Logika nacionalizma

tačno.net
Autor 26.8.2015. u 09:54

Logika nacionalizma

Iako se logika često posmatra kao nauka koja ništa ne dodaje saznanju, to nije baš sasvim tačno. Često nam logička analiza može dati informaciju od kojih smo, možda nesvesnih, stavova pošli da bismo došli do svojih poznatih pojedinačnih sudova. Pojedinačni sudovi mogu tako otkriti nepoznatu logičku šemu koja ih proizvodi.

Piše: Vladimir Milutinović, dvogled.rs

Ovde ćemo pokušati da pronađemo logičku šemu koja proizvodi nacionalizam. Nacionalizam je pojam oko koga postoje kontroverze, koji je za jedne pozitivan, a za druge negativan, koji jedni definišu kao „ljubav“, drugi kao mržnju. Svakako je tačno da je to stav za koji mnogi misle da preovlađuje na ovim prostorima i to je tačno. Pa kad već preovlađuje, hajde da se pozabavimo njegovom logičkom stranom.

Mislim da sledeća definicija nacionalizma pokriva najveći deo njegovih manifestacija, ako ne i sve:

„Nacionalizam je stav po kome određeni prostor pripada određenoj etničkoj grupi nezavisno od prava drugih grupa na tom prostoru na samostalnost“.

Ovaj stav se često izražava tvrdnjom da je neki prostor, recimo, „Srbija“ ili „srpska zemlja“ (u ovim frazama, uvek je moguće „srpski“ zameniti imenom bilo koje druge etničke grupe ili nacije, dakle neke povezane grupe). Često se kaže da su oni drugi „gosti“ na „tuđoj“ zemlji itd. Bilo bi dobro imati kompletan popis izraza nacionalizma, kojih nema previše, ali svakako je tu još neki, osim ova dva navedena.

Dakle, ako na jednom prostoru žive izmešane dve grupe na ovaj način:

nacionalizam1

Nacionalista „plave“ grupe će tvrditi da je čitav prostor (veliki krug) njegovo vlasništvo, bez ikakve reference na prava crvene grupe. Oni na tom prostoru nemaju jednaka prava sa plavom grupom, iako mogu biti tolerisani.
Dakle, nacionalista taj prostor posmatra ovako:

nacionalizam2

Ono što je nacionalisti nezamislivo je da bi manja grupa mogla imati ista (jednaka) prava na prostor koja ima njegova grupa.
Horor za nacionalizam je da manja grupa na „njegovoj“ teritoriji zatraži samostalnost:

nacionalizam3

Sad se postavlja jednostavno pitanje: Da li su nacionalisti u pravu?

Da li je svet zaista podeljen i treba da bude podeljen na prostore koji pripadaju određenim etničkim grupama, na kojima postoje nejednaka prava pripadnika tih grupa u odnosu na pripadnike manjinske grupe i u kome je jedino ili u krajnjoj liniji poželjno rešenje za nejednaka prava manjinskih grupa to da odu u „svoju“ zemlju?

Ne treba puno podsećati da mi, poslednjih 25 godina, živimo u okvirima nacionalističke logike. Na primer, „Velika Srbija“ bila je primer jednog velikog kruga „srpskih zemalja“, gde je bilo jasno stavljeno do znanja čija je zemlja. „Srbima“ koji nisu bili u okvirima tog kruga poručeno je da im izvan kruga „nema opstanka“ i niko se njima nije bavio (sećate se, recimo, „hrvatskih Srba“). Hrvatska je, s druge strane, nizom nacionalističkih poteza, sa organizovanim etničkim čišćenjem na kraju, dala do znanja da ne želi manjine koje imaju demokratska prava na „svojoj“ zemlji. Ova groznica vlasništva nad zemljom još uvek trese ova dva društva.

U istom periodu poslednjih 25 godina nagomilali su se mnogi primeri koji se tiču naše šeme. Kosovo je dobilo samostalnost koju su priznale trenutno najmoćnije zemlje sveta, iako se nalazilo u okviru „teritorijalnog integriteta“ Srbije i mnogi u Srbiji ga smatraju „srpskom zemljom“. Republika Srpska je deo BiH i, prema mišljenju istog dela sveta, nema pravo na samostalnost. Sever Kosova takođe. Istok Ukrajine i Krim nemaju pravo na samostalnost i Ukrajina vodi rat, podržan od strane EU i SAD, da povrati svoj „teritorijalni integritet“. Irak je napadnut od strane SAD i saveznika i okupiran i pored vlastitog „teritorijalnog integriteta“.

