Oluja u očima Johna Forda Peacekeepovitschz-a

tačno.net
Autor 13.8.2015. u 10:22

Oluja u očima Johna Forda Peacekeepovitschz-a

 foto: shutterstock

S druge strane, svaka ratna godišnjica je mesožderska poslastica. Medijski gloduri i politički glodari obožavaju da glođu i kasape jubilarne trpeze. To su najbolji trenuci za proizvodnju lažnih etničkih sukoba kojim investiraju u sopstvenu reprodukciju i vešto skrivaju pravi pljačkaški karakter post-jugoslovenskih polu-državica. Četnici i ustaše sede za istim stolom i bajonetima kroje granice, dele kompanije, pozicije, novčanice. Narod, priključen na ratnohuškačku infuziju, ne oseća glad, žeđ, um. Neoliberalna tranzicija služi za legalizacija ratnog-profiterstva, učvršćivanje lokalnih feudalnih bogova, a nacionalizam je tu sport – za zube!

Piše: Saša Dragojlo

Kada je John Ford Peacekeepovitschz posle 20 godina ponovo sleteo na aerodrom Nikola Tesla u Beogradu, prvi utisak mu je bio kako su stvari evoluirale – kako se izrazio – in these balcan vukojebina’s.

John Ford je jako voleo taj izraz – vukojebina!

Naime, kada je 1993. godine John Ford kao mladi i ambiciozni dvadesetpetogodišnjak boravio u srpskom Kninu, ta reč mu je upala u ušnu školjku kao najdivniji jezički biser.

Wolf-fuck-crib!, prevodio je mladi John sebi tu zanimljivu jezičku konstrukciju gušeći se od smeha, lucidni mladi Ford koji je oduvek bio talentovan za „egzotične jezike“.

Za svoje izveštavanje o dezintegracije Jugoslavije John je Ford 1996. godine dobio highly appreciated award od visoko cenjene novinske kuće Democracy Independent iz kišovitog Londona.

Ipak, ratna Hrvatska je John-u bila posao, a Srbija – ratno zadovoljstvo. Ford je Beograd voleo najviše od svih gradova u balkanskim vukojebinama. Beograd je bio balkanska vukojebina sa smislom za humor, mislio je on.

Par excellence balkanska vukojebina nad balkanskim vukojebinama, vikao je intoksiniran po Skadarlijskim kafanama te rasplete i klete 1995.

Ovoga puta se gosn Peacekeepovitschz zadesio u Beogradu povodom dvadesetogodišnjice operacije Oluja radi “dubinskog“ komentara na zahtev svog trenutnog poslodavca, novinske kuće Fukuyama Journal.

Šarenilo reklama oko aerodroma, činilo je da se Ford oseća kao kod kuće.

Here you go, mister Peacekeepovitschz! – izustio je visoki, crnomanjasti taksista, otvarajući vrata automobila za mister Peacekeepovitschz-a.

Zavaljen na zadnjem sedištu žutog taksija na putu ka hotelu s iPadom u rukama, mister Peacekeepovitschz se prisećao svog award winning teksta o ratu u Hrvatkoj.

„..Epilog ove post-komunističke ratne petoletke krvavi je nauk koji je Evropa morala da ucrta u svoju bledu, negovanu kožu. Logika bola formira Evropski Subjekt koji, nakon što su istorijski kapitulirala oba totalitarizma (fašizam i komunizam), konačno može da se prepusti realizaciji svih svojih dugo potiskivanih ljudskih identitetskih potencijala. Istina, ex-Yudržavice sada leže kao rasparčane komadine mesa u surovoj balkanskoj kasapnici, međutim, duboke rane će vremenom zarasti, a ožiljci će ostati kao opomena da se pad u varvarstvo nikad ne ponovi. Sada predstoji liberalna terapija i implementacija univerzalnih vrednosti, nakon čega će ove države žedne demokratije poleteti ka horizontu progresa kao ptice iz krletke. Dugogodišnji period svojevrsne tranzicione larve porodiće predivnog leptira koji će se konačno pridružiti evropskoj porodici naroda.”

Tako je Ford pisao krajem 1995.

Sažetak njegovog pisanija bi bio, reklo bi se – bez etničkog čišćenja nema filozofskog mišljenja. Ili, nema teorijskog uvida bez – hm, genocida.

Međutim, poslednjih nekoliko godina, gospodin Ford se bavio autorefleksijom, dakle, medijima. Dezintegraciju polu-divljih država u trusnim područjima zamenio je dezintegracijom tradicionalnih medija. Naravno, gospodin Ford nije bio konzerva, upijao je inovacije svim svojim čulima, usisavao je novitete apetitom krize srednjih godina, a njegove promućurne analize u Fukuyama Journal-u vrcale su, maltene, specijalnim efektima.

Ford je, takođe, bio zaposlenik u mnogim svetskim organizacijama koje se bave slobodom medija, a boravak u srpskoj prestonici mu je vanredno koristan za novi Media freedom report koji bi trebalo da bude objavljen nakon letnje sezone godišnjih odmora.

Uvek je bilo zanimljivo„posmatrati srpske medije, rekao je John Ford entuzijastično buljeći u TV, zavaljen u vazdušastom krevetu hotela Moskva u centru Beograda, povremeno unoseći beleške u svoj iPad.

Visoki, crnomanjasti momak iz room service-a uneo je u John-ov apartman kolica pretrpana raznim đakonijama. Iz zbijene mesnate gomile kao Kninska tvrđava virio je Moet.

Sve, izgleda, puca u srpskim medijima, rekao je Ford posmatrajući RTS sa pažnjom prosečne domaćice zagledane u omiljenu seriju, ne očekujući da mu prisutni hotelski službenik išta odgovori na to.

Naime, John Ford Peacekeepovitschz je onaj tip (post)modernog posmatrača koji gaji svojevrstan larpurlartistički odnos prema medijima. Ford je neka vrsta medijskog estete.

Nek cveta hiljadu medijskih cvetova, nalik Mao Cedungu bi govorio John Ford– inače, u slobodno vreme visoko cenjeni hortikulturolog u Hunts Point-u, visoko cenjenom suburbu u severo-zapadnom delu Washington D.C-a.

John ima razne hobije, te je i neka vrsta ornitologa. Naime, Ford pasionirano voli da posmatra egzotične ptice. Peacekeepovitschz je, kako se to danas popularno naziva, birdwatcher.

Crnomanjasti plećati hotelski zaposlenik usuo je Moet u anoreksičnu čašu, promešao kašičicom i dodao je trenutnom rentijeru njegovih usluga.

Enjoy, mister Peacekeepovitschz! This Moet is very special! – rekao je perfektnim engleskim akcentom dvadesetpetogodišnji mladić.

Oh, thank you very much! – rekao je pticoliki mister Peacekeepovitschz, ne skidajući nišan sa sa programa RTS-a posvećenog dvadesetogodišnjici etničkog čišćenja Srba iz Hrvatske u operaciji Oluja 1995. godine.

Dear God, sve puca u ovim srpskim medijima, kao papagaj iz krletke ponavljao je Ford, umačući pačiji batak u ravigo sos. U hedonističkoj ekstazi, brilijantne pernate asocijacije počele su da naviru kao Merčepovci u Pakračkoj poljani.

Srpski mediji više podsećaju na mitraljeska gnezda, nego na televizijske deskove – zapisao je Ford u svoj iPad.

John-u Ford-u se superiorna ptičja perspektiva ustoličila kao dioptrija koju nosi još od malih privilegovanih nogu.

Srpski mediji više liče na vojne garnizone U.S marinaca, kasarne S.W.A.T timova, stinger šatore Black Water plaćenika…ili makar puškarnice narodne odbrane – tipkao je Ford masnim prstima.

Ford je, generalno, voleo treš pucačine. A srpski mediji su bili klasična holivudska pucačina B produkcije sa prirodno netalentovanim glumcima. Ford se divno zabavljao.

U tom trenutku na ekranu plazma televizora – u live prenosu – ležao je most kod Sremske Rače na kome se upravo odigravala centralna državna manifestacija obeležavanja Dana sećanja na stradanje i progon Srba iz Hrvatske.

Govornici su pucali iz svih raspoloživih oružja.

„Srbi su plaćali visoku cijenu zabludi koja se zvala Jugoslavija,“ u patničkom je zanosu rikao Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske.

„…Samo su Srbi vjerovali u Jugoslaviju i Srbi su poslednji napustili tu ideju koja im je dala progon i nigde nije dozvolila da budu prihvaćeni,” verbalno je šutirao Dodik dvadeset pet godina mrtvu državu kao hrvatski vojnici odrubljenu glavu nepokretnog Nikole Panića 6. avgusta 1995. u selu Golubić.

“Srbi žele mir i želeli su ga i onda,” pucao je Dodik poruke mira sa govornice kao iz 15mm strojnice, bljuvao je Milorad vatrene nacionalne poruke, nauljene žrtvenim narativom kao Ratko Mladić plotune po Pofalićima, jer – “tamo nema srpskog življa puno“.

A kada je metaforički montirao verbalni Jasenovac na sred mosta na Rači, međunacionalni mir je postao neminovan kao kraj istorije.

Ford je pokušao da zabeleži svoje utiske o onom što je njegovo oko “crnog jastreba“ videlo.

“Jugoslavija se i dalje javlja kao trn u oku ovdašnjih nacionalnih identiteta….“

„Ne čini li Vam se da se Jugoslavija i dalje javlja kao svojevrsna balvan revolucija u očima novonastalih nacionalnih država-kiklopa, mister Peacekeepovitschz!“, neočekivano je izustio visoki, crnomanjasti rum-serviser usuvši još šampanjca u čašu mister Peacekeepovitschz-a.

Hm, John Ford se izuzetno iznenadio mladićevom rečitošću, ali pre svega komplementarnošću njihovog toka misli.

“Ne podseća li Vas Dodik na Tuđmana?” – dodao je mladić.

“Da citiram gospodina Šešelja, mene čitava ova predstava podseća na neke ustaške metode!”, nastavljao je iznenađujuće smelo momak obučen u pingvinsko odelo.

John Ford je bio pomalo zatečen ovim “osobljem koje govori“. Bukvalno, zastala mu je knedla u grlu. Smesta je sasuo penušavu pretencioznost u usnu duplju.

„Pa, gospodine…”

“Dragojlovitschz!”, rekao je iritantno arogantni konobar.

“Pa, gospodine Dragojlovitschz-u, mislim da je vreme takvih etiketa za nama. Tj. ne bih se baš tako izrazio, pogotovo se ne bih pozivao na nekog kao što je gospodin Šešelj“, rekao je Ford, izvlačeći se iz neočekivane i neprijatne situacije kao krajiški Srbi iz olujne Hrvatske avgusta 1995.

“Naravno, više nije rat, sada živimo u liberalnoj demokratiji, je’l tako gospodine Peacekeepovitschz?”, konstatovao je sobni serviser i, ne sačekavši odgovor, napustio apartman gospodina Peacekeepovitschz-a.

„Kakva drskost!”, zagrmeo je John Ford. “Ovo je nečuveno! Niko danas ne zna gde mu je mesto!”, galamio je poznati komentator Fukuyama Journal-a.

Ipak, nema te drskosti koju “a thousand euros worth bottle of Moet” ne može skršiti, te je Ford našao način kako se opustiti. Nema boljeg leka od penušca za penu kapricioznog besa.

Petnaestak minuta kasnije na RTS-u je počela jedna od onih uglednih i smrtno-ozbiljnih nacionalnih emisija koje bdiju nad nacionalnim bićem i beže od duhovitosti k’o đavo od tamjana.

Pored stereotipno bezlične voditeljke i poslovično ispraznog Gorislava Papića, epigona smrtno-ozbiljnog objektivnog novinarstva, u studiju su se smestila i tri istoričara nacionalne provinijencije.

John Ford je voleo smrtno-ozbiljno objektivno novinarstvo, jednako koliko i faktografsko ekspertsko znanje, pa je ova emisija bila potpuno njegova čaša Moeta. Smatrao je da živimo u naučnoj epohi, optimističnom vremenu merljivosti i egzaktnog znanja i da, konačno – posle veka ekstrema – svet plovi jednom pravom linijom progresa kao moćna čelična ptica, uprkos ponekim, dakako, razumljivim turbulencijama.

Emisija je zaudarala konsenzualnom ustajalošću. Nacionalisti zaogrnuti istoriografskim plaštom, razvlačili su istorijska dešavanja kao žvakaću gumu. U ustima je srmduckao gorki ukus paljevine. Paradoksalno, ovi istoričari starog kova tkali su postmodernističku tapiseriju prodajući je kao Sveto Pismo. Logiku su mrčili kao privatnu prćiju, mlateći lancem kauzalnosti kao kičastom kajletinom u Strahinjića Bana.

“Ja volim Ulicu Strahinjića Banja“, pomislio je gospodin John Ford, začudivši se otkud mu takva misao u ovom trenutku.

Istovremeno, gorostasni sobni serviser ponovo se pojavio u glomaznom i velelepnom apartmanu gosn Forda. Na kolicima se treskala krvavo-crvena torta u čijem centru se stacionirala svećica u obliku broja 20.

„Gospodine Peacekeepovitschz! Hotel Moskva ima jedno iznenađenje za Vas! Predivna Boden-blut Chocholaten roten-torten u čast Vašeg ponovnog dolaska u srpsku prestonicu,“ rekao je mladić sa kezom izrezanim od uva do uva.

Gospodin Ford – iako mu je mladić pre nepunih pola sata digao pritisak na dvesta – nije ostao imun na taj simpatični gest pažnje. Naime, tokom devedesetih, hotel Moskva je širokogrudo izlazio u susret njegovim različitim bizarnim zahtevima. Od kasno-noćnog uvođenja patuljastih romskih prostitutki u njegove prostorije do….hm, pa, recimo samo da je bilo svega i svačega.

„Oh, pa, hvala Vam puno! To je zaista lepo od Vas”, rekao je Ford koji je pored toga što je hortikulturolog i ornitolog, bio i veliki gurman i gastronom.

„Ah, nema na čemu gospodine Peacekeepovitschz, mi samo vršimo našu dužnost! Kao Ajhm…khm, khm…nego…Vi gledate neki arhivski snimak RTS-a iz 90ih?“

„A ne, ovo je upravo sada. Zbog čega mislite da je arhivski?!”

“Pa, retorika mi se učinila tako retro, ali…izgleda da je retro opet u modi. Dozvolite, gospodine Peacekeepovitschz-u, ali meni ovaj audio-vizuelni istoriografski gulaš-paprikaš deluje kao nasumično izvučen fragment iz ratne arhive RTS-a 90ih. No, kao što rekoh maločas – sve su to ustaški metodi”, izustio je mladić nonšalantno sekući tortu velikim oštrim nožem koji je više delovao kao pravljen za dranje žrtvenih jaraca, nego za sečenje jubilarnih torti.

“Mislim da ste previše oštri i odsečni”, rekao je blago John Ford, ne skidajući zenicu oka sa svetlucavog sečiva: “Ne možete ovo porediti sa užasnim i brutalnim devedesetim godinama.”

“Mislite?! Evo, na primer, meni se gospodin Papić Gorislav ne čini ništa boljim od svojih slavnijih kolega od pre dvadesetak godina. Pre bih rekao da moderni fašizam gaji svojevrsni fetiš prema političkoj korektnosti. Naime, jezik političke korektnosti funkcioniše kao jezik mimikrije i predstavlja idealnu kamuflažu za maskirna odela postmodernih fašista”, rekao je mladić u dahu, pruživši Fordu tanjirić sa bluten-boden roten-torten.

Ford je ostao zatečen kao jato skočanjenih starica u krajiškom kršu.

“But…but, but..you are clearly exaggerating! – intuitivno je John prešao na engleski skrivajući se u imperijalnom materinskom jeziku.

“Oh, not at all, my friend!“, nastavio je kršni momak. “Globalni vokabular, odražavajući vrednosni sistem (ili odsustvo istog), teži jednoličnom centrizmu i prividu tolerancije i plaši se direktnosti kao komunističkog bauka. EUfemizam je postao naša sudbina, dobri moj Peacekeepovitschz-u, a Vi bi trebalo najbolje da znate da višak pudera na licu odaje kurvu, a ne obratno!”, pljusnuo je mladić verbalnu trisku američkom kolumnistu.

Ford se zajapurio nakon ovih kratkih rafala, čapkajući kravatu kao da skida omču sa vrata. Vidno uznemiren, tražio je odstupnicu za povlačenje, ali je mladić nastavio sa bezočnim granatiranjem.

“Evo, pogledajte!”, rekao je momak, uzeo daljinski i prebacio na HRT1.

„Četničke trupe nesumnjivo drže hrvatske medije! Pogledajte bradu na ovoj voditeljici! Pljunuta Končita Vurst! Kame leže kao zmije skrivene ispod pulta! A-ha! Evo i izveštaja sa proslave Oluje u Kninu! Pogledajte Vojvodu Marka Perkovića Tompsona! Slušate li vi tu četničku ideologiju i govor mržnje prema hrvatstvu?! S druge strane – Karamarko. Kakvo je to ime – Karamarko? Pa to je jasna aluzija na rojalističku dinastiju Karađorđeviće, a Markan i nije neko hrvatsko ime, nemojmo se zavaravati. Evidentno je svakom ko nema balvan u oku da taj đuićevski HDZ direktno radi na nestanku Hrvata i hrvatske države!”, fijukali su zemlja-zrak projektili sa mladićevih usana, koji se sada potpuno oslobodio stega u hotelijerskom hijerarhijskom lancu, tukući nemilosrdno poput mučkog đubreta.

„Šta to govorite…pobogu? Ko ste vi?”, jedva je izustio znojem okupani Ford kome je, polako ali sigurno, počelo da se manta u glavi. Skrhan, sručio se u fotelju k’o pokošen.

“Dragi moj, Peacekeepovitshz-u! Smirite se, sve će biti uskoro gotovo!”, rekao je crnomanjasti zaposlenik hotela, pogledavši na sat. Zatim je nastavio.

“Vi, dakle, negirate da je Ratnohuškačka Televizija Srbije – ustaška, a Hrvatska Ratna Televizija – četnička. Vi, takođe, negirate moje jasne empirijske analize – iako ste veliki pobornik imperije, pardon, empirije – i tvdite da su jugoslovenski mediji slobodni kao ptice na grani?!”

“Imate izbore! Predsednika! Vladu! Hiljade privatnih medija!” – trgao se Ford na čas, a zatim opet skljokao u umilno naručje baršunaste fotelje.

„Ah, no, no, misje Ford! Mešate formu i sadržinu! To je oduvek Vaša boljka. Jugoslovenski mediji doista grcaju (!) u slobodi. Ako su takvi mediji ptice, onda su jednostavno – ptice zloslutnice! Evo, upravo na dvadesetogodišnjicu Oluje, svi serbohorvatski mediji – i državni i privatni – kolju nedoklanu krajišku čeljadu. Koriste ih kao obradivo nacionalno zemljište. Pišaju po njima. Umesto golubova mira, od njih prave glinene golubove.”

“To je slobodno tržište, ne možete govoriti ljudima šta da misle i rade”, bila je Fordova poslednja verbalna linija odbrane. Ta nesrećna rečenica od 13 reči poslužila je kao ideal-tipsko topovsko meso.

“Aa, tu smo, konačno! What took you so long!”, džokerski se nasmejao mladić dok mu je podsvest vikala: Finish him!

“Slobodno tržište, gospodine, postoji samo u vakuumiranim tikvama neoliberalnih teologa! Idolatrija i ideologija slobodnog tržišta parazitira na postojećem, a postojeće je konzervativno! To je logika postojećeg, pobogu! Privatni mediji ratnim huškanjem investiraju u sopstvenu poslovnu budućnost! Svaki klik ima svoj klak! Kako ne vidite da je previše istosti u toj Vašoj različitosti, gospodine Peacekeepovitschz-u!”, bile su poslednje reči koje je mister Peacekeepovitschz čuo te večeri.

Naime, plava pilula iz torte je obavila posao, te je usnuo kao lepotica iz bajke!

S druge strane, revolucionarna zver imala je bliski kontakt sa najnovijim tehnološkim dostignućima savremenog sveta.

“Sudbina Krajiških Srba je sudbina ideal-tipskog topovskog mesa. Ne-čistost njihovog identiteta (ne-pravi Srbi/Hrvati) osnovni je uzrok njihove ne-čitljivosti u državama u kojima ne žive, već preživljavaju. Krajiški Srbi su večiti uljezi. Nacionalni resurs za potkusurivanje. Trošni genetski materijal. Prljavština ispod nokta. Prašina skrivena ispod napupelog građanskog tepiha. U Hrvatskoj im sleduje etničko čišćenje, u Srbiji deratizacija, umesto de-ratizacije. Oni su “oni što čudno pričaju” – getoizirani srbijanski latinosi rasejani po altinama, busijama, grmovcima. Čipovi u igri međunacionalnih obračuna nacionalističkih kabadahija.

S druge strane, svaka ratna godišnjica je mesožderska poslastica. Medijski gloduri i politički glodari obožavaju da glođu i kasape jubilarne trpeze. To su najbolji trenuci za proizvodnju lažnih etničkih sukoba kojim investiraju u sopstvenu reprodukciju i vešto skrivaju pravi pljačkaški karakter post-jugoslovenskih polu-državica. Četnici i ustaše sede za istim stolom i bajonetima kroje granice, dele kompanije, pozicije, novčanice. Narod, priključen na ratnohuškačku infuziju, ne oseća glad, žeđ, um. Neoliberalna tranzicija služi za legalizacija ratnog-profiterstva, učvršćivanje lokalnih feudalnih bogova, a nacionalizam je tu sport – za zube!

Your reporter from Belgrade: John Ford Peacekeepovitschz!”

Message sent to: [email protected]

Kada se ujutru probudio, kolumnista Fukuyama Journal-a bio je izvanredno raspoložen. Prethodna noć mu je mirisala na ćevape, batake i karabatake – nikako na arogantne batlere i karamarkove.

Posle tople relaksirajuće kupke, uputio se u salon za ručavanje. Naravno, tradicionalni srpski doručak: kajgana, zlatiborski sir, ajvar, pršut i slanina. Šoljica jake turske kafe. Novine. Politika prevashodno. Zatim, Večernje Novosti. Blic!

Pri odlasku, u oko mu je upala živopisna naslovnica jednog privatnog lista: Hrvati, nemate šanse!, vikao je Informer – ovlašćeni merač nacionalnih falusa.

Zatim je pozvao isti onaj taksi koji ga je doveo sa aerodroma. Nakon 20 minuta žuti taksi se pojavio ispred ulaza u hotel Moskva. John Ford je stavio sunčane naočare marke Levi-Stros i krenuo ka izlazu.

„Oh, my dear misje Peacekeepovitscz! Dozvolite da Vam pomognem oko prtljaga!“, izustio je visoki, kršni, crnomanjasti taksista sa osmehom razrezanim od uva do uva.

tačno.net
Autor 13.8.2015. u 10:22

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija