedne ovakve građevine predstavlja gubitak i smrt nekoga ko je deo naše porodice. Kroz milenijume, ljudi su kao zalog budućnosti ostavljali građevinska, arhitektonska i ostala umetnička otelotvorenja svojih snova i često uz prirodna dobra, stvarali celine vanvremenske lepote i vrednosti u kojima će pokolenja uživati i koje će pokolenja znati da razumeju kao putokaze i poruke iz prošlosti. Prošlost naše civilizacije je ujedno njen kompas za budućnost. Ili bi tako trebalo da bude.

Tako bi trebalo da bude, ali, u realnosti stvari, izgleda, stoje sasvim drugačije. Društvene mreže, pa i mediji su bili preplavljeni ostrašćenim i neumesnim komentarima koji su pokazivali potpuno nerazumevanje vremenskog i svakog drugog konteksta kada je istorijsko i kulturno nasleđa u pitanju. I već na prvi pogled ti komentari se mogu, uslovno rečeno, svrstati u dve grupe: oni ispunjeni nacionalističkom i verskom mržnjom i ostrašćenošću i oni kvazi levičarski i kvazi intelektualni koji vrve od zamena teza i potpunog nerazumevanja društveno-istorijskog konteksta na “datu temu”. Komentari iz prve grupe bili su, uglavnom, obojeni već folklornim motivima mržnje i primitivizma tipa- ovo je “božija osveta jer su okačili zastavu nepostojeće države Kosovo i pljunuli na srpski narod”, “oni su nas bombardovali”, “oni nisu plakali kad su naše svetinje gorele na Kosovu”… što će reći, sve one olinjale floskule izlizane od prekomerne upotrebe poslednjih tridesetak godina. A da delimo isti “vrednosni sistem” i da su nam neznanje i mentalna skučenost zajednička osobina, potvrdili su slični komentari koji su došli od strane balkanskih muslimana, pa se moglo čuti ili pročitati da je “sve to Allahova kazna što rade muslimanima u Francuskoj”, gargojli su optuženi da slave i pozivaju na služenje Sotoni i, generalno, objavljen je internet rat “prokletom hrišćanstvu” kao osveta, malo zakasnela, doduše, za krstaške ratove, ali i za sve ratove koji su vođeni tamo gde žive muslimani. Posle tri decenije kontinuiranog nacionalističkog i šovinističkog zaglupljivanja i ispiranja mozga, mi smo postali mrzitelji opšteg smera, patetični i jadni u svom neznanju i opštoj mizeriji.

Oni drugi, možda i opasniji komentari, dolazili su od strane relativno obrazovanog sveta, za koje držim da bar razumeju zašto je kultura, pored obrazovanja, temelj razvoja čovečanstva. Lamentiranje o gladnoj deci sveta, traktati o ljudskim pravima, kao i žalopojke o “brojnim ljudima koji su ginuli i umirali dok je katedrala građena” (pominjane su i druge vredne građevine) su besmisleni i bez ozbiljne argumentacije. Suštinska pitanja zašto je konzumerizam dosegao enormne razmere i preti da će nas, doslovce, progutati, kao i pitanje da li i koliko svako od nas daje legitimitet takvom vrednosnom sistemu učestvujući u enormnoj potrošnji predmeta masovne potrošnje- izostala su. Moj stav je da je svet otišao do đavola još od vremena kada je jedan fudbaler postao milionski skupa „roba“ i kada većina ljudi nema problem s činjenicom da se enorme količine novca vrte u polju zabave, sporta i razonode. Iskazujem ogroman prezir prema licemerju koje upire prstom na obrazovanje i kulturu, umesto da ukaže i osudi neracionalnu potrošnju sredstava, resursa, pa i ljudi, na globalnom nivou. Brkanje prioriteta i stavljanje gladne dece ili svetskih nepravdi (a ima ih, itekako!) u takmičarski kontekst sa obnovom spomenika nemerljive vrednosti nije samo zlonamerno, već pokazuje potpuno odsustvo razumevanja istorijskog i kulturnog konteksta. Podsetila bih sve one koji pribegavaju ovakvim kompeticijama, da smo bez obrazovanja i kulture svedeni tek na puke životinjske nagone i da je civilizacijska obavaze svih nas da čuvamo i budućim generacijama predajemo artefakte koji su vlasništvo celokupnog ljudskog roda. Isto kao i priroda i njena dobra, uostalom. Suočeni sa činjenicom da ne vrednujemo i ne razumemo ono što nam je ostavljeno kao zalog za budućinost, sklona sam da verujem da smo, upravo zbog toga, siromašno i devestarino društvo u svakom smislu reči. Siromaštvo duha se iskazuje na mnogo različitih načina, te da smo siromašni, ne prevashodno zbog nedostatka novca, već usled nedostatka obrazovanja, kulture, ali i poštovanja ljudskih prava i uvažavanja razlika, običaja i tradicija. Posledica takve duhovne uskogrudosti i skučenosti, najčešće se vidi u ponavljanju matrice koja vodi u nove ratove, ljudske žrtve i razaranje kulturnih dobara.

Na ovom mestu, moram da “proširim blendu” i kažem da je Bogorodičina crkva postala aktuelna paradigma, ali da sam i ja, kao i brojni ljudi na svetu, oplakali i ožalili brojne druge devastacije, paljenja, granatiranja, stradanja u zemljotresima i, generalno, stradanja kulturne baštine uopšte. Profesionalno, ali i na onom najbazičnijem nivou, kao lični i kolektivni gubitak nenadoknadivih razmera smatram višegodišnje uništavanje Damaska, Alepa, Basre, Palmire u besmislenom građanskom ratu u Siriji, jednako kao i uništavanje Bagdada, Mosula, Bejruta, Kabula, Samare, Nimruda… Deo su zajedničke baštine i nenadoknadiv gubitak rušenje skulpture budističkog hrama Bamijan u Avganistanu ili Jovanovog groba u Iraku, stradalih u ratnim razaranjima, kao i delova gradova i pojedinačnih objekata devastiranih u zemljotresima poput skorašnjeg u centralnoj Italiji.

Dužna sam da podsetim, makar delimično, na prostor naše bivše domovine i na ono što smo izgubili u ratovima koji su vođeni tokom devedesetih i u kojima su stradali neki od najlepših gradova i najznačajnih spomenika na ovom područiju, od kojih su neki bili na UNESCO-ovoj Listi svetske kulturne baštine. U ratnim razaranjima stradali su, u manjoj ili većoj meri, Vukovar, Dubrovnik, Split, Mostar, Sarajevo…U Bosni i Hercegovini je za vreme rata 1992. do 1995., uništena 613 džamija, 218 mesdžida, 69 mekteba, četiri tekije, 37 turbeta i 405 drugih vakufskih objekata. U nepune četiri godine uništeno je ili oštećeno više od 8o% od 1.144 džamije, sveukupno uništeno je oko 1500 objekata verske i kulturne baštine. Među najvrednijim, nalaze se džamija Ferhadija u Banja Luci ili Aladža džamija u Foči, Kujundžiluk i Stari most u Mostaru, Vijećnica u Sarajevu, kao i veći deo ovoga grada, zatim istorijska celina Počitelja…

Na Kosovu i Metohiji je u poslednjih nekoliko decenija, posebno u neredima u martu 2004., oštećeno ili potuno uništeno oko 30 pravoslavnih hramova sa pratećim objektima. Među njima, najvrednije su Bogorodica Ljeviška i Hram Hrista Spasa, manastir Sv. Arhangela, crkva Sv. Nikolaja, crkva Sv. Kozme i Damijana, Crkva Sv. Nedelje… svi iz 14-og veka, kao i Devičanksi dvor, koji se kao i navedene crkve nalazi u Prirenu, potom, manastir Dević, 15. Vek, crkvu Sv. Georgija, 16. vek.

Tokom NATO intervencije 1999. god, na Kosovu su, od strane srpskih vojnih, policijskih i paramilitarnih snaga razorene 225 džamija, medresa i tekija. Među njima i Bazar džamiju iz 1761., Halil efendijinu džamiju iz 1526., tekiju Bektašija iz 1790. godine…

Dovoljno slikovitoito za sebe govore brojevi spomenika našeg zajedničkog nasleđa stradalih za vreme ratnih razaranja, međuetničkih sukoba i napetosti tokom devedesetih, ali i kasnije. No, činjenice vezane za destruktivne procese i devastaciju istorijskih i kulturnih artefakata pokazuju da se uništavanje kulturnih dobara nastavlja pod okriljem pervertiranog i primitivnog oblika kapitalističke otimačine koji trenutno živimo i da se na taj način ugrožavaju neki vrlo važni istorijski i kulturni spomenici ili celine.

Od strane političkih i verskih elita uzurpira se vredna istorijsko-kulturna zaostavština sa ciljem stvaranja vrednosti koje će biti isključivo vlasništvo upravo tih elita. Pokušaj otimanja Beogradske tvrđave, sve glasniji protesti građana vezani za rekonstrukciju tvrđave na Gardošu, odsustvo svake intervencije koja bi obnovila staro jezgro Valjeva, Tešnjar, koji je jedna od retkih orijentalnih očuvanih celina, rušenje i reizgradjna Arap džamija iz prve polovine 16.og veka, u srcu Novog Pazara, kao i uzurpacija hamama u Novopazarskoj banji, kao i hamama u samom centru Novog Pazara, od strane IZ u Srbiji … Navodim samo one primere koji mi ovoga časa padaju na pamet i za koje sam čula, sigurna sam da postoji veliki broj primera o kojima javnost u Srbiji nije upoznata. Dodatno, gorak u ustima ostavlja činjenica da su saučesnici u ovakvim zlodelima, institucije koje su zadužene za očuvanje i zaštitu naših zajedničkih dobara, poput Republičkog zavoda za zaštitu spomenika.

O tome kako brinemo o spomenicima kulture koji se nalaze na UNESCO-voj Listi svetske kulturne baštine, bez imalo sumnje pokazuju kakav nam je odnos prema onome što je deo globalne porodice najznačajnih ljudskih dostignuća u kulturi, umetnosti i graditeljstvu. Pošto dolazim iz grada na čijoj se teritoriji nalaze spomenici koji su još od 1978. god deo UNESCO porodice, znam koliko su jadna ulaganja da se ovo izuzetno kulturno nasleđe obnavlja i čuva i kako je primetno skoro potpuno odsustvo želje i napora da se ova vredna zaostavština obnovi i valjano prezentuje. No, svakako treba pomenuti i primere drugačije prakse gde su primenjeni najviši standardi revitalizacije i restauracije poput srednjevekovne tvrđave u Baču.

Možda zato što sam poslednjih par godina profesionalno vezana za temu očuvanja kulturnog nasleđa, ali i ne samo zbog toga, požar u Bogorodičnoj crkvi, kao i vest da je izbio požar (srećom, manjeg obima) u čuvenoj jerusalimskoj džamiji Al Aksa, staroj gotovo dva milenijuma, otvaraju pitanje “Šta može da se uradi!?“ Na globalnom nivou, posebno za stručnjake koji se bave očuvanjem spomenika sa UNESCO Liste svetske kulturne baštine, ovo će biti važna lekcija u daljim procesima zaštite, dok se u Srbiji konačno pojavilo malo zdravog optimizma zasnovanog na sve glasnijim argumentima stručnjaka koji se bave zaštitom kulturnog i istorijskog nasleđa. Ne želim da propustim priliku i ukažem na, uglavnom, nadljudske napore svih onih koji se s malo novca, okruženi nerazumevanjem i skoro potpunim izostankom podrške, s neverovatnom ljubavlju i predanošću trude da sačuvaju našu zajedničku zaostavštinu, ali, istovremeno i čast ove viteške profesije.

I dok pišem ove redove, objavljena je vest da će naša država donirati milon eura za obnovu Bogorodičine crkve u Parizu. Da su drugačije okolnosti, ovo bi bila dragocena i lepa vest. Ovako, smatram da bi taj novac bio bolje i suštinskije upotrebljen u našoj zemlji, ali bi naši stručnjaci mogli da budu korisni u procesu obnove stradale katedrale, kao i da bi svaki novac uložen za dalju edukaciju i osposobljavanje naših konzervatorskih stručnjaka i timova, bio višestruko isplativ za očuvanje kulturnog nasleđa u Srbiji.

Autonomija

Aida Ćorović
Autor 6.5.2019. u 11:24

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija