Oživljavanje Slobodana Miloševića

Izdvajamo

• Teško je dokučiti kome je trebao ovakav serijal i zašto je u Miloševićevom slučaju jedino značajno vreme kada je hapšen. Slutite. Domaći izdajnici i nepatriote izvršili su nalog zlog zapada. Sve za "srpsku stvar"!

Povezani članci

• Berlinski preludij za izbore u BiH 2014 – u sjeni poplava i neodoljivog glamura Sarajevo Film Festivala
• Građani BiH plaćaju odbranu ratnih zločinaca
• Srbija – zemlja dembelija
• Dani ponosa i slave
• Bilježnica Robija K.: Kako je moj dida proslavio Prvi maja
• Biskup Košić odbija vjernike

foto: balkaneu.com

Miloševićev obrazac se nije raspao. Naslednici su samo kratko promenili retoriku. I sve je zasnovanju na nečinjenju i odlaganju. Primer: Vojislav Koštunica, predsednik Savezne republike Jugoslavije najpre kaže da niko nije izvan zakona, a kad ga Zoran Đinđić pritisne da izruči Miloševića, kiseli Koštunica kaže da – nema zakon. Skupština donese zakon, ali on neće da ga sprovodi.

Piše: Dragan Banjac

Pet delova serijala Porodica iscurilo je pred televizijskim gledaocima u petak i građani Srbije mogu da odahnu: dobili su slobodan termin da pogledaju nešto drugo i što je ispalo dobro za “nas”. Izuzimajući nezadovoljnu samosvesnu manjinu, zadovoljni su “onesvešćeni”, Srbi koji čak veruju da “čovek ništa nije kriv i čemu hapšenje, pogotovo izručenje neprijateljskom zapadu”, a puna šaka brade je i za Aleksandra Vučića, naručioca, srpskog ravnatelja, jer mu (kao i prethodnicima) rulja daje za pravo što sistem nije demontiran i što se gresi Slobodana Miloševića tek usputno pominjani.

Autor Porodice, Bojan Vuletić koji je i scenarista i reditelj, imao je brojnu glumačku ekipu, koja je na kraju odala utisak između osrednjeg i dobrog, s tim što je dvoje glavnih protagonista bilo daleko iznad ostatka ekipe. Kroz dokumentarno-dramatizovanu storiju o tri burna dana tokom hapšenja bivšeg predsednika Srbije i SR Jugoslavije Slobodana Miloševića, marta 2001. godine, provejavala je višeslojna priča, ali bez (konteksta) misaone celine. U stožeru je sudba porodice balkanskog kasapina i razjedinjene i nemoćne političke svite koja nije bila voljna i kadra za veća dela, ona koja bi narodu ulila nadu u bolje sutra. Izuzev Zorana Đinđića među Miloševićevim naslednicima najviše je mlakonja i karijerista koji su zemlju bzo odveli u gahenu.

Pisac Svetislav Basara izrekao je pohvalu za “Slobu i Miru” (Borisa Isakovića i Miru Karanović), dok mu je Svetozar Cvetković u ulozi Vojislava Koštunice “neuverljiv”, praštajući mu neuverljivost jer je imao i najteži glumački zadatak. “Izobraziti Koštuničinu bezizražajnost, oštroumnu tupoumnost i stupor (bolesno duševno stanje u kojem je ispoljavanje volje minimalno ili uopšte ne postoji, umna ukočenost, tupost – prim. D.B.) možda bi donekle uspeo samo Lorens Olivije. Basara je u pravu kada tvrdi da se istinska drama nije odvijala na relaciji Milošević-Đinđić, nego na relaciji Đinđić-Koštunica.

Kritika zbog nedostatka konteksta je opravdana, ali za to ne haje autor, još manje “investitor” i “urednik”. Uzmite samo nekoliko dvorskih reditelja, Radoša Bajića Za kralja i otadžbinu, Ravna gora…), njegovog prezimenjaka Darka (Bićemo prvaci sveta…) ili Predraga Gagu Antonijevića (Dara iz Jasenovca i biće jasno da se u Srbiji radi prema diktatu i ne bi me iznenadilo da uskoro budu snimljeni filmovi o skrivanju zlikovaca Ratka Mladića i Radovana Karadžića u svrhu rehabilitovanja u javnosti. Uostalom kafanica “Luda kuća” u kojoj je Radovan guslao pod imenom Dragan Dabić i dalje stoji iako je bespravno izgrađena na zelenoj površini, a jedan zid ove ludaje neimenovani umetnik posvetio je glavi razbarušenog Durmitorca uz “prigodan” patriotski tekst. Stoga će jednog dana (ako on uopšte dođe) valjati poočistiti debele naslage “prljavštine” pre svega u kulturi, prosveti, Akademiji nauka, medijima, Vojsci, Crkvi…

Porodica više naliči prikazu pevanja partizanskih pesama s pucnjavom nego na portret jednog “dobroćudnog”, staloženog čoveka, njegove neurotične ženetine i histerične kćeri. Kao začin tu je manje jato njihovih dupelizaca, zaludnih zgubidana koji će se odmah posle akcije u kojoj će njihov idol biti spućen, razbežati kao mačke s jebila. Na drugoj strani je haotična družina koju predvodi vladin emisar, svršeni student dramaturgije, šef poslaničke grupe Demokratske opozicije Srbije (DOS). Zašto on a ne neko iz tužilaštva ili policije, ili zajedno?! Možda zato što ostali nisu hteli da prljaju ruke s ovom rabotom. U pet prikaza ne govori se o minulom radu prekršajca, moralnom i materijalnom uništenju zemlje, započinjanju serije suludih ratova (i počinjenih ratnih zločina), Rambujeu, bosanskoj, hrvatskoj i kosovskoj klanici, čime je “zamolio” zapad i NATO da mu bombarduje zemlju. Kasnije je podvio rep i potpisao Kumanovski sporazum (9. juna 1999), zapravo kapitulaciju koju će potom da proglasi “veličanstvenom pobedom”. Na snimcima armade koja se kukavički povlači vide se i današnji despoti koji slave Miloševićevu “pobedničku” politiku.

Da je bilo po volji naroda Milošević nikad ne bi bio uhapšen, o isporuci Hagu da se ne govori. Jer, stoti put to beležim, on nije kriv što je započeo sve ratove na prostoru bivše Jugoslavije nego što mu svet (istina, s velikim zadocnjenjem) nije dozvolio da osvojeno i uknjiži. Serija o tome ne govori, ona mu pripisuje nekakav “udruženi zločinački poduhvat”, nešto slično onom što će kasnije na konto greha njegove supruge biti upisano što je dala stan dadilji njenog unuka. Ispada da u Srbiji iz mnogih govori vekovno nasleđe i da je došao vakat da se svima valja osvetiti i sve srpske gadosti, umanjiti ili ako je moguće opravdati. Moguće je da se Vuletić vodio mišlju da se to zna, a možda je to na nečiji zahtev/naređenje preskočio, prikrio. Srpska stvar se brani i preko takvih stvaralaca, treba strpljivo raditi na povratku Crne Gore (Kosovo se podrazumeva), iznurivati Sarajevo sa banjalučko-laktaškim begom Miloradom i sledbenicima, a koliko god da je suludo računa se i na parčence Hrvatske. Jer “Gde su srpski grobovi tu su srpske zemlje”, “Srbija do Tokija”, granica Karlobag-Karlovac-Virovitica se i dalje sanja.

Miloševićev obrazac se nije raspao. Naslednici su samo kratko promenili retoriku. I sve je zasnovanju na nečinjenju i odlaganju. Primer: Vojislav Koštunica, predsednik Savezne republike Jugoslavije najpre kaže da niko nije izvan zakona, a kad ga Zoran Đinđić pritisne da izruči Miloševića, kiseli Koštunica kaže da – nema zakon. Skupština donese zakon, ali on neće da ga sprovodi. Počem su u pravu i oni koji tvrde da je garnitura koja je nasledila Slobu Slobodu bila trapava i nesložna. U serijalu je Milošević, iako veoma ljut i razočaran, prikazan kao dovoljno pribran i, za razliku od supruge i kćerke, shvata situaciju. Da se potrudio (ili da je smeo) scenarista je mogao bolje da oslika čoveka koji je šesnaest godina bio gospodar svih života u ovom delu Balkana. Od pomoći bi mu bila i knjiga Agonija Jugoslavije, Andrije Čolaka, savetnika za medije Predsedništva SK Jugoslavije, a jedan detalj koji govori i o nepouzdanom okruženju (saradnicima) mogao bi da bude dovoljan da se ne proglasi mučenikom i herojem. Tako je iz kabineta izašlo (preko naćefleisanog saradnika u restoranu Udruženja književnika i preko konobara do novinara) da je Džejms Bejker, izaslanik američkog predsednika Bila Klintona, klečao pred Miloševićem moleći ga da ne kreće u rat. Navodno mu je rekao da ustane i da će on to “da polupa tenkovima”. Nekoliko pikanterija iz američke baze Rajt Paterson prilikom pregovora o okončanju rata (Dejtonski sporazum) koje mi je svojevremeno ispričao Haris Silajdžić upućuju na zaključak da se često alkoholisani Milošević nije ponašao u duhu pozicije, bio neozbiljan.

Odmah po završetku serijala gos na RTS bio je glavni pregovarač, Čedomir Jovanović. “Po kući se osećao miris baruta. Hodali smo po čaurama. Okolo su se nalazili polupijani četnici koji su izgledali potpuno nenormalno. To je jedan svet kojem Milošević definitivno ne pripada. S druge strane, to je jedini svet u kojem je Milošević mogao da se kreće”.  Tačno. Legiji (Milošević) kaže: “Ti ponovo kod mene!” Zamislite državu u kojoj takva spodoba ima komunikaciju, čak prisnost, s prvim čovekom, daje mu izvesne garancije – ako ga on bude sprovodio. Plan je bio da se izbegne odlazak u Centralni zatvor i uz pomoć generala Nebojše Pavkovića, načelnika Generalštaba domogne ruske teritorije… Većina aktera ove melodrame, naročito članovi porodice (sin Marko se odnekud javlja telefonom) sočno psuje. To je manir kod Srba, zaštitni znak. Zanimljivi su i porodični dušebrižnici, ljudi oko vile, kao i priča o navodnom dolasku sto hiljada simpatizera da (od)brane Slobu. Ne, oni su ekspresno svoju ljubav dali novom voždu, kao što je daju i sadašnjem.

Teško je dokučiti kome je trebao ovakav serijal i zašto je u Miloševićevom slučaju jedino značajno vreme kada je hapšen. Slutite. Domaći izdajnici i nepatriote izvršili su nalog zlog zapada. Sve za “srpsku stvar”!