Notari, Hazlit i neoliberalizam

Autor/ica 👤tačno.net 6.11.2014. u 11:00

Povezani članci

Kako to da je za neke liberalizam pozitivan pojam, a neoliberalizam negativan (na primer, za mene)? Za marksiste je to sve jedno isto i negativno, a za pripadnike trenutno preovlađujuće paradigme je takođe jedno isto, samo nešto pozitivno – zar je moguće misliti nešto treće?

piše: Vladimir Milutinović, Dvogled

Ostavićemo za drugi put raspravu o odrednici “neoliberalizam” na Wikipediji i o lažnoj dilemi između libertarijanizma i “državnog intervencionizma”, a sada ćemo se pozabaviti nečim trenutno aktuelnijim – notarima. Izgleda da je način na koji su u pravni sistem uvedeni notari sasvim u skladu sa osnovnom matricom koja određuje društvo. A nju nije teško objasniti.

Notari

Koliko znam, problem sa notarima je u tome što je država zakonom propisala da neke pravne radnje, kao , na primer, zaključivanje i izradu ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, mogu da izvrše samo notari. Trenutno stanje je i da notara ima nešto manje od 100 (ili ih je toliko bilo u trenutku proglašenja zakona), ponegde i samo jedan u jednom gradu. Osim toga, notarske usluge u mnogim slučajevima su znatno skuplje nego što su to bili sudski troškovi za iste te poslove.
Sasvim obična priča, reklo bi se, koja u šemi izgleda ovako:

Ovo je sigurno ovako bilo u početku, što se pokazalo dovoljnim za sticanje znatnog imetka u kratkom roku. Poslanik Nove stranke Vladimir Pavićević (jedan od začetnika Dvogleda) upozorio je da je jedan notar u Beogradu prijavio prihod od 180.000 evra za nesec septembar 2014. Pokazuje se i tu da monopol na neku potrebu koju moraju zadovoljavati svi građani (kad tad) donosi znatne profite. Da bi se ovaj monopol ostvario, nužna je intervencija države pošto je ona ovde na privatna lica delegirala svoje prerogative (overu i garanciju ugovora). Drugim rečima, notar se postaje samo odlukom države. Međutim, ovim delegiranjem poslova države na privatna lica koja uzimaju profit od ovih poslova prestaje neproblematičnost monopola koje ima država.

Tvrdim da je gornja šema zapravo opšta šema našeg ekonomskog sistema i da je u sticanju bilo kog većeg profita na tržištu Srbije ova šema igrala neku ulogu. Na primer, za objašnjenje slučaja BusPlus dovoljno je samo umesto reči „notar“ u šemu ubaciti oznaku „BusPlus“:

U objedinjenovm javnom prevozu posao naplate karata drži jedna firma odlukom države. Njen profit (naknada za njene usluge) nije fiksan, nego predstavlja procenat od ukupnih prihoda javnog prevoza. Iako se radi o monopolskoj firmi, možemo samo nagađati koliki je taj profit. Slično je bilo u bilo kom slučaju naše „tranzicije“ – kada su preduzeća dobijala kredite iz Fonda za razvoj koje nisu vraćali, kada su mediji dobijali sredstva na „konkursima“, kada su reklamne agencije potpisivale sa RTS-om tajne ugovore, kada su privatizovana preduzeća sa skrivenom imovinom, kada su deljene bogate subvencije privatnim firmama – uvek je neki privatnik – intervencijom države – dolazio do znatnih sredstava na osnovu privilegovane pozicije na tržištu.

Hazlit

Zašto je to loše, upitaće neko, pošto je svakako dobro za to privatno lice? Pa tu se možemo prisetiti Hazlita. Kada jedan notar za mesec dana zaradi 180.000 evra, to znači da neki proizvođač automobila, veš mašina, neki vlasnik restorana ili prodavac odela, nije zaradio razuman deo te sume od 180.000 evra koji je mogao zaraditi. Ekonomija se usmerava da bude na korist male privilegovane grupe, a ne na korist svih, a znamo da je to, po Hazlitu, loša ekonomija. Suma ovakvih slučajeva, koji nastaju na osnovu iste matrice, daje ukupnu sliku loše ekonomije.

Neoliberalizam

Sad nam ostaje samo još pitanje da li treba ovu matricu, iz koje nastaje ova loša ekonomija, nazivati „neoliberalizam“ ili je neko drugo ime pogodnije. U prilog jednog imena za sve ove fenomene govori njihova sličnost. Uvek se radi o istoj šemi u kojoj uvek učestvuje država kako bi uspostavila, u manjoj ili većoj meri, monopolsku poziciju za neko privatno lice. Čini se da ovom sistemu ne pristaje prosto ime „liberalizam“ pošto je liberalizam ideologija tržišta, dok se ovde radi o sistemskoj suspenziji tržišta. S druge strane, mnogi akteri koji utiču na ove događaje eksplicite hvale „neoliberalizam“ kao najzdvaviji sistem kome teže. Generalne primedbe na ceo proces nema ni EU u kojoj već odavno preovlađuje tendencija ka sve većem ostvarenju ideja Margaret Tačer. Naši ekonomisti i pravnici javno odaju počast toj politici.

Doduše, oni izražavaju i nezadovoljstvo, ne uvek sa intervecijama države koje daju monopol (na primer kada se prodaju preduzeća koja imaju polu-monopolsku poziciju poput Telekoma) nego se te privatizacije hvale kao koraci kao potpunom „izlasku države iz privrede“. Drugim rečima, iako imaju primedbe na trenutno stanje, oni se ne bune oko poteza koji vode ka pretpostavljenom idealnom stanju. Sve se dešava uz blagoslov međunarodnih institucija za koje postoji opšte slaganje da se rukovode novo-liberalnim ili neoliberalnim načelima.

Postoje i određeni terminološki problemi. Kada se ovo stanovište uobličavalo, volelo je da sebe prosto naziva „liberalizam“ i da se poziva na tradicije Adama Smita i 19-vekovnog liberalizma. Drugi su primetili da je ovo proklamovano vraćanje liberalizmu, posle dugog perioda prevlasti drugačijih škola, može nazvati novo ili neo liberalizam, verovatno u sasvim neutralnom tonu. Međutim, levi teoretičari primetili su da ovde ima i dosta razlika u odnosu na stari liberalizam i da je svakako sa novim liberalizmom došlo do nekih promena, po njihovom mišljenju negativnih, pa su pojam neoliberalizam počeli da upotrebljavaju u kritičkom, negativnom značenju. Sad smo imali slučaj jednog neutralnog neo-pojma (poput neoklasične ekonomije), koji su jedni odbijali kao nepotreban pošto se radi o istoj stvari iz 19. veka koja se naziva „liberalizam“, a drugi su prvobitno neutralan pojam prihvatili i počeli da ga koriste sa negativnim značenjem. Postajala su različita vrednosna određenja istog pojma, što ne treba da iznenađuje nikoga, jer je uobičajeno u društvenim naukama. Dobili smo i neo-pojam koji može imati nezavisni i drugačiji vrednosni status od svog „osnovnog“ pojma, što nije uobičajeno, ali se tako dogodilo.

Ipak, njegova upotreba u tom obliku postala je dosta raširena. „Neoliberalizam“ je postao naprosto oznaka za trenutno primenjivani realni poredak, trenutno primenjivane realne ideologije, trenutnu političku praksu i njena obrazloženja, oznaka koju, u najmanju ruku, koristi leva kritika tog sistema.

To je izazvalo pitanja tipa: kako to da je za neke liberalizam pozitivan pojam, a neoliberalizam negativan (na primer, za mene)? Za marksiste je to sve jedno isto i negativno, a za pripadnike trenutno preovlađujuće paradigme je takođe jedno isto, samo nešto pozitivno – zar je moguće misliti nešto treće?

U jednoj balkanskoj zemlji u drugoj deceniji 21. veka ova terminološka pitanja dugo su izazivala oštre kontroverze, ali je na kraju ipak preovladalo mišljenje da je bolje razgovarati o samoj stvari.

Ključnu ulogu odigrao je Twitter.