Peščanik liči na “zlostavljano dete” koje se sveti

tačno.net
Autor 3.5.2013. u 10:01

Foto: Ivan Šepić

Nije ni čudo što su peščanikovci mahom nostalgičari za ideologijama.

 

Piše: Ištvan Kaić

„Srbija je divna, šteta što ne postoji. Srbija je jeziva, dobro je što ne postoji.“ Ove poznate rečenice na više mesta ponavlja Sreten Ugričić, književnik i filozof, u svom romanuNeznanom junaku. Tu on nije ni političar, ni analitičar, komentator, socijalni dijagnostik… ništa od toga. On je umetnik. A navedene rečenice su umetničke figure, satirično izražavanje. Šta se dešava kad se ove rečenice sa umetničkog nivoa prepišu u običan, konkretak jezik koji pretenduje da bude uglavnom činjenički? Koji se shvata najčešće bez umetničke refleksije? Šta se dobija kada Dejan Ilić u emisiji Peščanik kaže da ne vidi nikakvu nepravdu u tome da sve u ovoj državi propadne, da je sve u redu kad ionako nema ničega? Da li on tad u stvari sledi Ugričićevu misao, ili je po sredi neuporediva stvar?

Šta se dešava kad političari poput Žarka Koraća ili Zorana Živkovića užasnuti tvrde da se u ovoj zemlji ništa ne menja, da postoji samo Prva Srbija i da ona ubija, da je nacionalizam stalna i nepromenljiva kategorija u ovoj zemlji? Kada urednica Peščanika Svetlana Lukić, braneći se da nije fatalista, tvrdi da je stvarnost u stvarimnogo gora od njenih najava, ciničnih i mračnih slika u kojima živimo? Da li su te najave, njeni uvodi u emisiju, umetnički izlivi nekakve romantičarsko proneverene duše, ili je to u svojoj srži samo običan politički jezik koji izvesne elemente pokušava da prepiše i prokrijumčari iz umetnosti?

Ovi stilovi, umetnički i pseudo-umetnički, odvojeni su jasnom demarkacionom linijom. Njih razdvaja vrsta odgovornosti. U umetnosti, odgovornost se na isti način ne može tražiti kao za misao koja nema nikakav drugi cilj osim da politički manipuliše. Ne uviđati ovu razliku znači činiti ozbiljan previd. Taj isti previd delovao je i kad je Sreten Ugričić smenjen sa mesta direktora Narodne biblioteke Srbije. Neko je poistovetio umetničku formu sa pseudo-umetničkom i stavio primedbu kako on ne može biti na čelu takve institucije ako u svom romanu piše: „Srbija je divna, šteta što ne postoji. Srbija je jeziva, dobro je što ne postoji.“ Ako priželjkuje kraj njenog postojanja, onda je on državni terorista. Sličan prestup, samo u obrnutom smeru, nesvesno se čini danas i na Peščaniku. Tamo se za umetnost ne traži politička odgovornost, nego se čisto političko delovanje i ispiranje mozga kategorizovanim crnilom aboliraju u ime „umetničkih“ sloboda urednica i pojedinih privilegovanih autora.

 

Za mrak spremni!

Ugričić je čovek koji je vodio računa o liniji koja razdvaja ove dve vrste odgovornosti. Da to nije činio, nikada ne bi mogao da bude tako vrstan upravnik nacionalnog blaga i cenjen svuda u svetu. Jedno je Ugričić-književnik, a drugo Ugričić-službenik vlade. U svom romanu mogao je bez problema da ponavlja da je Srbija jeziva, a da istovremeno bude i jedan od najvrednijih ljudi na platnom spisku vlade iste te Srbije. Nema tu nikakvog konflikta. Čak i kao filozof, u svojim esejima, Ugričić se razlikuje od Ugričića-književnika i preuzima drugačiju vrstu odgovornosti drugačijom vrstomodnosa prema rečenicama koje piše. Tu je on u diskursu naučno-političkom, u nečemu na šta pretenduje i Peščanik. Lukić baš zato želi da veruje da su autori na Peščaniku „krajnje racionalni, da logički razmišljaju, da registruju neke tačke, da ih povezuju i izvode razumne zaključke.“ Ali, za razliku od njih, Ugričiću ne pada na pamet da tu npr. govori da je „dobro što Srbija ne postoji“ i ne daje ni najmanju indiciju da je nekakav mračnjak, skeptik ili fatalista.

U zbirci eseja Uvod u astronomiju on sasvim precizno tumači ovaj problem. Jedna od njegovih filozofskih teza jeste ona o razlici društva (ili kulture) kontrole uverenja i društva (kulture) kontrole posledica uverenja. Prvi koncept je karakteristika politički primitivnih, nesrećnih društava, dok je drugi karakteristika onih savremenih i prosperitetnih. „Samo jedna reč je različita ali je smisao civilizacijski potpuno drugačiji“, kaže Ugričić u jednom razgovoru za e-novine. Nije nimalo slučajno što se linija koja razdvaja ovako definisane kulture poklapa u neku ruku i sa linijom dve vrste odgovornosti. Sa mestom gde se prema odgovornosti takoreći završava umetnost, a počinje politika.

Reč koja potpuno menja značenje uvođenjem dodatne reči jeste reč kontrola. Društvo koje se upravlja kontrolom uverenja zapravo reguliše koja su to uverenja koja su podobna da se iskažu, a koja nisu. Ona uverenja koja su prihvatljiva imaju kontinuitet i smatra se da nisu podložna preispitivanju jer su u samom startu tako ideološki amnestirana. Tada se kontrola odnosi samo na to da se sva uverenja koja ne odgovaraju određenoj ideologiji marginalizuju ili potpuno potisnu. Tako nastaju unapred poželjna uverenja koja zadovoljavaju zacrtani okvir. Ugričić, kada govori o ovome, najčešće misli na represivnu vlast i totalitarni režim. No, takva kontrola ne mora uvek dolaziti od nekog spoljnjeg faktora, ona može biti i unutrašnja, auto-kontrola ili auto-cenzura nekakve simptomatične subkulture u kojoj važe ista zatvorena pravila nedodirljivosti.

To važi za Peščanik koji je, drugim rečima, mehanizam kontrole jednog represivnog režima iz prošlosti, u želji da se imunizuje od istog, konzervisao identičnim sredstvima kada je reč o unutrašnjim pravilima funkcionisanja svog polja. Ko želi da igra po njihovim pravilima, da misli, piše i govori kao oni, dobrodošao je. Sve drugo nije za Peščanik. I to polje rada i slobode postaje sve uže i uže, sve manje ima prostora za kiseonik. Lukić je u tom prostoru spremna da se uguši, kako kaže, jer su u tom slučaju njih dve kao urednice osuđene na ostatak zajedničkog života sa svojim čitaocima i slušaocima. Mora se, dakle, ostati žrtva do kraja, izginuti i potopiti sve sa sobom, sve po cenu toga da se ne iznevere identifikacije sa početka.

Nije ni čudo što su peščanikovci mahom nostalgičari za ideologijama. Zato je Ugričić ovu, u suštini primitivnu kulturu okarakterisao kao kulturu koja čak i ako promeni svoju ideologiju, tj. diktat, nikada nije u stanju da promeni mehanizam odnosa prema njoj. Nikada ne može da promeni to da se prema njoj ne odnosi kao društvo kojem je pre svega u cilju da vrši kontrolu uverenja. Metodološki gledano, tako ni do kakve ideološke promene ne bi ni došlo. Takvo društvo, tvrdi Ugričić, nema ni svoju istoriju, jer ona podrazumeva nekakva kretanja, a ovde nikakvog kretanja, nikakvog pomeranja nema. Pravi primer za to su stalna lutanja Dejana Ilića u potrazi za novim rešenjima unutar okvira koji ga suštinski onemogućava da do takvog rešenja ikada dođe.

Peščanik polako počinje da liči na nekada zlostavljano dete koje je danas i samo u stanju da zlostavlja bez ikakve moći da se odupre svemu što nosi iz detinjstva. Peščanik je rob traume, a taj rob ga istovremeno i štiti i jede, ali najbitnije – čuva njegov kompletan identitet ako treba i do smrti, do razaranja. Svetlana Vuković jasno govori o tome kako se ovaj simptom neprestano vraća i ponavlja. O tom prisilnom fantazmu koji zove istinom, pa čak i slobodom. Kad god izgube orijentaciju, priča, one se vraćaju trenutku u kom su naučile šta je sloboda, šta je istina, a to je vreme ratova u devedesetim, razaranja i agresija koje nisu mogle da zaustave. Priskrbljujući to vreme od pre dvadesetak godina, one su tu poražene, fiksirane i od tada definitivno osuđene da svoj poraz iz prošlosti koriste kao nadomestak za svaku današnju nelagodu.

Taj traumatičan poraz zapravo radi kao kompas; on se budi svaki put kada je to potrebno, uvek spreman, koliko god puta da je ponovljen, koliko god puta bio šablonizovan. I najmanjom naznakom, ovaj crv se aktivira, a kako i ne bi kad je postao dokaz da je neko živ, da je slobodan, da je ono što jeste, s obzirom na to kako se „pekao životni zanat“. Neodržavanje Parade ponosa je tako kompulzivno znak vraćanja u devedesete, miting protiv pokrajinske vlasti je ponavljanje antibirokratske revolucije, potpisani sporazum unapred ništa neće promeniti jer je društvo u suštini primitivno i tsl. U svakom od ovih događaja najpre dolazi do napada panike, koja se istovremeno proglašava „slobodom“, da bi se tek u zakašnjenju, kada je zadatak već izvršen, kada strasti popuste, pojavili tekstovi manje zapaženih autora koji kritički i relativno hladne glave obrađuju pojavu.

E tu je borderline, granična linija, ivica ili zid odakle se ne može dalje osim u sopstveni sunovrat, sve pod parolom pohoda za „slobodu“ koja gazi sve pred sobom. Da li je stvarnost onda zaista tako crna, kao što nas ubeđuje Lukić, ili je iz ove tačke više nego jasno da veliki deo te crnine histerično mora da kreira sam Peščanik da bi bio to što jeste? Da li su građani Srbije zaista tako primitivni kao što se ovde tvrdi, ili je to samo projekcija jada zbog poraza koji je nekada nanet? Snosi li za to prekobojadisanje i zatamnjivanje neko ikakvu odgovornost? Za Ugričića, takve odgovornosti u društvu kontrole uverenja nema. Takva se kultura ponaša kao nekakvo kulturno-umetničko društvo kad je reč o odgovornosti, a čisto politički ostrašćeno kad je reč o delovanju. Ona je pseudo-umetnička.

 

Čerčil i De Gol

Sa druge strane, društvo kontrole posledica uverenja je neka vrsta evolutivnog stupnja u odnosu na gore objašnjeno društvo kontrole uverenja i zato je stalno u referenci sa njim. Kontrola u ovom slučaju potpuno metodološki menja koncepciju društva. I ovde se na neki način vrši kontrola nad uverenjima, ali ne prema njihovoj ideološkoj matrici, nego jedino i isključivo preko posledica koje ta uverenja mogu izazvati kada se plasiraju, bez obzira kakvog su ideološkog porekla. Tu za Ugričića počinje politička etika i prava odgovornost.

Posledice uverenja postaju, dakle, retroaktivno potpuno inkorporirane u sam izbor i validaciju uverenja, i samo ona nad kojima se odgovornost sa mirnom savešću može preuzeti bivaju izneta. Time se praktično postavlja norma da nusposledice, koje mogu nastati prilikom plasiranja uverenja i koje se u tom slučaju ne bi slagale sa inicijalnom težnjom, treba da budu što je moguće manje. Posledica je tako realan, vanideološki korektiv uverenja koji uračunava višak koji ideologija kao takva nije u stanju da obuhvati. Reč je o tome kako moje obelodanjeno uverenje utiče na drugog, a preko njega nazad na mene i da li tako može da me natera da modifikujem svoja uverenja. A najbitnije, da li drugog da modifikuje svoja. Peščanik o ovom višku „stvarnosti“ uopšte ne rasuđuje, ali je ipak u krizi zbog njega.

