Partizan na trenažeru

Slobodan Dukić
Autor 24.3.2020. u 11:37

Partizan na trenažeru

Alo pukovniče! Alo Slobodane! Čujem dobro poznat, hrapav glas, Zdenka Duplančića, penzionisanog pukovnika, 90-godišnjeg partizanskog veterana, svojevremeno junaka naše priče Partizan manji od puške.

Vremešni Splićanin živi dugo u Beogradu. Sam. Pričamo o pošasti koja je zavladala svetom. Plačem u slušalicu pred njim ka p…. Kažem mu da sam dvostruko rizičan. Da mi je odložena operacija srca i krvnih sudova zbog epidemije koronavirusa. Zdenko ima drugu brigu. Ovaj partizanski lav koji u staračkim nogama nosi hiljade i hiljade kilometara kroz bespuća oslobodilačkog rata, teško doživljava atmosferu mišolovke. Premerava neprekidno stan koracima. Kuhinja, trpezarija, spavaća soba. I tako svaki dan.

Ajme Slobodane atrofiraće mi mišići. Imam bicikl trenažer. Sednem na njega i okrećem pedale. Dobio sam poziv iz Moskve. Da prisustvujem Danu pobede osmog maja, kaže. Zdenka poznaje sva antifašistička javnost kod nas i Evropi. Sa svojih devedest leta, ovaj poslednji partizanski Mohikanac, putuje državicama nastalim na razvalinama Jugoslavije. Stiže do Ruda, počasni je gost proslava povodom oslobođenja Beograda. Učesnik skupova na kojima se govori o značaju NOB-a i posledicama revizionizma istorije.

U samoći koju diktira najnovija planetarna nesreća, lista istorijske čitanke. Nedostaju mnoge stranice. Posvećene narodnooslobodilačkoj i antifašističkoj borbi jugoslovenskih naroda. Čas neumrle istorijske istine drži u Rudom. U znak sećanja na formiranje Prve proleterske bigade. Moj prijatelj, živa legenda partizanske epopeje, predsednik je Sekcije boraca Prve proleterske. Jednom, kad mi je govorio o borbenom putu ove brigade, rekao je: Slobodane, nama treba podmladak. Trebaju nam novi članovi. Da ne usahne priča o div junacima. Molim te prihvati se tog posla, rekao mi je i ostavio pregršt značaka. Nisam mogao da ga odbijem. Nisam to ni želeo, jer je to za mene bila čast. Nisam želeo ni da mu kažem, da kad je on uzeo pušku, da sam ja kao beba pišao u pelene. Spavao sam u fijoci ormana koji je ostao iza umrle komšinice. Roditelji su me povijali u novinsku hartiju.

Danas je ta vremenska razdaljina izmedju pukovnika Duplančića i mene  petnaestak godina. Obojica smo stari kao kornjače. Onda kad je on pobegao iz Splita i mašio se puške, bio je momčić a ja pišonja. Sad smo starci. Kačim ja značku Prve proleterske, delim je potomcima antifašista, ali mnoge članske karte ostaju nepopunjene. Nemam kome da ih dam. Zajedno sa značkama završiće, nažalost, u kontejneru.

Slobodan Dukić
Autor 24.3.2020. u 11:37

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija