”Nada za vuka” u oktobru na dva međunarodna festivala

Povezani članci

• Britanski ambasador posjetio Alfa Energy Group
• Uspeh za ne oprostiti
• Diana Burazer: It’s hard to move away from yourself
• PAMTIMO: 30 godina od zločina u Štrpcima
• KONKURS ZA REZIDENCIJALNE BORAVKE ZA PISCE U BEOGRADU
• Nacionalizam i kič u sretnom su braku

Kratki film ”Nada za vuka” Branka Radakovića biće prikazan 1. oktobra na svečanom otvaranju ovogodišnjeg ”Jahorina film festivala” u hotelu ”Damis” na Palama (Bosna i Hercegovina) u kategoriji ”Ekološki film” (program festivala: http://www.jahorinafest.org/page6.html). Inače, film će ujedno i zatvoriti to svečano otvaranje.

Pored toga ”Nada za vuka” će uskoro biti prikazana i na ”The 3rd Online Short Film Festival for Balkan Filmmakers” u Atini (Grčka).

Film u celosti možete pogledati na grčkom sajtu koji promoviše već pomenuti festival koji se održava u Atini: http://www.altcineaction.com/films/hope-for-the-wolf/

Ovo kratko ostvarenje iz postprodukcije izašlo je krajem oktobra prošle godine i ubrzo bilo prikazano u Minsku (Belorusija), a krajem 2013. i na reviji kratkog filma u Velikoj Plani (Srbija).

Početkom 2014. mladi pisac i sociolog Stefan Simić napisao je kratki esej o ovom filmu, pa ga povodom predstojećih projekcija, objavljujemo na našem sajtu u celosti:

Film ”Nada za vuka” traje svega nekoliko minuta a na fantastičan način otvara pitanje pozicije životinje i čoveka u savremenom kapitalističkom svetu. Isto kao što je vuk ulovljen i nasilno izvučen iz prirode, okovan žičanom ogradom i sveden na cirkusku maskotu za gledanje i fotografisanje, isto tako je ulovljen i čovek, uhvaćen u mrežu interesa i profita i bukvalno sveden na radno-potrošačku mašinu. Isto kao što je zoološki vrt koncentracioni logor za životinju, isto tako je i savremeni svet sve više zatvor za čoveka.
Odlično je reditelj Branko Radaković dao preplitanje i poistovećivanje životinjskog i ljudskog gde se podjednako smenjuju usamljenost i tragičnost i jednog i drugog. Čovek duboko ganut i isprovociran sudbinom vuka odlazi u prirodu u nastojanju da udahne slobodu i prirodnost. Međutim on ni tamo ne pronalazi svoje utočište pošto je i on sam, tačnije sam način života koji vodi, potpuna negacija prirodi.
Vrhunac je kada čovek počinje da poskakuje, da se prividno igra, u zanosu, sa samim sobom pokušavajući time da iskaže svoju slobodu u prirodi dok on, u stvari, time samo iživljava svoje potisnuto biće, i sve ono za šta je uskraćen u društvenom životu. Njegovo poskakivanje po okolnim šumarcima ne predstavlja skokove ispunjenog i srećnog čoveka već atomizovanog degenerika koji vapi za svojom izgubljenom ljudskošću.
Njega ne inspiriše priroda jer on ni nema oplemenjenu svest o njoj već sloboda od ljudi, bekstvo od realnosti i mogućnost da potpuno neopaženo ispoljava sebe i da rasterećeno radi ono šta mu je volja.
Na kraju čovek duboko ganut sudbinom vuka nastoji da pobegne što dalje, da se utopi u bezličnu masu koja se smenjuje na ulicama glavnog grada a i da zaboravi životinju kojoj ne može da pomogne u strahu da ne naruši javni red. Međutim njega i dalje progone vučije oči u vidu odevnih predmeta drugih ljudi, ili ih prepoznaje u suvenirima za prodaju gde je, iz čisto komercijalnih razloga, vučija glava zloupotrebljena.
Vrhunac filma je bekstvo čoveka u masu gde pod pritiskom griže savesti vidi samo ljude koji su mu okrenuti leđima, gde svako od njih ide na svoju stranu, jedino vučije oči gledaju direktno u njega budeći mu samilost i saosećanje.
I na kraju, vuk ne ubija zato što je ubica, već da bi zadovoljio svoju glad. Igra vukova je slična igri dece gde se ona nesputano igraju rasterećena normativnih kaveza koji ograničavaju spontanost i slobodu. Vuk lovi da bi preživeo, i to pod uslovom da je gladan, dok čovek ubija vuka iz obesti praveći od toga svoj trofej i stičući time priznanje u društvu.
Zloupotrebljeni su i životinja, i čovek, i ostaje im jedino, kao u Brankovom filmu, da bespomoćno gledaju jedno u drugo moleći za pomoć?
Pitam se samo ko će im pomoći, i da li je u ovom trenutku uopšte moguća pomoć.