Drugim rečima, izgleda da „teritorijalni integritet“ i „nepovredivost granica“ nisu nikoga sprečili da vodi rat za određeni prostor. U slučaju Kosova, taj rat se čini uspešan po stranu koja se otcepila, a i intervencija u Iraku nije kažnjena po nekom međunarodnom pravu.

„Teritorijalni integritet“ država, u stvari se sasvim dobro uklapa u našu definiciju nacionalizma. Pozivanje na njega ima iste efekte kao pozivanje na vlasništvo nad određenim prostorom. Odatle sledi da je nacionalizam u središtu međunarodnog sistema, odnosno, da je svojevremeni dogovor o nemenjanju granica bio dogovor nacionalizama o pravu na vlastite teritorije, odnosno o održanju statusa kvo. Međutim, kada je život prevazišao status kvo, na sceni je ostao isti sada ispražnjen princip teritorijalnog integriteta koji se krši od prilike do prilike i zavisno od odnosa snaga. Rat je obrisao ovaj princip kao da nije ni postojao. Tačnije rečeno, rat se odlično uklopio u dalje postojanje ovog principa u sadašnjem labavom stanju.

Na mnogim primerima u današnjem svetu vidi se da pravo na teritorijalni integritet država nije apsolutno pravo, pošto su mnoge nove države nastale, a da ne vidimo neki pritisak da se stvari vrate u pređašnje stanje. To znači da postoji neko više pravo od prava na „teritorijalni suverenitet“ i to je upravo pravo na samostalnost. Izgleda da svaka grupa ima pravo da svoj život uredi na samostalan način.

Ovaj stav:

„Svaka grupa ljudi na nekom prostoru ima pravo da svoj život uredi na samostalan način“

čini se da predstavlja suprotnost nacionalizmu, pošto nacionalizam pravo na samostalnost ne priznaje ako je grupa na „tuđoj“ teritoriji.

Jedini nužan dodatak ovom stavu, jeste da ova grupa, pošto ne želimo da povlađujemo jednom nacionalizmu u odnosu na drugi, odnosno, jednom polaganju prava na vlasništvo na nekom teritorijom u odnosu na drugo polaganje prava nad spornom teritorijom, mora da ispuni ove uslove:

1) Da eksplicite i verodostojno kaže da zemlja pripada SVIM članovima grupe, a ne samo jednoj etničkoj ili bilo kojoj drugoj podgrupi u odnosu na skup svih građana.
2) Da obezbedi da zakoni i život ne prave bilo kakvu razliku u zavisnosti od pripadnosti većini ili manjini.
3) Da obezbedi da referentna druga grupa može da ostvari jednaka prava kao grupa koja traži samostalnost, na bilo kojoj drugoj teritoriji ili makar u okvirima prvog osamostaljenja.
4) Da eksplicite odbije nasilna (ratna) sredstva za postizanje samostalnosti.

Po nenacionalističkom principu, SVAKA teritorija koja ispunjava ove uslove imala bi pravo na samostalnost i mogla bi mirno da se izdvoji iz sadašnje teritorije. Ne bi bilo principa teritorijalnog integriteta, ne bi bilo srpskih, hrvatskih i inih zemalja, ne bi bilo „gostiju“ i „vlasnika zemlje“.

Po meni, teško je naći argument protiv ovog nenacionalističkog principa, iako naš sadašnji svet očigledno funkcioniše po nacionalističkim principima.

1) Nije sigurno da bi u svetu u kome bi postojalo univerzalno pravo na samostalnost nužno bilo više država. Nešto veći broj država verovatno ne bi bio smetnja, ali mnoge države bi se održale iz praktičnih razloga – jer već predstavljaju kulturne, geografske i saobraćajne celine.

2) Ne bi bilo više ratova za samostalnost, pošto su nasilna sredstva za postizanje samostalnosti nepoželjna i, na neki način, zabranjena.

3) Ne bi bilo jednonacionalnih država, pošto bi JEDNAKO pravo svih građana i povezivanje država u veće saobraćajne i ekonomske celine pogodovalo mešanju raznih grupa.

Trebalo bi zadržati postojeći sistem državljanstva, pošto bi automatska prava po dolasku u drugu zemlju vodila proizvoljnosti i gubljenju mogućnosti za demokratski izbor života.
Sistem prava na izbor već postoji – referendum o samostalnosti Škotske protekao je uglavnom u skladu sa nenacionalističkim principima, iako je bilo verbalnog nacionalizma.

Ukratko, mislim da bi nenacionalistička šema, koja bi svima garantovala pravo na izbor, pod već rečenim uslovima, bila bolja.

Zašto onda na svetu ima još uvek toliko nacionalista?

tačno.net
Autor 26.8.2015. u 09:54

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija