Opozicija najpre treba da pobedi samu sebe

tačno.net
Autor 30.7.2013. u 10:17

Fotomontaža: Azazel

Opozicija ima problem sa vlastitom ideologijom koja je postala anahrona, odnosno, sa neuviđanjem da je toj ideologiji vreme isteklo.

 

Piše: Vladimir Milutinović

Ako Bog da, do kraja avgusta ćemo dobiti novu vladu, sa Dinkićem ili bez njega, kako je već najavljeno. Kako će vlada izgledati i imena novih ministara znaćemo tek tada. Međutim, kako demokratski poredak počiva na dva stuba, osim vlade trebalo bi da imamo i opoziciju i to rekonstruisanu, pošto ova postojeća ne beleži neke naročite uspehe. Problem sa opozicijom nije u narasloj snazi vlade, koja, barem po anketama, jeste narasla preko mere, niti u diktaturi i autokratiji koja se navodno uspostavlja. Da bi bila uspešnija, opozicija ne treba da pobedi Vučića ilii Dačića, nego samu sebe.

A taj posao ovde tradicionalno slabo ide. Da biste pobedili samog sebe treba se upustiti u preispitivanja, komplikovanija od propagandnih floskula. Opozicija ima problem sa vlastitom ideologijom koja je postala anahrona, odnosno, sa neuviđanjem da je toj ideologiji vreme isteklo.

Tri su bile glavne crte te ideologije.

Prva je vera u tranziciju. Ova vera nastala je sa propašću realnog socijalizma i sastoji se u uverenju da će privatizacija i liberalizacija – sve po preporukama MMF i drugh institucija – doneti automatski boljitak. U mnogim zemljama ova vera praćena je sa dovolljno drugih strukturnih prednosti i zbog toga se isplatila. Ali, kod nas je ona bila samo nešto više od paravana za tranzicijsko bogaćenje tajkunsko-političke klase. Dok s krediti stizali, a glavne kompanije se prodavale, izgledalo je da će tranzicija ispuniti svoja obećanja. Ali, čim je 2008. godine nastupila kriza i polako došlo vreme vraćanja kredita, vera je počela da kopni. Pokazalo se da se tranzicijski uspeh temeljio i na enormnom zaduživanju (Grčka, Kipar i ostale zemlje) i na rizičnim investicijama (nekretnine). Ipak, dok je vera bila neokrnjena, naša vladajuća klasa trošila je vreme na presipanje viška novca u privatne džepove i novonastale probleme dočekala je sasvim nespremna.

Današnja opozicija još uvek živi u uverenju da tranziciju treba “ubrzati”, a ne preispitivati. Oni se još uvek nude da budu ti koji će najzad izvršiti “dugo odlagane strukturne reforme”. Ali, pokazalo se da i bviši nacionalisti mogu jednako dobro, ako ne i bolje, da sprovode neophodne, ali bolne mere.

Druga crta ove ideologije je vera u lustraciju. Tu se ne treba zbunjivati nad činjenicom da lustracija nije nikad sprovedena, a da je nedavno istekao desetogodišnji rok za njeno sprovođenje. Implicitna moralna i ideološka lustracija je uvek bila tu, kao garant da se „zločinačke stranke“, koje bi trebalo da budu lustrirane, neće nikad vratiti na vlast. Tako je pozicija nove klase počivala na još jednom ideološkom stubu – osim vere u tranziciju, koja je bila podržavana nadom u evropske fondove i pomoć – smatralo se da je pad sa vlasti nemoguć zbog straha od „povratka u devedesete“. Sudeći po delu javne scene, llustracija je sve vreme bila najvažniji politički zadatak u pospetooktobarskoj Srbiji.

Međutim, vreme i političke okolnosti učinile su svoje. Period u kome bi lustracija mogla biti aktuelna, 13 godina posle 5.oktobra, naprosto je istekao. Na prošlim izborima skoro 800.000 hiljada bivših glasača DS i LDP smatralo je da povratak bivših nacionalista na vlast nije toliko strašan da bi njihovo političko razmišljanje moglo da se temelji samo na tom strahu. Pojavile su se druge teme – blokada demokratije, kontrola nad medijima, korupcija – koje su takođe igrale ulogu. Sadašnje opozicione stranke tu su javnost optuživale da je „morbidna“ i „infantilna“, dosledno odbijajući da priznaju da se realnost promenila, da bi je na kraju optužile i za izborni poraz.

I tu se krije treća crta naše ideologije, koja je više opšta ideološka crta, nego neka tranzicijska specifičnost. Novonastala klasa ponašala se dosledno autistično, tako da im je promaklo da su nastupile značajne promene u javnosti. Javna dobronamerna kritika, koja se pojavila znatno ranije od izbornog poraza, gurana je u stranu i klevetana, poput nekadašnje predsednice Saveta za borbu protiv korupcije Verice Barać. Vladajući sloj rešio je da ignoriše ove promene u javnom mnjenju, valjda smatrajući da su dva pomenuta ideološka stuba još uvek dovoljno jaka da se intelektualna i šira javnost mogu ignorisati. Ako oni i imaju pravo, mi imamo kontrolu nad medijima i novac, ništa se ne može desiti.

Ali, ipak se desilo. I mi još živimo u ideološkim krhotinama koje su ostale posle rušenja stubova na kojima je u jednom dugom periodu počivala vlast. Sadašnja opozicija još uvek pokušava da se oružjima pronađenim u starim matricama suprotstavi novim vlastima, ali su rezultat samo sve veći rejtinzi SNS i SPS. Razlog za to je što DS, LDP i drugi još uvek žive u uverenju da je stara ideologija još uvek upotrebljiva. Doduše, neoliberalizam je nastavio da neokrnjen upravlja ekonomijom (evo, dolazi nam za savetnika i bivši šef MMF), ali se to može pripisati našim poslovičnim zaostajanjem za svetom. I u svemu ostalom, opozicija se drži starih priča, ostajući tvrda u uverenju da su izbore izgubili (ne svojom) greškom i da se na starim stubovima još uvek može osvojiti vlast. Sada se sve propagandne karte stavljaju na optužbe za autokratiju, stvaranje novog kulta ličnosti i sistema vladavine „jednog čoveka“.

Ali, ako mogu da pokušam da pretpostavim, od toga neće biti ništa. Zbog toga što se u ovim porukama nigde ne vidi namera da se poradi na sebi. Sadašnja opozicija i dalje izbegava da se pozabavi rekonstrukcijom vlastite ideologije.

U najkraćem, trebalo bi da zaborave na sve propagandne matrice koje su do sada smislili i da pokušaju da pronađu svoju novu ulogu u demokratskom sistemu. Nije to tako teško. Zalažite se za demokratiju, zaštitu zaposlenih, javnu i transparentnu vlast, slobodu medija i slušajte šta nezavisna javnost misli. Prošli put ste tu pogrešili.

Dvogled.rs

tačno.net
Autor 30.7.2013. u 10:17

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija