Po ustavu, crkva je odvojena od države

Autor/ica 👤Dr. Husnija Bitić 28.6.2022. u 09:44

Povezani članci

foto: budućnost srbije

Zbližavanje crkve i vlasti

Piše: Dr. Husnija Bitić

Imali smo normalnu državu, jedno srednje razvijeno društvo, civilizovano društvo. Osamnaest nacija i nacionalnosti radili i živeli u bratstvo i slozi. Zli jezici sada govore da je to bilo lažno bratstvo, da su pripadnici nacije koje oni pripadaju, bili potlačeni, opljačkani, iskorišćeno njihovo prirodno bogatstvo i mnogo drugih besmislica.

Sve su to laži i neistine. Bratstvo i jedinstvo je zaista postojalo u jugoslovenskom društvu. Čak je počelo sa konstituisanjem jedne nove nacije, nacija Jugoslovena. U tu grupu niko nikoga ničim nije primoravao, nego počeli ljudi da se izjašnjavaju onako kako su se osećali, u znaku ljubavi prema društvu u kojem rade i žive. Istini za volju, jedan broj onih koji su se osećali kao Jugosloveni, potiču iz mešovitih brakova, ali ja znam mnogo njih, kojima oba roditelja pripadali istoj etničkoj grupu, Srbi, Bosanci, Hrvati, Albanci, Makedonci i drugi koji su se u popisu iz 1981. izjasnili kao Jugosloveni. Tako da je, po tom popisi bilo nešto preko 1.280.000 Jugoslovena.

Onima koji izgovaraju da je u SFRJ bilo lažno bratstvo, lažno jedinstvo, moj odgovor je: ja bih pristao da živim još sto godina u tom lažnom jedinstvu, kao što je bila SFRJ, nego jedan jedini dan u istinskom ratu koji se desilo na našim prostorima.

Od jedne normalne države čiji se glas cenio u svetu, nastale su sedam patuljastih vazalnih država, koje današnjem svetu ne znače ama baš ništa. Jedino služe velikim zapadnim silama kao glasačke mašine.

Raspadom Jugoslavije najveći deo stanovnika su izgubili sve što su vredno imali, od dobitnika postali gubitnici, ali ima i onih kojima je slom SFRJ došlo kao bingo premija. Mnogi su postali bogataši preko noći. Za jedan dinar ili za smešnu svotu novca, “kupili“ ogromno bogatstvo, fabrike, važna preduzeća, velike površine obradivog zemljišta… Dok se pojedinci bogate na račun društva, sve više se javlja potreba za javnim kuhinjama, gde deo stanovništva bar jednom u toku dana može napuniti stomak i održava se u životu. Ne samo što su tajkuni došli na površinu javnog života, nego je i klerstvo uzelo maha. Glavnu reč u politici vode popovi i hodže, danima ne silaze sa malih ekrana, na mnogobrojnim televizijama koje niču kao pečurke posle kiše.

Iako u celom bivšem jugoslovenskom prostoru situacije je ista ili slična, ovog puta ću se držati sam nekih anomalija koje se dešavaju na Kosovu i u Srbiji. Vlastodršci se zaklinju da grade demokratsko civilizovano društvo, svi su građani jednaki pred zakonom, zagarantovana je svakom lična sloboda i lična svojina… Ipak nije tako.

Srbija je u preambulu ustava označena, da je država građana Republike Srbije. Preambula je samo deklarativna ali u normativnom delu nije tako. Držvna himna Bože pravde čisto nacionalistička, nacionalizma ima previše i na svakom mestu, iz dana u dan sve više… Ovog puta osvrnuću se sa par reči, o državnoj himni Srbije i ponašanje Predsednika. “Moćnom rukom vodi, brani. Budućnosti srpske brod, Bože spasi, Bože hrani, Srpske zemlje, srpski rod!”

Ovakva himna je uvreda ne samo za one koji ne pripadaju srpskoj naciji, već i svih civilizovanih, demokratsko orijentisanih Srba i mnogobrojne ateiste, koji žive u Srbiji. Primera radi, ja se osećam uvređenim, ne samo zbog hime, već i kada vidim da, Predsednik moje države za svako važnu odluku, koju treba doneti, prethodno ide na konsultacije sa Svetim Arhijerejskim sinodom Srpske Pravoslavne Crkve.

Srbija i Crkva: Šta znači izbor Porfirija na mesto patrijarha Srpske pravoslavne crkve

Što se slobodnog kretanja tiče, Kosovo još tapka u mestu. Pre dve sedmice grupa građana, iseljenika, iz sela Mušutište, opština Suva Reka, krenuli organizovano, autobusima da posete njihovo selo, manastir Sveta Trojica i seosku crkvu, kao i grobove svojih predaka. Nije im dozvoljeno, nažalost to nije prvi put. Pre nekoliko godina, jednom mom klijentu trebala je potvrda da na Kosovu ne prima penziju niti socijalnu pomoć. Rekao sam neka uzme potvrdu na srpskom jeziku jer treba da se upotrebi u Beogradu.

Kosovski Ustav albanski i srpski jezik kao i njihova pisma tretira ravnopravno. Oba jeziku su u službenoj upotrebi. Službenik koji trebalo da izda potvrdu mu je odgovorio: “Ako hoćeš na srpski idi u Srbiju.“ Pozvao sam telefonom zamenika ministra za lokalnu samoupravu Kosova. Razgovarao sam sa šefom kabineta zamenika ministra. Ministar i njegov zamenik bili su srpske nacionalnost, kao i šefica kabineta. Šefica mi je odgovorila, da će preneti moju žalbu zameniku ministra, ali ništa se ne može, u manjini smo.

Za vreme SFRJ, negde početkom 1980-tih godina, idem ja u Sekretarijat unutrašnjih poslova u Beogradu, da predam dokumentaciju za nove pasoše. Jedan od dokumenata je bio na albanskom jeziku. Službenica je rekla da taj dokument prevedem kod sudskog tumača, pa da dođem drugi put. Rekao sam – meni ne treba prevod, ako njima treba neka prevedu. Vratila mi je dokumente i nastavila: sledeći molim, ko je na redu? Tražio sam da mi napiše zašto odbija da primi dokumente, jer hoću da imam pismeni dokaz. Pošto se nisam udaljavao sa šaltera dok mi to ne napiše, otišla je da pita njenog šefa. Posle par minuta se vratila, rekla: u redu je, šef kažе da, mi ćemo prevesti. Da, baš tako je bilo, то je bila pravna i demokratska država, za kojom danas žudimo.