Paravojne medijske formacije: Čekajući nastavak etničkih čišćenja i genocida

Tomislav Marković
Autor 13.3.2020. u 09:11

Izdvajamo

  • U “Ćirilici” je najnormalnije čuti ovakve rečenice: “Svake godine kada televizija prenosi, kada dođu strani državnici, oni donose mrtva tela ko zna odakle i sahranjuju u Srebrenici”. Tako govori voditelj Marić, a potom se gosti u studiju, osuđeni ratni zločinci, njihovi advokati, hagiografi, obožavaoci, intelektualne pokrivalice genocida i ostali polusvet nadovežu na uvodni šlagvort i daju oduška svojim najnižim ubilačkim porivima. Tako se TV emisija brzo pretvori u nekrofilni karneval, u verbalno žongliranje ljudskim kostima.

Povezani članci

Paravojne medijske formacije: Čekajući nastavak etničkih čišćenja i genocida

Albanci su Šiptari, Hrvati su ustaše, Bošnjaci su balije, Crnogorci su Milogorci, a svi oni zajedno rade na uništenju i zatiranju vaskolikog srpstva. Novi rat protiv Srbije samo što nije počeo, jedino se ne zna ko će nas prvi napasti: Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Kosovo, Crna Gora, Albanija ili svi oni zajedno, udruženi sa celokupnom zapadnom civilizacijom koja nam neprestano radi o glavi.

Piše: Tomislav Marković

A možda na tlu Srbije izbije i Treći svetski rat, ništa nije isključeno, mada bi taj planetarni sukob poslužio kao dobra prilika da Srbi najzad ostvare svoje nacionalne interese i razbaškare se po okolnim teritorijama, samo ako Rusija pobedi na čelu s polubogom Putinom, te ako preživimo atomske bombe o glavi.be, poput bubašvaba. Postoji mogućnost da Srbiju napadnu i Marsovci ili neki drugi vanzemaljci koji nam nikad neće biti vanzemljaci, nijedan scenario nije isključen, pošto su Srbi uvek bili na meti moćnika, kako ovih sa planete Zemlje tako i onih koji stoluju u dalekim sazvežđima.

Specijalni rat protiv vaskolikog srpstva

U toku je specijalni hibridni rat protiv Srbije koji se vodi svim sredstvima za dezinformisanje javnosti sa jedinim ciljem da satanizuje Srbe i da ih optuži za nekakve ratne zločine u ratovima devedesetih o kojima mi ovde, u Srbiji, nismo čuli ništa, niti bilo šta znamo o navodnim nepodopštinama koje su počinile srpske snage. A ako bismo nešto slučajno i čuli, odmah bismo zapušili uši; ako bismo nešto omaškom i videli, na primer snimak na kojem Škorpioni zlostavljaju i streljaju dečake u Potočarima, odmah bismo čvrsto zatvorili oči, a potom bismo brzo gurnuli pod tepih zaborava i onih par kadrova koje smo nehotice smotrili, usled tradiconalne srpske poverljivosti i neopreznosti. Tako da mi zaista ne znamo ništa o tim, kako se ono beše zovu, srpskim zločinima, časna pionirska.

Nije zlim zapadnim silama dovoljno što nas opanjkavaju i mrze, i to jedino zato što smo bolji od drugih, što smo narod najstariji na planeti a i šire, u ovom delu svemira, narod nebeski i svetosavski – nego su napravili i čitav jedan sud, Haški tribunal, kako bi u kazamate oterali najbolje sinove mnogostradalnog srpskog naroda. Svi naši najveći heroji prošli su Golgotu Haškog tribunala, svi su prineti na žrtvu Haškom Minotauru, od Slobodana Miloševića do Radovana Karadžića, od Ratka Mladića do Veselina Šljivančanina, od Vladimira Lazarevića do Nebojše Pavkovića. A čak i vrapci koji ne čitaju redovno patriotsku štampu dobro znaju da je jedini greh pobrojanih junaka to što su branili goloruki srpski narod naoružan jedino skromnom vojnom opremom JNA, jednom od najvećih vojnih sila u Evropi.

Sve što se o nama priča po svetskim medijima, sve što piše u transkriptima Haškog tribunala, sve ono što su govorili silni svedoci najužasnijih zločina – sve je to gola propaganda smišljena u podrumima Vatikana, CIA-e, u masonskim ložama, među iluminatima, na tangenti Zelene transverzale, u nekim društvima toliko tajnim da čak ni njihovi pripadnici i adepti ne znaju da ta društva postoje. Prava istina je poznata samo Srbima, i to ne svima, već samo onim pripadnicima srpskog naroda koji nisu izdajice roda svog, pravim Srbima koji su direktno povezani na duhovnu vertikalu odakle redovno primaju transfuziju večnih istina o Srbiji i srpstvu.

Srbija opkoljena svetom

Prava istina koju čitav svet krije glasi ovako: nije bilo opsade Sarajeva ni genocida u Srebrenici, Markale su nam podmetnute, Tuzlanska kapija je laž, Dubrovnik nije granatiran, Vukovar nije porušen do temelja, Ovčara je valjda nešto povezano s ovcama, Srbi su uvek i svuda bili žrtve, uvek smo bili ugroženi; komunizam je najveće zlo u istoriji mučeničkog srpskog naroda, Tito je otelotvorenje samog đavola i svih njegovih legija, Draža Mihailović je svetac, četnici su borci za srpstvo, a možda čak i protiv fašizma, ako zatreba; ceo Zapad je ogrezao u zlo, u merkantilizam i potrošačko društvo toliko strano srpskom narodu koji ne voli da zarađuje i troši, to su sve trgovačke duše koje po ceo dan smišljaju kako da nam otmu naš nacionalni identitet, da nam izuju opanke i zabrane nam da pečemo rakiju i koljemo nepravoslavce; sve su nam oteli zlikovci iz komšiluka, pogotovo naše vekovne teritorije na kojoj sada žive neki narodi sumnjivog ili, u najboljem slučaju srpskog porekla.

Dobro se zna da su Bošnjaci poturčeni, a Hrvati pokatoličeni Srbi; Crnogorci ne postoje kao nacija, oni su samo regionalna filijala srpstva, nešto kao Šumadinci; Kosovo je Srbija, Crna Gora je klasična srpska država; Makedonija je takođe deo Stare Srbije, samo su komunisti izmislili makedonsku naciju i naterali Makedonce da govore iskvarenim srpskim jezikom koji ko zna zašto zovu makedonskim; ceo svet nas mrzi zato što smo veliki narod, na važnom strateškom položaju, na raskrsnici civilizacija, samo su nam Rusi prijatelji i braća rođena, osim Putina nikog svog nemamo da nas zaštiti u vascelom hladnom, neprijateljski nastrojenom svetu koji ionako treba da propadne, pošto se odrodio od sebe i svoje suštine koju smo jedino mi sačuvali.

Ovako otprilike izgleda pogled na svet onih koji redovno prate većinu srpskih medija i veruju onome što čitaju, gledaju i slušaju. U srpskim tabloidima i prividno ozbiljnoj štampi, na popularnim portalima, na televizijama sa nacionalnom frekvencijom sve vrvi od mržnje, nacionalizma, šovinizma, ksenofobije, autoviktimizacije, teorija zavere, paranoje, falsifikovanja prošlosti, revizije istorije i neprestanog ratnog huškanja. Dovoljno je ovlašno pregledati naslove u najčitanijim tabloidima, pa videti u šta se pretvorila medijska scena Srbije.

Tabloidna verzija stvarnosti

Da krenemo redom, od režimskog „Informera“: „Pobedili smo Turke, pobedićemo i Mila!”; “Đukanović provocira rat!”; “Rusi i Kinezi šalju vojsku na Kosovo”; “Kurti se sprema za rat”; “SKANDALOZNI ‘VELIKI PROJEKAT’ USTAŠKOG REŽIMA I MEDIJA! Hrvati posle Tesle otimaju Andrića, Šantića i Ruđera Boškovića!”; “SRBI, HRVATI, MUSLIMANI SU PAD BERLINSKOG ZIDA PLATILI KRVLJU, Nemci se ujedinili i odmah obrušili na Jugoslaviju! UZALUD SU BILE MOLBE IZ SVETA DA TO NE ČINE!”; “SAD KAD SRBIJA IMA PANCIR, MOŽEMO DA ZABORAVIMO NA KAJOVE I SVE NAŠE AVIONE! Hrvati očajni zbog moćnog raketnog sistema koji smo dobili od Rusije!”; “HRVATI NEMOĆNI DA SAKRIJU BES I MRŽNJU! Vulin: Vučić nije pokazao strah, ustaše jesu”; “MILO, IZRODE! Đukanović ide u Srebrenicu: Dolazim da potvrdim da je bilo genocida!”; “ISTINA O SREBRENICI SE NE MOŽE ZAUSTAVITI, ŠOK JE ŠTO ENGLEZI POTKOPAVAJU MIT O GENOCIDU!”; “BRUKA! NAPADAJU HANDKEA, A GAĐAJU SRBE I SREBRENICU! Austrijski pisac na meti zapada zbog podrške Srbiji”; “ISPALILI SE ŠIPTARSKI DEBILI! Došli ispred crkve u Đakovici da provociraju Srbe na Badnji dan, pa ISPALI MAGARCI!”; “ŠIPTARI VUČIĆU NE PRAŠTAJU ISTINU! Vulin ODUVAO Haradinaja, Tačija i ekipu: Čućete to još mnogo puta od srpskog predsednika, RAČAK JE NAMEŠTEN!”

Da pređemo na režimski “Srpski telegraf”: “Kapetana Dragana Ustaše muče 3 godine: Nadležni i UN ćute o njegovom stradanju”; “USTAŠE BESOMUČNO PO VUČIĆU: ‘Provocira čestitkom svom prijatelju Handkeu’”; “OVAKVOG IZRODA MAJKA VIŠE NE RAĐA! Đukanović se šlihta Sarajevu: Ako treba prisustvom da potvrdim da je bilo genocida u Srebrenici – dolazim!”; “Alijin mali se baš razgoropadio! Izetbegović bi da propisuje uslove: Srbija će morati da prizna ‘genocid’ ako želi u EU”; “Linta: Tvrdnja da je vojska RS počinila genocid BEZ SMISLA!”; “Čanak se razgoropadio, blati Srbe optužujući ih za navodni genocid u Srebrenici”; “Šešelj zagovara uvođenje novog krivičnog dela: Svakome ko kaže da je u Srebrenici bio genocid – doživotna robija!”; “Ako Šiptari odbiju podelu Kosova, izgubiće mnogo više: Detalji Trampovog plana za Srbiju”; “Japanac sekao glave Srbima na Kosovu, Šiptari ga smatraju herojem!”; “Teroristi opet žedni srpske krvi! Šiptari najavili RAT ako ne priznamo Kosovo”.

“Kurir” je čas u opoziciji, čas je blizak vladajućem režimu, pogotovo kad se dogovore oko para. Međutim, najveći deo uređivačke politike se ne menja, o čemu svedoče sledeći nasumično odabrani naslovi: “MILINIĆ U HAGU: Srebrenica je muslimanska podvala”; “DIREKTORKA LONDONSKE FONDACIJE ZA SEĆANJE NA JASENOVAC I HOLOKAUST: Srbe optužuju za Srebrenicu, a ne pominju NDH”; “DODIK O SREBRENICI: Bošnjaci nisu imali mit, pa su se setili da ga od toga naprave”; “INCIDENT U HAGU UOČI PRESUDE KARADŽIĆU! Majke Srebrenice sukobile se sa policijom! Odbijaju da uklone transparent u kome su Radovana uporedile sa HITLEROM!”; “VOJNI SINDIKAT SRBIJE. Nećemo rušiti državu dok je Šiptari napadaju”; “PATRIJARH IRINEJ ZA KURIR O NAPADU CRNOGORSKOG MINISTRA: Srbe u Crnoj Gori istrebljuju kao na Kosovu!”; “Šiptari okupirali Dačića dok je pio kafu u Mitrovici!”; “Albanci prešli crvenu liniju: Kosovo na ivici rata”.

Nekrofilni televizijski karneval

Znam da nije lako čitati pobrojane naslove, ali zamislite kako je tek nama koji od njih pobeći ne možemo, jer sa svake trafike vrište štampani dokazi o sveopštoj medijskoj raspamećenosti i zarivaju se pravo u mozak. Dovoljno je citirati tri tabloida da bi se stekla prava slika o medijima, nema potrebe da navodim i druge odštampotine kao što su “Alo”, “Večernje novosti”, “Pečat”, “Afera” itd, itsl. Na televizijama sa nacionalnom frekvencijom defiluju ratni zločinci, sa svojom verzijom istine o prošlosti koja je u potpunoj suprotnosti sa onim što piše u njihovim presudama.

Pošto im odbrana na sudu nije uspela, jer sudovi ne veruju lažima već ih interesuju dokazi, sad se šetkaju po televizijskim studijima iznoseći svoju zakasnelu odbranu. Vojislav Šešelj je najredovniji gost raznih TV emisija u kojima nastavlja da radi svoj zlikovački posao, što je i logično, pošto je i dalje narodni poslanik, uprkos zakonu koji kaže da osuđeni kriminalci ne mogu biti deputati u Skupštini Srbije. Koga je briga za zakone kad je Šešelj naš heroj koji je potukao Haški tribunal do nogu.

Brojne su TV emisije u kojima su zločinci rado viđeni gosti, ali se “Ćirilica” Milomira Marića na TV Happy izdvaja po radikalnom pristupu ratnoj prošlosti i počinjenim zločinima. Dok se u drugim emisijama genocid i zločini samo poriču, Marić odlazi korak dalje, pa kod njega vlada atmosfera ruganja žrtvama, bestijalnog iživljavanja nad pobijenim civilima i njihovim porodicama, te raspomamljenog igranja po humkama.

U “Ćirilici” je najnormalnije čuti ovakve rečenice: “Svake godine kada televizija prenosi, kada dođu strani državnici, oni donose mrtva tela ko zna odakle i sahranjuju u Srebrenici”. Tako govori voditelj Marić, a potom se gosti u studiju, osuđeni ratni zločinci, njihovi advokati, hagiografi, obožavaoci, intelektualne pokrivalice genocida i ostali polusvet nadovežu na uvodni šlagvort i daju oduška svojim najnižim ubilačkim porivima. Tako se TV emisija brzo pretvori u nekrofilni karneval, u verbalno žongliranje ljudskim kostima.

Paravojna imaginacija: Stanje neposredne ratne opasnosti

Kolike su razmere huškačkog govora u medijima pokazuju relevantna istraživanja, na primer ono Centra za nove medije “Liber” – “Ekstremni govor u medijima: Kako se generiše kultura straha u Srbiji”. Analizirano je 16 štampanih, elektronskih, onlajn i agencijskih medija, u periodu od maja do septembra 2017. godine, a pregledano je 36.960 medijskih objava. Utvrđeno je da je 9.436 objava sadržalo elemente ekstremnog govora, od toga se skoro 2000 vesti bavilo upravo temom rata. Ima i svežijih primera.

Prema izveštaju Evropske unije, od početka buđenja vernog naroda u Crnoj Gori, dakle od kraja decembra prošle godine, u Srbiji je objavljeno 20.000 medijskih izveštaja, a u Republici Srpskoj 9.000. Kakvi su ti izveštaji vidiljivo je iz gorenavedenih tabloidnih naslova: suština je da se Crnoj Gori osporavaju nezavisnost i suverenitet, uskraćuje se pravo građanima Crne Gore da uređuju svoju državu sopstvenim zakonima, a susedna država se tretira kao privremeno odvojena od Srbije, kao njena prćija koja će se uskoro vratiti u okrilje matice Srbije, pod vođstvom Srpske pravoslavne crkve i njenih blagočestivih litija.

Ratno huškanje i širenje mržnje prema susedima standardni su deo medijskog repertoara u Srbiji. Nespremni da prihvate poraz projekta Velike Srbije, sanjajući i dalje zlokobne snove o ujedinjenju tzv. srpskih zemalja, medijski, intelektualni, crkveni i politički krugovi neprestano proizvode militantne sadržaje koji bi stanovništvo trebalo da održe u stanju neposredne ratne opasnosti. Za naše vrle nacionaliste rat još nije završen, trenutno smo u fazi krhkog primirja, u iščekivanju povoljnijih istorijskih i političkih okolnosti za nastavak klanja, etničkog čišćenja i genocida. Dok traje mrsko mirnodopsko stanje, potrebno je u narodu širiti strah od suseda, stvarati paniku i stanje ugroženosti, proizvoditi neprijatelje uz malu pomoć paravojne imaginacije, i stvarati atmosferu predratnog stanja.

Fikcije mahnitog nacionalističkog uma

Od svega navedenog najvažnije je u ljudskim dušama indukovati stanje ugroženosti, jer se u njemu krije sama srž nacionalističkog projekta. Ukoliko stanovništvo čine slobodni pojedinci, a ne ugroženi narod, onda tu za razne lažno-patriotske mešetare jednostavno nema mesta. Nacionalni dušebrižnici mogu da opstanu na pozicijama moći samo ako ubede većinu da je ugrožena, a ona će onda potražiti spas od fiktivnih opasnosti spolja u svojim samoproglašenim nacionalnim mesijama. Današnjim medijskim huškačima nije teško da obavljaju svoj propagandni posao, jer ovde militarističko i šovinističko sluđivanje naroda traje više od tri decenije, što je dovelo do zastrašujućih mentalnih i psiholoških posledica.

Teren je dobro pripremljen i temeljno obrađen, publika je pripravna za huškačke i mrziteljske sadržaje pa ih prosto upija, dok one koji pokušavaju da unesu malo razuma, činjenica, istine, trpeljivosti i normalnosti u medijski prostor uglavnom bivaju doživljeni kao izrodi, izdajnici i neprijatelji srpskog nacionalnog interesa i samog srpskog naroda. Miloševićeva propagandna mašinerija odlično je obavila svoj posao, naselivši mozgove paralelnom stvarnošću i fikcijama mahnitog nacionalističkog uma, lažnim predstavama o realnosti koje su postale dominantan pogled na svet.

Patrijarhalizam na medijskim aparatima

Čak i ako planovi velikosrpskih projektanata padnu u vodu, ako ne bude ništa od novih ratnih sukoba, velika je korist koja se dobija medijskom militarizacijom. Tako se sprečava normalan razvoj društva, stvaranje pluraliteta i različitosti, oslobađanje pojedinaca iz kolektivističkog fantazma, modernizacija, sekularizacija i demokratizacija zemlje. Sveprisutno ratno huškanje čuva trulo stanje nacionalnog jedinstva, ne dozvoljavajući normalno raslojavanje društva na različite interesne i ideološke zajednice. Takvo homogeno društvo je lak plen za sve demagoge, tirane i slične narodne tribune.

Sveopšta militarizacija duha zadržava nas u jednom preko svake mere dotrajalom društvenom modelu zvanom patrijarhalizam. Za patrijarhalnu ideološku matricu rat je prirodno stanje ljudskog postojanja, a jedini smisao života su mržnja i borba, otuda stalna potreba za neprijateljima i sukobima.

Izvan te borbe patrijarhalni autoritarci jednostavno ne bi znali šta da počnu sa sobom, zato se društvu ne sme dozvoliti da se pacifikuje, razvija i usložnjava. Događaje krajem osamdesetih i početkom devedesetih, takozvano “buđenje naroda”, nacionalnu mobilizaciju, pripremu za rat i ratne sukobe – nije teško sagledati kao poslednji trzaj dotrajalog patrijarhalizma koji odbija da se upokoji.

Otac nacije protiv pacifiziranja duševnog raspoloženja

Slobodan Blagojević je u tom duhu ispisao čitav niz eseja, kasnije objedinjenih u knjizi “Tri čiste obične pameti”. U eseju “Beda besedništva” u kom se bavi Dobricom Ćosićem, Blagojević analizira anateme koje otac nacije baca na pacifizam: “Pisac, naravno, kao plemenski autoritarac ne zna da je patri­jarhalni sistem društva u kojem, evo, još vek vekujemo, sam po sebi antipacifistički, da nas mora držati u stalnoj ratnoj spremi i činiti sve protivu pacifiziranja duševnog raspoloženja, pa nam tako pisac ne govori ništa novo, već samo ponavlja zlu poruku iz mračnog jezgra okoštalog patrijarhalizma imanentnog satrapizmu. Patrijarhalizam je epoha svetske duše, herojsko doba koje je istorijski okončano, herojska dela su počinjena, nacionalna memorija to ne zaboravlja, ali u ime nacionalne sadašnjosti, vitalnosti samog organizma i njegovog budućeg razvoja – patrijarhalizam kao pogled na svet treba hitno napustiti.”

I nastavlja: “Kada odbacuje pacifizam, Ćosić obnavlja patrijarhalni ritual, ne uspevajući više da nas ubedi u svoju realnost ratne opasnosti, jer mi taj ritual pratimo evo 45 godina tzv. mira. Od kad pamtim sebe, ratna opasnost nije prestala i pacifizam nije prestao biti sumnjiv i ‘društveno štetan’. Pisac se ponavlja. I on to zna, pa nam sada tobože nudi civilno društvo, tobože to je njegov cilj i cilj politike koju hvali, ne dakle militarizaciju, već civilni razvoj, a militarizacija je tek trenutna nužda. No, mi toj nuždi ne verujemo, dosta nam je takve nužde, mi znamo da se njome ništa ne može postići do održanje iste nužde do u nedogled”.

Militarizacija duha: Kasarna kao vrhovni društveni ideal

Kao što vidimo, veštačko održavanje militarizacije kao “trenutne nužde” ne jenjava do dana današnjeg. Mediji, kao ispostava političkog i intelektualnog vrhovnog štaba, neumorno perpetuiraju militarističku matricu koja promoviše kasarnu kao vrhovni društveni ideal. Udarničkim radom paravojnih medijskih formacija koje svakodnevno ispaljuju salve ratnohuškačke propagande u svim pravcima stigli smo do ovog ništavila u kojem životarimo, do mentalnog stanja koje je Viktor Ivančić jednom odredio kao “mentalitet vojne utvrde”.

U večnom ratu sa samima sobom i sa svetom, zavađeni sa vremenom sadašnjim i idejom civilizacije, držimo se patrijarhalne rđave beskonačnosti kao vojnik puške. Dok čučimo u rovu, nišaneći izmaštane neprijatelje, hrbarimo se ponavljajući mantru neprežaljenog velikog vođe izrečenu na mitskom Gazimestanu, pre više od 30 godina, kao prvu i poslednju dogmu nacionalnog katehizisa: “Opet smo u bitkama i pred bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene”. Što bi rekla popularna narodna pesma demantujući laži o maloj Srbiji koja je triput ratovala: “I opet će, i opet će, ako bude sreće”.

 

Tomislav Marković
Autor 13.3.2020. u 09:11

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija