Poređenje izbornog programa DS i programa Borka Stefanovića

Povezani članci

• Ako se bogatstvo meri kvantitetom, glasam za siromaštvo
• Gojko Berić: O životu – ništa
• Neponovljiva Gordana Bonetti
• Svetislav Besara: „Roman o Titu“ (7)
• Šaškor: Neobjavljenoj Deklaraciji objavljen rat
• Osvetoljubiva glupost ruši mostove na Dunavu

Piše: Vladimir Milutinović, dvogled.rs

No dobro, dok sam ja čekao na vreme za analizu Izbornog programa DS, Borko Stefanović, do juče potpredsednik DS, izašao je iz nje i polako nastaje Levica Srbije. U trenutku izlaženja Izbornog programa DS trajala je masivna manipulacija zvana “Državni udar 3”, tako da je i na taj način sprečena ozbiljnija analiza ovog programa. Ipak, mislim da još uvek ima smisla uraditi tu analizu, kako bi se još jasnije videlo čega u ovom programu ima, a čega nema. Još ne znamo šta će buduća Levica Srbije istaći u svom programu, ali imamo program Borka Stefanovića pa možemo uporediti.

Da počnemo od nečega što nije baš istaknuto u programu, a po meni je možda osnovni faktor naše politike. Po DS:

Srbija mora usaglasiti spoljnu i bezbednosnu politiku sa politikom EU u procesu pristupanja.

U programu Borka Stefanovića nema ovog bezbednosnog dela, a eksplicite se kaže da „Srbija ne treba da bude članica NATO”. I u DS kažu da Srbija ne treba da uđe u NATO, ali je to opredeljenje nekako blaže i nenaglašeno. Ova razlika ukazuje da je DS jače opredeljena da vodi politiku u skladu sa preporukama EU i SAD. Ove preporuke su toliko brojne i detaljne da vam, ako se opredelite za ovakvu politiku, ne treba neki vlastiti program. Sve što će tu biti vaše jeste eventualno odlaganje.

Druga tačka, odnos prema crkvi. DS je istakla da

Crkve i verske zajednice moraju plaćati porez za komercijalne delatnosti za koje svi drugi plaćaju porez,

i da predmet Građansko vaspitanje, kao i reproduktivno zdravlje, moraju biti obavezni predmeti.

U programu Borka Stefanovića, crkve takođe plaćaju porez, ali opet je stav nešto više levo:

Ukida se veronauka u javnim školama, sa mogućnošću uvođenja predmeta „komparativne religije“, kao izbornog predmeta.

Ekonomija, glavna muka svih, kod DS je rešena na dosta jednostavan način: 1) svima veće plate, penzije i podrška (u programu DS formira se 5-6 fondova za podršku ovome ili onome.), 2) od svih manje uzimanja, posebno preko poreza i doprinosa na plate (ovo je izgleda opšte mesto opozicije, a uskoro će i vladajućih stranaka, a ima ga i kod Borka). Pošto je ovo više rashoda, a manje prihoda, postavlja se čuveno pitanje „Odakle?“, a DS izgleda pruža odgovor samo u smanjenju subvencija za državna i javna preduzeća. Smanjenje subvencija je takođe opšte mesto sadašnje opozicije. Za sada niko, pa ni DS nije ponudio detaljnu kalkulaciju koja bi potvrdila da je ovakvo rešenje praktično izvodljivo, a deluje da nije.

Što se privatizacije tiče DS predlaže da u apsolutno većinskom vlasništvu Republike Srbije ostane infrastruktura: „elektromreža, aerodrom, telekomunikaciona mreža, autoputevi, železničke pruge i slično”. Kad se to prevede u realniji govor, to znači da DS sebi ostavlja slobodu da privatizuje sva komunalna preduzeća, sve delove Telekoma ili Pošte, sva druga preduzeća koja ne održavaju infrastrukturu. Infrastruktura zaista i treba da bude državna, međutim, ovoliki širok krug moguće privatizacije, daje utisak da bi opredeljenje DS moglo da bude sasvim neoliberalno. Odnosno, da ide u prilog privatizacije kao rešenja. Čak i infrastruktura zapravo može biti delimično privatizovana, ali ne većinskim paketom akcija.

U programu Borka Stefanovića jasno je naglašeno više od programa DS, odnosno jasna je orijentacija koja ne podrazumeva da je privatizacija uvek rešenje:

“Ne prodavati javna preduzeća koja pozitivno posluju i ona koja ne posluju pozitivno zbog uticaja politike”

Tu se krije bitna razlika. Današnje socijaldemokrate, ili levi neoliberali – kod nas je to DS – zapravo hoće da kažu ovo: neoliberalizam je potpuno u pravu, čisti kapitalizam je najbolja forma za pravljenje para, ali pošto postoji i ta demokratija (do djavola) neko treba da pokrije ovu levu stranu. Zato ćemo mi biti za to da se deo profita koji kapitalizam pravi preraspodeli, odnosno, udeli ranjivim grupama. Drugim rečima, nikakva jednakost nije potrebna da bi kapitalizam funkcionisao, ništa društveno mu ne treba, ali, pošto još uvek postoje i siromašni, da i njima damo nešto, ipak su to glasači. Prava levica bi, pak, zastupala nešto sasvim drugačije. Levi način mišljenja podrazumeva da je jednakost suštinski deo idealnog poretka bez koga ovaj ne može da funkcioniše. Zato se levica nikad neće kolebati da li da u društvu postoji zajednički fond i jednakost. Levica misli da je levo konstitutivni deo idealnog poretka, a levi neoliberali da je ono nužno zlo koje mora da se nakači idealnom kapitalizmu iz razloga socijalne bolećivosti prema slabijima. Zato će socijaldemokrate da rade sve isto što i neoliberali (jer to „koristi privredi“), ali će gledati da pokriju i „socijalna davanja“. S tim da ova davanja uvek vise u vazduhu: bilo zato što se nema („mere štednje“) bilo zato što se zaključilo da ipak davanja vode u „moralni hazard“ i lenjost. Kad se levičar zalaže za neku meru, on to radi jer misli da je to neophodno za idealan poredak i zato što ona koristi svima, a kad to radi današnji socijaldemokrata on misli da je to privremeno i nužno zlo, koje koristi samo slabijma, a jačima i bogatijima šteti, jer se od njih „uzima“, pa im društvo ostaje dužno. Ova ideološka obrazloženja su ključna jer ona otkrivaju kakva je dugoročna politika ili duh neke politike.

Da sad pređemo na ono čega u programu DS nema. U celom Izbornom programu DS nema reči „transparentno“ niti pominjanja teme javnosti ugovora o kojoj se u javnosti proteklih meseci toliko pričalo. Izgleda da je za DS sva ta priča bila luk i voda, a kad se zaista formuliše politika svako za sebe želi priviligije koje vlast kod nas tradicionalno ima. U programu Borka Stefanovića pominje se transparentnost:

Uvesti potpunu transparentnost i efikasnost javnih nabavki u Srbiji, kroz punu primenu informacionih tehnologija;

Pominje se i preispitivanje “tajnih ugovora”, kontrola preduzeća od strane radnika, kontrola poslovanja preduzeća od strane malih akcionara. Traži se napuštanje koncepta javno-privatnih partnerstava, zbog toga što predstavljaju socijalizaciju gubitaka, a privatizaciju profita takvih preduzeća. Međutim, čak ni u ovom programu nije dovoljno jasno naglašeno opredeljenje za javnost svih poslova vlasti. U ovoj sferi još uvek vodi pokret “Dosta je bilo” iako su javnost i transparetnost po prirodi stvari na kojima bi trebalo da insistira levica, jer u jednak položaj stavljaju vlast i građane. U svakom slučaju to je pitanje na kome bi mogla da se otvoreno gradi saradnja izmešu stranaka opozicije. Pitanje na kome ne može da se izgubi i koje bi sigurno vratilo glasače opozicije.

Mediji su takođe goruća tema koja je dobila nedovoljno prostora u programu DS, kao da DS svojevremeno nije izgubila poverenje građana baš zbog mahinacija sa medijima. Osim deklaracija o slobodi i odgovornosti ništa konkretno tu nema, tako da možemo zaključiti da bi sve bilo isto kao nekada. Program Borka Stefanovića zalaže se i za lokalne javne srevise (dok program DS predviđa samo regionalni servis za Centralnu Srbiju), ali i njemu nedostaje precizno rešenje ovog haosa koji će iza sebe ostaviti Vučić. Nema rešenja za kontrolu javnog i rreklamnog novca u medijima. Takođe, rešenja za kontrolu vlasništva.
Ukratko, Izbrni program DS je levo u odnosu na program sadašnje vlade, što je pohvalno, ali je to još uvek levo nakalamljeno na trenutni nepromenjeni neoliberalni zvanični program DS. On kao da pravi ustupke levici i shvata levo samo kao pitanje solidarnosti, empatije za ranjive grupe, za ljudska prava, ekologiju itd. To je program dozvoljenog neoliberalnog levog.

Po meni, današnja situacija traži mnogo jače i svesnije levo koje shvata šta je pogrešno u neoliberalnoj logici, i kreće iz nove leve logike.

Levica Srbije bi mogla biti na tom tragu.