Nije gotovo: Ostao je banalni nacionalizam!

tačno.net
Autor 23.5.2013. u 10:05

Banalni nacionalizam je, nažalost, tu, sveprisutan poput naivne ideje hrišćanskog Boga.

 

Piše: Srđan M. Jovanović

Rasprava traje već neko vreme: započela ju je Vesna Pešić, nastavio ju je Vladimir Milutinović, nedavno je i Vesna Rakić-Vodinelić na Peščaniku obrazložila svoje viđenje problema. Pitanje da li je nacionalizam oslabio uspelo je, ipak, da ponovo podeli „Drugu“ Srbiju. Dok neki smatraju da je nacionalizam ipak oslabio, drugi misle kako se prva grupa vara (baviću se u ovom članku svojom, prvom grupom). Vesna Pešić je sa pravom primetila da je zvanični, državni nacionalizam oslabio. Tome nema sumnje (pazite: napominjem da govorimo o zvaničnom/državnom nacionalizmu samo!), imajući u vidu i konačno rešavanje kosovskog „problema“. Vladimir Milutinović se tu nadovezao, napisavši kako je „napuštanje nacionalizma kao dominantne ideološke i političke matrice … najveća šansa za Srbiju“.[1] I Marko Matić je pisao: ulazimo u epohu postnacionalizma.[2]

Kritičari ideje da je nacionalizam oslabio, kako mi se čini, ne vide da se u suštini ovde govori o upravo državnom nacionalizmu, nacionalizmu koji je zvanično vodio politiku države Srbije i time je upropastio. Vesna Rakić-Vodinelić je ovde lepo podvukla crtu: „Ako dobro razumem, na osnovu osnovnih navedenih teza, kraj nacionalizma se obrazlaže kao kraj jedne do sada dominantne političke metodologije.”[3] Tu se i složila, u suštini, sa idejama autora Dvogleda, pa i mojom poentom u ovom tekstu: „Verujem da autori Nove epohe pojam nacionalizma shvataju kao politički princip, a ne mentalno stanje. I ja ga tako poimam, tj. prihvatam onako kako ga definiše E. Gelner.”

Kada smo ipak raščistili problem – suzivši nacionalizam na politički princip, na državni nacionalizam – možemo nastaviti dalje. Jer nacionalizam koji svakako nije otišao, nije nas  napustio (niti je napustio bilo koju državu u kojoj se razvio), niti smo ga ”prevazišli” – to je takozvani banalni nacionalizam Majkla Biliga.

Kako piše Bilig, „uvodi se izraz banalni nacionalizam da bi se njime obuhvatile intelektualne navike koje ustaljenim nacijama Zapada omogućavaju da se reprodukuju … Nacionalizam je daleko od toga da bude samo povremeno raspoloženje pripadnika ustaljenih nacija – on je endemsko stanje“. Bilig je ovde pisao o zemljama Zapada; imajmo u vidu da isto važi i za ostatak Evrope. Šta je, međutim, banalni nacionalizam? To je „neprekidno označavanje ili isticanje pojma nacije“, isticanje tog pojma i kada uopšte nije potreban. „Metonimijska slika banalnog nacionalizma nije zastava kojom se svesno maše u trenucima raspaljenih strasti; to je zastava koja visi nezapaženo na zgradi“. Banalni nacionalizam je neprestano pozivanje na „naciju“, „narod“, „državu“ (the nation, the people, the state) kao nešto što se podrazumeva samo po sebi, Ding an sich, nešto što je u bazi svega ostalog, nešto što je neizbrisivo. Gde postoji pojam nacije i nacionalna država, tu ima i banalnog nacionalizma.

Njega se, pak, nismo rešili. Praktično niti jedna država nije. I neće skoro. Dakle, dok je državni, politički nacionalizam svakako stvar prošlosti (i moramo se potruditi da ostane takav!), banalni nacionalizam je, nažalost, tu, sveprisutan poput naivne ideje hrišćanskog Boga.

Budući da je 1) državni nacionalizam gotov, te da 2) banalni, svakodnevni nacionalizam sveprisutan, pravi se u društvu i politici plodno tle za razvoj ekstremnog nacionalizma, i to će možda biti sve ozbiljniji problem države Srbije i srbijanskog društva. Nikle su mase klerofašističkih, ultranacionalističkih pokreta širom Srbije, te dok posle nestanka državnog nacionalizma ne pređemo na državni antinacionalizam, te stoga i aktivnu borbu protiv ultranacionalizma i njegovih lidera, neće biti, plašim se, mnogo boljitka. Nadam se da nisam u pravu.

A o tom neonacionalizmu (pa i novom autoritarizmu Ivana Krasteva) ću tek pisati u detalje.

Dvogled.rs

tačno.net
Autor 23.5.2013. u 10:05

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija