Moj fotograf general Aksentijević

Slobodan Dukić
Autor 21.9.2015. u 12:27

Izdvajamo

  • Moj život je postao mračan kao katran, jer Ljubljana uprkos odluci Evropskog suda za ljudska prava, da nadoknadi moralnu i materijalnu štetu žrtvama brisanja to ne čini, optužuje vlasti ovaj slovenački zet, koji podseća da su ga nekad tamo zvali gospodin u uniformi. "Opet su nas izbrisali. Smislili su mučenički sistem da se prijaviš za građanina. Treba ti molba na slovenačkom, taksa od 97 evra i dokaz da imaš para da živiš godinu dana u Sloveniji, dok traje proces priznavanja građanstva. Uz to slovenačka odšteta je mizerna- 50 evra za moralnu štetu po godini i najviše 150 evra za materijalnu odštetu. I ja sam ponovo izbrisan, jer nisam dobio ni odštetu, ni slovenačku penziju, jer mi ne priznaju 40 godina radnog staža i 60 godina života u Sloveniji", ispričao je, između ostalog, za beogradski dnevnik Milan Aksentijević.

Povezani članci

Moj fotograf general Aksentijević

General sa slikom svoje porodice iz 1968, foto – v.novosti

Moj život je postao mračan kao katran, jer Ljubljana uprkos odluci Evropskog suda za ljudska prava, da nadoknadi moralnu i materijalnu štetu žrtvama brisanja to ne čini, optužuje vlasti ovaj slovenački zet, koji podseća da su ga nekad tamo zvali gospodin u uniformi.

Piše: Slobodan Dukić

Ispovest Milana Aksentijevića, generala JNA, objavljena u nedeljnim Večernjim novostima pod naslovom Slovenija me opet izbrisala zato što sam Srbin,  u kojoj penzionisani general kaže da ga “Ljubljana tretira kao ličnost bez prava na ime i prezime i lična dokumenta i penziju”, oživela je sećanje na razgovore sa njim. Bilo je to vreme raspada SFRJ, neposredno posle tzv. rata  između Slovenije i ostatka “Jugoslavije”, kad je Milošević pustio niz vodu Alpsku republiku i bacio se na Hrvatsku. Janko Lorenci, urednik Subotnjeg priloga Dela čiji sam bio dopisnik iz Beograda naručio mi je seriju pod radnim naslovom Jugo generali o ratu sa Ljubljanom.

     Jedan od sagovornika bio je i Milan Aksentijević, tada pukovnik sa službom u Sloveniji, gde je i osnovao porodicu, kasnije general JNA. U razgovoru za beogradske Novosti, on kaže, da Slovenija sebe naziva najnaprednijom državom Balkana. Uprkos tome u njoj se dogodio statistički genocid. “Mi izbrisani smo ozloglašeni za najgoru vrstu ljudi. Poništeni smo i kao roditelji, jer nemamo pravo na svoju decu. Zato sam svoju knjigu memoara, koju pišem, naslovio “Rasizam na slovenački način”.

     Aksentijević, inače, predsednik Udruženja izbrisanih ljudi u Sloveniji, podseća da je Evropski sud za ljudska prava, baš kao i Ustavni sud Slovenije, presudio da je dežela počinila zločin izbrisavši svoje građane. Time što ne poštuje ljudska prava Srba, ona odbija da meni vrati status građanina i da mi da penziju koju sam zaslužio. Slovenija i dalje nastavlja da uništava Srbe, kategoričan je penzionisani general.

     Aksentijević u  emotivnom kazivanju podseća da je bio popularan kao slovenački zet i pukovnik JNA. To je trajalo do trenutka kad sam u parlamentu kao delegat JNA, glasao protiv osamostaljivanja Slovenije, jer za to nije bilo podrške naroda. Zbog toga je izbačen iz Kluba poslanika i prekomandovan u Zagreb. Žena Ana i ćerka Ljiljana su izbačene iz stana u Ljubljani. Njegovi rođaci su bili toliko maltretirani da su morali da promene prezime Aksentijević. Kasnije mu je oduzeto državljanstvo i izbrisan je iz registra građana, jer je “kao državljanin sudelovao u agresiji neprijateljske vojske na Sloveniju”.

     Podsećajući na svoja stradanja, sad osamdesetogodišnjak, Aksentijević veli da je po povratku u Sloveniju, 95 godine ustanovio da ne “postoji, jer je kao čovek izbrisan. Poništena su mi lična dokumenta, računi u banci, karton u bolnici, pravo na penziju i normalan život. Kažnjen sam brisanjem iz spiska građana, jer nisam kao i još 25.670 Srba, hteo da uzmem slovenačko državljanstvo. Državljanstvo nisu hteli da uzmu i neki Englezi i Nemci, ali oni nisu izbrisani sa liste građana.”

     Moj život je postao mračan kao katran, jer Ljubljana uprkos odluci Evropskog suda za ljudska prava, da nadoknadi moralnu i materijalnu štetu žrtvama brisanja to ne čini, optužuje vlasti ovaj slovenački zet, koji podseća da su ga nekad tamo zvali gospodin u uniformi. “Opet su nas izbrisali. Smislili su mučenički sistem da se prijaviš za građanina. Treba ti molba na slovenačkom, taksa od 97 evra i dokaz da imaš para da živiš godinu dana u Sloveniji, dok traje proces priznavanja građanstva. Uz to slovenačka odšteta je mizerna- 50 evra za moralnu štetu po godini i najviše 150 evra za materijalnu odštetu. I ja sam ponovo izbrisan, jer nisam dobio ni odštetu, ni slovenačku penziju, jer mi ne priznaju 40 godina radnog staža i 60 godina života u Sloveniji”, ispričao je, između ostalog, za beogradski dnevnik Milan Aksentijević.

     Sa njime su me upoznale kolege iz Beograda. Posle generala Stevana Mirkovića, bivšeg načelnika Generalštaba JNA, Andrije Rašete, zamenika komandanta Pete armijske oblasti, vojnog bezbednjaka Vasilijevića, Aksentijević mi je došao kao kec na jedanaest za seriju. Otpisao sam admirala Staneta Broveta. Stevan Mirković mi je rekao da su komšije, ali ću džabe da kucam na njegova vrata, jer ne želi da razgovara. Blagoje Adžić, takođe, Kadijević pogotovo. Razgovarao sam i sa generalom  Zvonkom Jurjevićem, bivšim komandantom jugo avijacije. Tom razgovoru u mojoj kući prisustvovao je i Pero Zlatar, poznati novinar i sportski radnik iz Zagreba. Jurjević nam je ispričao “gomilu stvari”, ali je tražio da ni slova ne objavimo. Ja sam se dogovora držao. Kolega Zlatar nije. Zato me je Jurjević nazvao telefonom i oterao me u p.m.

     Aksentijević je, pošto sam mu dao adresu, zakucao na moja vrata. Otvaram. Pred očima mi bljesne blic. Klik. Aksentijević me slikao. Kaže da mu je fotografija hobi. Sa njim još jedan čovek. Upoznaje me sa Špirom Nikovićem, najmlađim jugoslovenskim generalom. Niković je, takođe, bio slovenački zet. Komandant Alpske divizije. Pre Mladića, kaže da je bio i komandant Kninskog korpusa. Ratovao u Hrvatskoj. Ispričao mi je boj na Kupi. Njegovi golobradi klinci dohvatili se sa hrvatskoj vojskom. Stiglo do bajoneta. Kupa se zacrvenela od krvi.

     Moj favorit Aksentijević je u to vreme stanovao u hotelu Bristol, kao većina oficira koji su morali da se povuku iz Slovenije i Hrvatske. Dolazio je kod mene nekoliko puta, ali je moj kasetofon “trakaš” uvek ostajao prazan. Aksentijević je u Sloveniji ostavio porodicu. Plašio se da priča, strahujući da mu Slovenci ne maltretiraju ženu i decu. Njegova žena Ana mi je ispričala da su je policajci u vozu za Beograd ispraćali rečima: “Ideš srpska kurvo u Beograd da se j….”

     Pošto nije bilo šanse za razgovor uživo, rekao sam Aksentijeviću da se ne upušta u problematične odnose Beograda i Ljubljane. Da taj operetski rat, kako su ga podsmešljivo nazivali generali JNA, opiše sa distance, ako može čisto doktrinarno. Na kraju me je poslušao. Poslao mi je papir. Po sadržaju ličilo je to na nekakav ekspoze Pretočim to u novinarsku formu. Pošaljem. Delo objavi. A zatim. Cunami na Ljubljanici. Visoki talasi zapljuskuju redakciju Dela. Davim se pod optužbama. Kolegijum i Lorenci me optužuju da uopšte nisam razgovarao sa Aksentijevićem. Da je tekst blamaža za centralni slovenački dnevnik.

     Pa šta se dogodilo? Kasnije saznam da se Aksentijević pohvalio Svetlani Vasović Mekini, dopisnici Mladine iz Beograda intervjuom za Delo. Ova, kad je pročitala, našla da je ta Aksentijevića priča preuzeta od Blagoja Adžića. Što ja nisam znao. I tako. Da spasem Aksentijevića od “pogibije” u rafalnoj paljbi između Beograda i Ljubljane, dobijem sam “metak u čelo”. Spasao sam novinarsku čast, jer sam uredništvu Dela poručio da, ako dokažu da sam ih prevario da ću se spaliti na Prešernovom trgu.

     Nisam sklon čuvanju fotografija i drugih dokumenata. U toj nebrizi o prošlom  životu pomogla mi je i služba Državne bezbednosti Srbije. Kad su upali u moj stan, pretresli su sve fijoke. Odneli isečke tekstova u Slobodnoj Dalmaciji, slike sa Azemom Vlasijem… dokaze “izdajničke” delatnosti. Za divno čudo ostala je jedna fotografija. Na njoj žena i ja. Na poleđini piše: U spomen na prijateljsko ćaskanje u Vašem domu. Vaš fotograf M. Aksentijević. Svojeručno potpisan.

Slobodan Dukić
Autor 21.9.2015. u 12:27

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija