Od nas zavisi… i u novoj godini!

Željko Pavićević
Autor 30.12.2021. u 08:57

Izdvajamo

  • Građane Srbije košta života jer vreme izgubljeno cupkajući u mestu svih ovih godina je nenadoknadivo. Vreme je život, a gubljenje vremena je gubljenje života. Mudar čovek uradi odmah ono što budala uradi na kraju. Vidi li se kraj ove agonije u kojoj bitišemo?

Povezani članci

Od nas zavisi… i u novoj godini!

Imamo li još koliko-toliko pameti da napravimo zaokret i dar koji posedujemo, koliko god bio trivijalan, iskoristimo da napravimo bolji svet? Želim da verujem da imamo sve što nam je potrebno. Zato što vas volim i zato što vam verujem želim vam da volite sebe i verujete sebi mnogo više u Novoj nego što ste to činili u svim prethodnim godinama. Srećna i bolja vam bila 2022. godina!!!

Protekla nedelja je bila izuzetno inspirativna i moram vam priznati da sam nekako i iznenađen. Kažu kako u životu ništa nije slučajno i da sve što se oko nas dešava, dešava se sa razlogom. Verujem da je to tačno. Smejao sam se kada mi je drug rekao kako nije gledao seriju HBO „Igra prestola“ zasnovanu na serijalu romana epske fantastike Džordža R. R. Martina. On je bio jedan od onih 1% populacije koji je okrenuo leđa ovom TV spektaklu. Isto to se desilo i meni ovih dana kada sam rekao drugarima da nisam preslušao novu Marčelovu pesmu. Naravno da sam dao objašnjenje iz kojeg razloga nisam odslušao pesmu o kojoj svi pričaju, o kojoj se piše po društvenim mrežama, koja se deli preko vibera i whatsapp-a…

Da ne bude zabune, Marčelo je sjajan umetnik i zaista nemam ništa protiv njegovog rada. Uvažavam ga i cenim, ali uvek ima jedno ali. Siguran sam da je JBG dobra stvar, međutim to je za mene već viđeno. Zar takve pesme nismo slušali pre više od 20 godina? Jesmo. I dokle smo stigli? Šta smo postigli? Došli smo na isto, ako ne i gore. Marčelo je imao sjajne tekstove kada se pojavio sa debi albumom „De Facto“ kritikujući stanje stvari koje je tada bilo aktuelno. Tekstovi iz kojih je moglo da se nauči da se „vruća ringla ne pipa golim rukama“. Ništa nismo naučili iz vremena prošlih, iz raznoraznih situacija, iz mnogo pročitanih tekstova i knjiga, mnogo preslušanih pesama i odgledanih filmova i serija. Nastavili smo da pipamo ringlu golim rukama. Katkad prstima, a kadkad bismo stavili celu šaku. I nema veze što gori i što boli. Valjalo bi da smo nešta naučili iz te boli. Ne, mi smo obični ponavljači. A cena ponavljanja je velika. Građane Srbije košta života jer vreme izgubljeno cupkajući u mestu svih ovih godina je nenadoknadivo. Vreme je život, a gubljenje vremena je gubljenje života. Mudar čovek uradi odmah ono što budala uradi na kraju. Vidi li se kraj ove agonije u kojoj bitišemo?

Ovih dana je aktuelan i novi film Dušana Kovačevića. To me je podsetilo na nešto o čemu sam slušao dok sam bio mali dečak. Neko je rekao kako smo se uvek najviše smejali našim glupostima, cinizmu, podmuklosti, seljačkoj inteligenciji koja nas krasi i kojom se ponosimo… A sve ovo i mnogo više od toga je opisano u nekim od filmova Dušana Kovačevića. Naravno, ništa nismo naučili gledajući i smejući se ponašanju prosečnog građanina zemlje seljaka na brdovitom Balkanu. Iz godine u godinu kroz decenije i vekove, pravili smo iste greške, saplitali sebe same i smejali se uz velike žrtve i veliku patnju. Možda da nismo takvog duha, možda bismo do sada i nestali kao narod. Ono što je žalosno jeste da i uz ogromno neznanje i smisao za humor zasigurno nestajemo polako dok se oduševljavamo već viđenom, biserima u moru gluposti. Marčelo je sigurno napisao sjajan tekst, pogodio u centar, zasvirao na žici, ali da li je postigao efekat i hoće li on biti trajan ili prolazan? Sve pohvale za trud koji je uložio, ali bojim se da će to opet biti bacanje bisera pred svinje i potez koji će nekakvi negativni autoriteti u redovima „boraca za demokratiju“ iskoristiti i zloupotrebiti.

Spadam u grupu onih koji se polako predaju, ali daju poslednje atome snage da nešto promene. Spadam u grupu onih razočaranih protestanata koji su rušili i srušili Miloševića verujući da se crveno-crna koalicija više nikada vratiti na presto neće. Spadam u one koji su izlazak na izbore smatrali dužnošću građanina jedne civilizovane zemlje i ko je poslednja dva izborna ciklusa proveo kod kuće, u krugu porodice ne glasajući, ne bojkotujući. Spadam u one koji imaju nadu, ali nemaju snage. Od onih sam koji nemaju poverenja u one koje smo doveli na vlast 5. oktobra, a koji su uradili sve da se vrate oni koje smo srušili 5. oktobra. Divio sam se ljudima koji su gradili vrednosti i održavali one prave, iskonske vrednosti lepog ponašanja, etike i estetike. Od malena su me učili da se ostavim kapi i da postanem okean. Postao sam idealista koji je verovao u ljubav i pravdu. Iako ih je bilo sve manje i manje, nisam odustajao od borbe za prave vrednosti. A onda sam na kratko digao ruke od borbe. Osećao sam se kao Don Kihot među vetrenjačama. Nije me bilo neko vreme, a onda sam se vratio. Pisao sam, i pisao i pisao. Pisanje je postalo i ostalo moj oblik borbe. Političko delovanje kroz političke organizacije, zamenio sam pisanjem za raznorazne medije. No, pre par večeri, sasvim slučajno na Facebook-u, naleteo sam na sjajnu objavu Predraga Stakića. I evo šta je napisao:

„Zovem se Predrag Stakić i o meni je dovoljno da znate jednu jedinu stvar – Ja sam osoba koja je dokazala koliko nemamo pojma i koliko je zapravo – moguće. Verovatno kao i većina vas, čitav svoj život sam trpeo najrazličitija saplitanja i slušao ubeđivanja tolikih oko nas sveznajućih ljudi, koji ne znaju ni elementarno da srede svoje živote, ali kao znaju zato sve o svemu ostalome i to – najbolje. (Zvuči poznato?) Pa tako eto, znaju kako ovo ili ono – nije moguće, nije realno, nema šanse… Čak i u porodici, među prijateljima i u svom neposrednom okruženju, toliki su mi svih ovih godina govorili da sam naivni idealista i da se ne zanosim. U poslu kojim se bavim, govorili su mi da nemam pojma, da je sve već izmišljeno i da nema šanse da sad ja stvorim nešto novo…

Pa ipak, ne samo da sam ih sve demantovao i upravo to – stvorio nešto sasvim novo i što do tada nikada nije postojalo, nego sam još to učinio i za celokupnu ljudsku vrstu. Za bukvalno najveću moguću ciljnu grupu (celokupnu ljudsku vrstu. Tada oko 7 milijardi ljudi), svih mogućih kulturnih i ostalih razlika, i izabran i od njih i od kolega širom sveta, i od nekih 40-ak svetskih faca, eksperata i nobelovaca u ta 4 i po meseca, najvećeg kreativnog takmičenja u istoriji ljudske vrste.

Dakle – DOKAZAO koliko je moguće i koliko pojma nemaju oni koji, zapravo druge ubeđuju u sopstvene nemogućnosti. Dokazao, uprkos svim izazovima i svim „sveznajućim“ neznalicama i njihovoj „podršci“… na nikada ranije viđen i potpuno nov i drugačiji način osmislio sam i realizovao koncept, sada već međunarodno priznatog – Univerzalnog simbola Prava Čoveka. Zašto vam sve ovo pričam?

Zato što sada hoću, to, kako se to radi, da prenesem i svima vama, pa da – zajedno, još jači, još talentovaniji i sposobniji – uradimo i sve ovo u društvu što nam sveznajuće neznalice govore da je nemoguće, ubeđujući nas da prihvatimo njihove nemogućnosti. Ja kažem – NE! Ja to ne prihvatam jer znam koliko je pogrešno i koliko je zapravo – MOGUĆE! I hoću da to dokažemo svi skupa.

Hajde da redizajniramo društvo!

Hajde da napravimo jedan potpuno neverovatan, kompletan i nikada do sada viđen redizajn društva.

Bez nasilja, bez svega ovoga što odlikuje ovaj sadašnji užasan dizajn. Lagano, sa vrednostima i elementima dizajna koji su bolji.

Hajde da to uradimo, ne samo zato što nas muka na to tera… Nego i zato… što je – moguće! Zato što – MOŽEMO!

Ja znam da možemo, a na vama je da saznate i sami.

Ako želite da mi se priključite u ovoj nameri, odnosno javnoj radionici koja će biti potpuno otvorena za sve i gde ćemo zajedno sve raditi krajnje transparentno i pošteno (jer mi nemamo šta da krijemo)… Ugrađujući u dizajn prvo te vrednosti, a onda i sve ostale…

…Ostavite lajk, srce ili komentar, kako bismo znali ko smo i koliko nas ima u ovom trenutku, spremnih na redizajn.

P.S.

Jedana od ključnih faza u procesu redizajna ovog društva, jesu i izbori koji se održavaju za tačno 99 dana, odnosno 3 meseca i 9 dana. Tako da, nažalost, moraćemo malo da se ubrzamo, ali ništa strašno, jer kada imaš pravu ideju i kada nađeš pravi odgovor na pravo pitanje, nema toga što nije moguće.

A i to ćete da vidite kako je moguće.

Samo ako to budete želeli.

Verujte mi.

Ja to znam.

Ja to živim.

Ako ste zainteresovani da date sopstveni doprinos i budete deo istorije i vi, pratite u narednim danima i nedeljama šta radimo u ovoj javnoj radionici i dajte i sopstveni doprinos.

Jer što više bude svakoga od nas, to će konačni redizajn da bude upravo po meri svakoga od  nas.

Dobro došli u promene koje su počele, upravo – SADA!

Izbori su svaki dan!

Izaberi bolje!“

I da se ne bi ovo odužilo, skratiću. Ovo o čemu piše Peđa je dobra stvar. Možda se izrodi nešto sjajno, novo i obećavajuće. Možda od cele priče ne bude ništa. Međutim, divno je videti da još uvek postoje neki fini ljudi, ispunjeni ljubavlju i verom u bolje sutra, bolje „ja“, bolje „mi“. Ovde, na planeti, nismo da bismo uradili nešto za sebe, već da bismo stvorili nešto za druge. Stvarajući lepe stvari za druge, usrećujemo sebe. I ti si važan. I ti si važna. Džon Raskin je kazao: „Najslabiji među nama ima dar, koliko god naizgled trivijalan, koji je jedinstven za njega i koji će, ako se vredno iskoristi, takođe biti dar za njegovu rasu.“. Marčelo je napisao sjajne tekstove i otpevao ih u svojim pesmama. Kovačević je kroz svoje filmove skrenuo pažnju na naše vrline i mane. Mnogi divni ljudi su pokušali da nas „malim stvarima“ vrate na pravi put. Imamo li još koliko-toliko pameti da napravimo zaokret i dar koji posedujemo, koliko god bio trivijalan, iskoristimo da napravimo bolji svet? Želim da verujem da imamo sve što nam je potrebno. Zato što vas volim i zato što vam verujem želim vam da volite sebe i verujete sebi mnogo više u Novoj nego što ste to činili u svim prethodnim godinama. Srećna i bolja vam bila 2022. godina!!!

Željko Pavićević
Autor 30.12.2021. u 08:57