Neoliberalni park iz doba Sirize

Povezani članci

• Vučić dolazi na svoje
• Manipulacija svesti
• ZLATKO JELISAVAC: KAD DRŽAVA STAJE NA STRANU FAŠISTA
• Summit osuđen na (ne)uspjeh
• Pokušaj uvođenja kancelarskog sistema vladanja?
• Slobodna trgovina je mrtva

Ovde ćemo pokušati da u slikama skiciramo glavna pitanja vezana za neoliberalizam danas. Šta je neoliberalizam? Da li on predstavlja budućnost ili prošlost? Gde se prepoznaje neoliberalizam? Počećemo od parkova.

Piše: Vladimir Milutinović, dvogled.rs

Central park

Pretpostavljam da je Central park u Njujorku, poput drugih parkova, javno dobro. Njegovo održavanje, preko poreza, finansiraju svi, a ulaz je besplatno dozvoljen svima. Dakle, park je dobro koje je u jednakoj meri dostupno svima.
Mogli bismo da zamislimo i drugačiju situaciju. Pod nekim obrazloženjem, na primer, korupcije u javnom sektoru, mera štednje, potrebe profesionalizacije menadžmenta, partijskog zapošljavanja u parku, neminovnog propadnja parka itd, park bi mogao da se privatizuje. Glavni dobitak, osim pomenutih, bio bi u tome da park više ne bi bio na budžetu, tako da bi porezi mogli da se smanje. Dovde je sve u redu.

Međutim, nešto se tu ipak gubi. Tržišno orijentisani park, naplaćivao bi ulaz, pa bi se građani najpre podelili na one koji mogu da plate tu cenu i one koji ne mogu. Onda bi park mogao da se podeli tako da bi njegov glavni deo bio rezervisan za najbogatije (golf tereni, bazeni, šetališta), sledeći za one sa nešto manje bogate itd. Do juče javno dobro dostupno svima, park bi sada podelio građane u nekoliko grupa bez dodira, stratifikovao bi društvo, odnosno stvorio bi veće nejednakosti. Drugim rečima, privatizacija stvara nejednakost. Ona ne samo da štedi, nego ima i taj drugi efekat.

Cheese

Ne znam iz kog razloga, ali sir je moj omiljen primer za proizvod koji može biti na tržištu. Mnogo vrsta sireva staje u samo jednu vitrinu, za pravljenje sira nisu potrebni neki retki izvori, teoretski ništa ne smeta da postoji razvijeno tržište sira, odnosno, tržište na kome ima puno ponuđača i dozvoljen je pristup svakom novom.

Ali, ono ne mora da postoji. Možete da zamislite slučaj u kome bi nekom vrstom institucionalne ili vaninstitucionalne akcije, jedan proizvođač sireva istisnuo sa tržišta sve druge. Kada bi na tržištu bio samo jedan ili dva sira privatnih proizvođača, u neoliberalizmu bi to i dalje bilo tržište. Na jednom mestu, Fridman, pošto navede dosta argumenata protiv države, dolazi do toga da bi privatizacije mogle da dovedu do privatnog monopola, ali na tu mogućnost samo sleže ramenima: šta da se radi, bitno da smo se rešili države, a privatni monopol nije problem.

Kako bi rekli neolierali, važno je da se monopol ne “zloupotrebljava”. Međutim, u slučaju države nisu bili tako blagonakloni. Pošto je država nekad korumpirana rešenje je u njenom smanjivanju, nema popravke, odnosno, eliminacije zloupotrebe. Budući da stavlja učesnike u jednaku poziciju, pravo tržište ili pravi liberalizam je zapravo leva doktrina. Tek neoliberalizam unosi desne elemente u tržište.

Water

Sir je zgodan kao primer za robu koja može biti na tržištu i zbog toga što u stvari niko ne mora da kupuje sir. Da iz nekog razloga baš sir postane luksuzna roba koja je dostupna samo manjini ili nikome (kao, recimo, dijamanti) kvalitet života ljudi se ne bi značajno promenio.
Međutim, nije tako kod svih roba. Voda je roba bez koje bi normalan život bio nezamisliv. Ako bi dostupnost vodi bila jednako stratifikovana kao dostupnost parku u slučaju našeg neliberalnog parka iz primera 1 to bi imalo značajan uticaj na društvo. U neoliberalizmu se ova razlika između roba obično ne primećuje. Pošto je privatno uvek bolje, onda je svejedno koja roba je u pitanju.

Voda je na još jedan način specifična. Ne samo da je neophodna, voda iz vodovoda je i primer za strukturni monopol. Privatizacijom vodovoda privatni vlasnik bi automatski bio u poziciji onog proizvođača sira koji je jedini na tržištu.
Naravno, to bi se moglo regulisati nekim pravilima, regulisanjem cene ili mogućnosti za isključivanje vode, ali sve to samo govori da voda nije stvar za tržište iako može biti stvar za racionalnije i pažljivije rukovanje, nego što je sad.

Private schools and hospitals

Postoji još jedna mera koja se često predlaže u okviru (neo)liberalizma, a to je uključivanje privatnog sektora u školstvo i zdravstvo putem vaučera. Podučavanje i lečenje su takođe specifične „robe“. Jedna, podučavanje, smatra se civilizacijskim dostignućem koje bi trebalo da bude dostupno svima, kako bi se povećale šanse svih za uspeh u životu, društvenu pokretljivost i kvalitet društva kao takvog, druga je pitanje humanosti u najosnovnijem životnim smislu.

Privatizacija u ovim domenima postoji, u smislu da nije zabranjeno da se ponude podučavanje ili lečenje koje bi bilo skuplje i kvalitetnije od opšteg koje bi plaćao onaj ko ima mogućnosti. Sledeći korak je vaučerizacija, koja svima dodeljuje isti (ili umereno različit) iznos koji se može dodeliti privatnom ili državnom pružaocu ovih usluga. Naizgled je opet sve samo liberalno, a ne neoliberalno, ali i ovde se mogu javiti problemi.

Sve zavisi od iznosa vaučera. Vaučeri po sebi ne dovode u pitanje da lečenje i podučavanje treba da budu dostupni svima, samo omogućava da se privatni sektor lakše uključi u davanje tih usluga. Međutim, ako je iznos vaučera nizak, onda je verovatno da će svako ko je u mogućnosti preći u školu boljeg kvaliteta, dok će u onim koje se finansiraju samo vaučerima ostati samo oni koji ne mogu da dodaju neki iznos na prvobitni iznos vaučera. Lako se uviđa da se tako društvo ponovo stratifikuje, odnosno, da se stvara nejednakost. Švedska, koja se često pominje kao primer za primenu vaučera, zabranila je da privatne škole traže dodatna sredstva kao i da ne primaju decu koja se prijave, pa je na taj način nejednakost smanjena, a posle desetak godina od početka primene vaučaera samo 15% dece je u privatnim školama. Uzgred, opšti nivo znanja učenika se poslednjih godina smanjuje.

Zanimljivo je da, barem u Kapitalizmu i slobodi, ovaj problem iznosa i pravila, Fridman, koji je bio glavni promoter ideje vaučera, ne pominje.

Serbia

Imaju li ove dileme veze sa Srbijom? Pa imaju, itekako. Baš ovih dana se u Novom sadu na duže korišćenje privatnom preduzeću koje se jedino javilo i moglo javiti na konkurs, dodeljuje 2/3 parka u Novom Sadu. To je izazvalo protivljenje građana koji su do sada koristili park.

U istom Novom Sadu, pred izbore 2012. godine je zamalo izvedena privatizacija vodovoda. Ovih dana mediji izveštavaju da je polovina vodovoda u Vojvodini i Srbiji neispravna što je samo korak do njihove privatizacije. Razliku između vode i drugih „roba“ u glavnim medijima niko ne pominje, tu su samo omiljene teme lošeg kvaliteta, partijskog zapošljavanja, korporativizacije, profesionalizacije itd.

Ni sa sirom ne ide lako. Juče sam čuo priču o proizvođaču koji je hrabro, uz kredit, ušao na tršište. Napravio je i ugovor sa jednim velikim trgovačkim lancem, gde se već približio oligopolskim uslovima na tržištu. Međutim, iako se roba dobro prodavala, lanac je mesecima kasnio u isplati, a na kraju je stvar završila na sudu. Dok je sud presudio, naš proizvođač je već propao, otpustio radnike i našao se u problemu otplate početnog kredita. Priča je iz Srbije, naravno.

Gradske vlasti za septembar najavljuju ulazak privatnih vrtića u sistem predškolskog obrazovanja u Beogradu. Vaučeri se ne pominju, ali to je u principu to. Najavljeno je da je to način da se liste čekanja za vrtiće smanje. Međutim, liste su se povećale jer su sada svi roditelji i oni koji su prosto slali decu u privatni vrtić poslali prijave za državne vrtiće. Tu se u principu nema šta prigovoriti, međutim, u našem sistemu treba samo sačekati koji mesec da se pojave vesti o velikim zloupotrebama sistema.

Sve se dešava u senci nepostojanja rasprave o ovim problemima. Neoliberali na vlasti, preciznije realni neoliberali, sporo ali dosledno idu tim putem, koristeći se samo floskulama o menadžmentu, merama štednje, prevelikom javnom sektoru itd. Dobar deo opozicije nezadovoljan je samo ovom sporošću, a ne programom vlasti, kada bi samo brže, doslednije sprovodili mere štednje i privatizacije sve bi bilo bolje.

A okolo nas u Evropi, ove teme su makar legitimne, iako nisu prihvaćene od strane establišmenta. Danas ili sutra odlučuje se da li će Grčka sa Sirizom, koja dovodi „mere štednje“ u pitanje, biti isključena iz Evrope. U svim zemljama, ako ništa drugo, razgovor o neoliberalizmu je legitiman.

Samo mi živimo u „neoliberalnom parku iz doba Sirize“.

Ili su Grčka. sutra Španija, levičarski parkovi u doba neoliberalizma?