O genocidu se ne pregovara, genocida se stidi

Povezani članci

• VIZUALNO UGLEDALO SVIJETLO DANA
• Balkan čeka nove lidere
• BALAŠEVIĆ: I MENI I KĆERCI SU PRETILI NAKON VUČIĆEVIH IZJAVA
• Češka sjećanja na Tita
• Borba protiv organizovanog kriminala i korupcije – dometi i ograničenja
• Levi samit Srbije zajedno sa sindikatima obeležio 1. maj u Beogradu

U trenutku pisanja ovog teksta neizvesno je kako će izgledati konačan tekst rezolucije Saveta bezbednosti UN (SB UN) povodom dvadesetogodišnjice genocida u Srebrenici, kao ni da li će rezolucija uopšte biti usvojena. Ali i bez uvida u konačan epilog pokušaja da se u najvažnijem međunarodnom političkom telu dostojno obeleži najveći zločin počinjen na teritoriji Evrope posle Drugog svetskog rata, jasno je da je zvanična Srbija ponovo propustila šansu da bude na pravoj strani istorije, kao i da je o pitanju naše teške prošlosti zauzela stav koji će na međunarodnoj sceni i u svesti naših suseda ostaviti dubok i mučan trag.

Mesec dana unazad zvaničnici Srbije su vodili pravi diplomatski i medijski rat protiv inicijatora i onih koji podržavaju usvajanje ove rezolucije. Predstavnici najviših državnih organa su nas dramatičnim tonom upozoravali da je usvajanje rezolucije teško poniženje za Srbiju, da će srpski narod dobiti stigmu genocidnog i obaveštavali nas o diplomatskim koracima preduzetim u cilju sprečavanja njenog usvajanja. Mediji poput Politike, Večernjih novosti i Blica su svojim tekstovima i analizama (koje nisu dobacile dalje od prebrojavanja reči “genocid” i “pomirenje” i mišljenja Milorada Dodika o rezoluciji) davali ritam opštoj mobilizaciji javnog mnjenja protiv rezolucije. Za veliki broj građana integralni sadržaj rezolucije bio je nepoznanica sve do juče, kada je prvi put u medijima objavljen integralni tekst na srpskom.

Ta poslednja verzija rezolucije podneta na razmatranje SB UN (kao i njen prvobitni tekst) sadrži više važnih poruka, od kojih neke imaju globalni značaj (afirmacija principa responsibility to protect). Za lokalni politički i društveni kontekst, međutim, najvažnije su četiri: 1) osuda počinjenog genocida i drugih zločina na svim stranama u BiH, žaljenje za svim žrtvama i poziv da se svim žrtvama i njihovim porodicama obezbedi trajna podrška institucija (tačke 2, 5 i 6); 2) poziv političkim liderima da prihvate činjenice o svim dokazanim zločinima, uključujući genocid, te osuda negiranja genocida jer se tim činom uznemiruju žrtve i onemogućuje pomirenje (tačka 3), 3) poziv da se u programe obrazovanja uključi učenje o počinjenim zločinima, čime bi se doprinelo stvaranju uslova da se ti zločini nikada ne ponove (tačka 12); 4) nastavak procesuiranja odgovornih za genocid i druge zločine od strane lokalnih pravosudnih tela (tačka 11). Nigde u tekstu se nijednom rečju ne pominje strana odgovorna za zločine i genocid.

Nema sumnje da je ono što je za lidere Srbije neprihvatljivo sadržano u trećoj tački rezolucije – prihvatanje dokazanih činjenica o zločinima i uzdržavanje od negiranja genocida. Iza apsurdnih teza o tome da će rezolucija koja priznaje i iskazuje poštovanje svim žrtvama u BiH, narušiti pomirenje i razoriti BiH, stoji ogoljena istina o stavu današnje zvanične Srbije prema zločinima srpske strane u BiH, kao i tadašnjoj politici Srbije koja je inspirisala, a zatim i politički i materijalno podržavala sistemske zločine nad Bošnjacima. Predsednik Srbije, njen premijer i njen ministar spoljnih poslova, danas najvatreniji protivnici rezolucije a nekada nosioci te politike, ni dve decenije nakon rata u BiH nemaju ni ličnu ni državničku hrabrost da činjenice o sistemskom progonu, etničkom čišćenju i genocidu nad Bošnjacima prihvate i njih bez relativizacije jasno saopšte javnosti u Srbiji. Tako, uprkos presudama, priznanjima počinilaca, svedočenjima preživelih, slikama razdvajanja bošnjačkih muškaraca od njihovih porodica, slikama njihovih tela u masovnim grobnicama, dokumentima koji ukazuju na nameru uništenja Bošnjaka u Srebrenici – Srebrenica i dalje stoji kao nulta tačka suočavanja sa zločinima počinjenim u ime srpskog naroda.

Međunarodni ugled Srbije, teško okrnjen tokom ratova 1990-ih, ponovo će trpeti zbog bizarne činjenice da kao država-članica UN, koja sarađuje sa sudovima UN, Srbija istovremeno presude tih sudova negira i ne priznaje. Za promenu slike Srbije u svesti naših suseda Bošnjaka biće potrebno vreme i mnogo, mnogo više od politički oportunih izjava o žaljenju za žrtvama. Biće potrebno više odvažnih reči o počiniocima, o razmerama, prirodi i političkim inspiratorima zločina počinjenih u naše ime, ali i o nama samima.

hlc-rdc.org