Kulture kontrole posledica uverenja, gde je svaka posledica uverenja važnija od samog uverenja, jesu kulture koje se, preko posledica koje trpe, uče na svojim greškama. Ili kako bi Ugričić rekao, to su kulture koje vode računa o posledicama uverenja na nas i čitavu zajednicu. Istovremeno, to znači da su te kulture prihvatile činjenicu da i same svojim uverenjima utiču na druge ljude, njihova uverenja i na formiranje stvarnosti, za šta spremno preuzimaju odgovornost. Peščanik je, pak, totalna suprotnost od ovoga jer negira da na bilo koji način učestvuje u kreiranju političke stvarnosti i da isto tako doprinosi etabliranju negativnog raspoloženja koje uobičajeno pripisuje samo drugima. Za urednice Peščanika stvarnost je uvek sama po sebi data, uvek vezana za neke tamo udaljene političare. Sve što se može jeste opisivati je, a pošto se nikada ne može dovoljno dobro opisati, ona je uvek još goranego što je opisano. Međutim, ovako izdvojena salonska pozicija koja se poziva na nemoć uvek je paravan za političku manipulaciju i bekstvo od odgovornosti. To još gore je u ovom smislu čista fabrikacija i rezultat toga da Peščanik uporno odbija da postane jedna kultura kontrole posledica uverenja.

Dilema da li će se danas neki radije nazivati Čerčilom i De Golom, ili će uporno nastaviti da se proglašavaju novim Šešeljem i Miloševićem pravi je primer za to kakav je odnos našeg društva prema uverenjima, da li se ona razmatraju prema nekoj ideologiji ili prema praktičnim posledicama do kojih mogu dovesti. U prvom slučaju radi se o pohvali. Kakve mogu biti implikacije ukoliko se čelnicima vlade uputi pohvala zbog određenih istupa i konkretnih političkih poteza? Ne moraju biti nikakve, ali mogu biti pozitivne u smislu da to ohrabri te ljude da treba da nastave da rade tako, jer je to što rade po uverenju onog ko je tu pohvalu uputio upravo na tragu društva koje brine o posledicama svojih uverenja. Najbitnije, pohvala nikako ne može da ima posebne negativne posledice po one kojima je upućena. Na taj način, onaj ko je takvu poruku poslao automatski je prihvatio da aktivno učestvuje u oblikovanju političke stvarnosti kao i da hrabro podnese odgovornost koja se stiče u kulturama kontrole posledica uverenja.

U drugom slučaju imamo suprotnu situaciju. Poruka koja se šalje nije pohvala, nego diskvalifikacija koja treba da onemogući i demotiviše svaku eventualnu pohvalu. Implikacije mogu biti katastrofalne. Prvo, one jasno ističu da onaj ko šalje takvu poruku ne vodi računa o tome kakve posledice ona može da stvori po druge ljude, niti ga to preterano interesuje. Sve što ga zanima jeste da ne odstupi od svoje ideološke mašinerije kojom je izvršio kontrolu usklađivanja i upodobljavanja sopstvenih uverenja. Drugo, kako za njega, ona je destruktivna i po druge ljude koji su skloni da se ne vode kontrolom posledica svojih uverenja, pa takvi stavovi pojačavaju uslove za sve masovniju, po Ugričiću, primitivnu, bezistorijsku okolinu. I treće, ovakvim sveopštim negativnim ambijentom može se uticati na sve veće pritiske prema onima koji su porukom direktno diskvalifikovani i time doprineti njihovoj ličnoj demotivaciji, kontrareakciji i daljem erodiranju društva i države.

Pošiljalac ovakve poruke smatra njen sadržaj strogo istinitim, tj. ideološkim i nema nikakvu nameru da prihvati odgovornost za sve čemu takva poruka eventualno bude doprinela. Peščanik tako tvrdi da nije odgovoran ni za šta, a ako do izvesnog društvenog neraspoloženja dođe, onda je to samo dokaz da je i sam bio u pravu. Teško je posle svega poverovati da u ovakvom delovanju nema nimalo licemerja i da njegov iskonski jad dobrovoljno ne služi svima koji rade na ostvarivanju ciljeva današnje opozicije.

 

Peščanik: kritika ili kritizerstvo?

Svi kojima je na ovaj ili onaj način u interesu da se na vlast vrate Demokratska stranka i Liberalno demokratska partija danas ponovo pronalaze utočište na Peščaniku, a autori kao što su Dereta, Pančić i slični ponovo postaju prihvatljivi. To mesto sve je više generator antiesenesovskog raspoloženja, iracionalne mržnje prema Vučiću i Dačiću, što se vrlo lako objašnjava Ugričićevom kulturom kontrole uverenja. Takav trend, naravno, nije se očekivalo da će zaobići ni Novu stranku i njenog nabusitog, arogantnog lidera Zorana Živkovića koji se priključuje istoj logici apsolutnih diskvalifikacija ljudi na vlasti, u nadi da će time da pridobije svoje sićušno mesto pod suncem.

Iako se načelno bori protiv nacionalizma, ova klika oko koje orbitira veliki broj NVO na čelu sa Đilasovom Kućom ljudskih prava danas potencira taj isti nacionalizam više nego ikada, u jasnom cilju da što pre dođe do smene vlasti. Oni se bore da nacionalizam ostane večna tema, a da bi to ostao on mora biti sveprisutan i danas prisutniji nego ikada, nebitno da li se akumulira u društvu ili sa pozicija vlasti. Na taj način, Peščanik postaje diskurzivni stožer, garant i reaktualizator nacionalizma u onom smislu u kojem jedna amplituda fizičkog klatna amortizuje onu drugu. To je vrhunac koncepta koji ne vodi računa o posledicama svojih uverenja. Oni, dakle, sve vreme igraju na kartu koja ih je generalno učinila takvima kakvi su – osakaćenim.

Ovakva ideološka lobotomija uzela je danak na kvalitetu tekstova i govornika na Peščaniku. Sve je manje pravih, nepristrasnih kritika, a sve više kritizerstva, pukog usvajanja šablona koji odgovara skučenom prostoru na izdisaju. Tako se najviše vrednuju tekstovi koji su upodobljeni i oni se isturaju u prvi plan. Ideje Dejana Ilića i ostalih opsesivaca već dugo uopšte nisu politički primenljive, niti imaju ikakvu upotrebnu vrednost. Studioznost Vesne Rakić-Vodinelić potpuno se urušava i anulira njenim tendenciozno preuveličanim, kataklizmičkim zaključcima, dok je Biljana Srbljanović tako u stanju da aktuelnu vlast nekako podvede pod odgovornost za sve događaje iz crne hronike.

Od konstruktivne funkcije ovog sajta da podiže nivo svesti i stalno diže lestvicu kritike na sve viši i viši nivo, postavljajući izazov vlastima (a time i opoziciji) da bi bile još bolje, nema više ni traga. Verovatno bi sve to i moglo da je neko drugi na vlasti. Ali zašto bi se Peščanik uopšte i trudio da utiče da vlast (ili opozicija) bude što bolja, kada to, kako se jasno vidi, i nije njegov cilj, kad ne pokazuje nikakvu želju da dobaci do te vrste društvene odgovornosti?

Promena u Peščaniku ne bi trebalo da podrazumeva razrešenje traume i odstranjivanje simptoma koji danas jasno pliva na površini. To bi bila ideološka utopija. Ali simptom psihičkog poraza iz devedesetih, koji neprestano traži ponavljanje istog scenarija i trenutka kada je poraz preinačen u „slobodu“, može biti smenjen jednim drugim simptomom koji bi držao ovaj prvi pod relativnom kontrolom i tako ga doveo u zamku. To sugeriše i Ugričićeva kontrola posledica uverenja. Činjenica da nas je Otac (ratovi, uništenja) zlostavljao ostaje, a jedina stvar koja može da predupredi da kompulzivno zbog toga danas mi ne zlostavljamo druge jeste eventualna sankcija koja bi nas u tom slučaju uvek sačekala kao pretnja, pre nego što sebe i drugoga svesno ili nesvesno povredimo. Samo takvim stalnim eksternim uticajem upozorenja kao posledicom moguće je zaustaviti supremaciju ideologije nad uverenjima i nazvati to lečenjem. Tu je priča koja traži nekakve suštinske promene ličnosti potpuno deplasirana.

Po svemu sudeći, trebalo bi sada dopuniti Žarka Koraća koji je za potrebe politikanstva izgleda zaboravio šta je po profesiji. I intelektualci mogu da ubijaju. I Druga Srbija ubija. I kako stvari stoje, ona će poslednja prestati da ubija. Ali će prestati, bilo na način što će se ugasiti zbog svoje nesposobnosti da se leči, ili učiniti da kritika prevlada kritizerstvo urednica i većine autora. Tada će se razumeti ko je Sreten Ugričić, i kako je mogao da bude oštar kritičar srpskog društva, a da istovremeno zaduži ovu zemlju realnim doprinosom za njen boljitak. To je prava stvar.

Dvogled.rs

tačno.net
Autor 3.5.2013. u 10:01

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija