Pošast inteligencije

Aleksandar Pantović
Autor 29.7.2021. u 17:11

Izdvajamo

  • Američki ekonomista Alan Melcer (Allan H. Meltzer) je jednom prilikom izjavio da se početak kraja socijalizma dogodio onda kada su sami radnici u socijalizmu prestali da žele ono što su sami proizveli. Kada su umesto Lada i Moskviča poželeli Mercedese i BMW-e.

Povezani članci

Pošast inteligencije

foto: Tanjug/Rade Prelić

Pitam se samo do kada će ljudi ovde pristajati na pokvarenu i bajatu robu, koja im očigledno šteti, a koju im konstantno nudi domaća dominantna intelektualna elita?

Gledanje jutarnjeg TV programa u Srbiji predstavlja jedno izuzetno stresno iskustvo. Osećanje se intenzivira ako su gosti poneki intelektualac, istoričar, ministar, univerzitetski profesor ili analitičar. Stekne čovek utisak da je srpski narod u ratu za opstanak sa svima. Jedan isti rat se ponavlja samo u novim pojavnim oblicima i nikada ne prestaje. Pravednički odbrambeni rat. Neologizmi poput “srpskog sveta” koji služe da rehabilituju velikosrpsku ideju prokuženu progonima i zločinima – sličnom tehnikom kojom su četnici postali Ravnogorci i tobož još jedan antifašistički pokret u Drugom svetskom ratu – razne komemorativne priredbe sa otvoreno eksploatitivnim karakterom stvarnih istorijskih nesreća i zločina, intelektualne figure koje za jotu nisu pomerile stavove od pre 30 godina pod uticajem posledica koje su proizvele uglavnom za druge, kod mene uvek prizovu sećanje na foto-montažu avangardnog umetnika Džona Hertfilda Posle deset godina: očevi i sinovi.

Pravo ime Džona Hertfilda, bilo je Helmut Hercfeld. On ga je namerno anglicizirao u vreme Prvog svetskog rata, kao akt bunta i prkosa ratnoj propagandi i ratnoj histeriji u Nemačkoj tog doba. Tri špalira popunjavaju prostor ove fotografije, nastale 1924. na 10-godišnjicu početka rata. Prvi su kosturi boraca poginulih u ratu, kako stoje mirno u vojničkom stavu. Ispred njih stoji debeo brkat general, prsa punih odlikovanja, ponosan na svoje delo, i treći špalir čine dečaćiči spremni da preuzmu ulogu svojih očeva i da generalu donesu još odlikovanja. Jezivo i aktuelno. Na neki način mi se čini da Srbija prolazi kroz svoju Vajmarsku fazu. Imamo neku trijumf državu, društvo u neprestanoj napetosti, nezadovoljno granicama, opsednuto izmišljanjem prošlosti, uplašeno od stvarnosti; nominalnu demokratiju bez demokrata, sekularnu republiku sa crkvom kao arbitrom vrednosti, društvo koje mrzi svoje institucije dok je sa divljenjem zagledano u ruskog i kineskog Levijatana, koji svojom ogromnošću maskiraju bazični neuspeh da obezbede svojim građanima osnovne slobode i prava. Ozlojeđenost kao dominantna tema – lajtmotiv koji boji sve komentare svetskih zbivanja. Kada razmišljam o ovom umetničkom delu i o situaciji u Srbiji umesto ovog generala uvek zamišljam neku intelektualnu figuru. Prominentnog akademika ili akademika u nastajanju, naročito iz sfere tzv humanističke inteligencije, koja je preko SANU posejala idejnu pošast na ovim prostorima.

Jednostavno zamislite grupu ljudi koja nikada ne odgovara za neuspeh, za netačnost, za neisplativost, neodrživost onoga što napravi? Koja se nikada ne pita o svrsishodnosti, koja potura tuđa pleća za svoje zamisli? Koja uvek krivi druge za neispunjavanje sopstvenih projekcija, bile to velike sile ili narod koji ne razume dovoljno sveobuhvatne vizije srpske budućnosti i nikada ne uspeva dovoljno da se žrtvuje za taj cilj. Inženjer krivo projektuje most koji se sruši i sami rezultati njegovog rada mu onemogućavaju da ponovi takvu grešku ili da dobije novi angažman. Kod humanističke inteligencije to ide malo drugačije. Neuspesi ih čine upornijim i zadrtijim. Intelektulna elita Srbije, ili ono što je Latinka Perović nazvala “dominatnom” elitom, neprestano istrajava na jednom singularnom načelu, koje je sada dobilo svoju poslednju metamorfozu u “srpskom svetu”, u opsednutosti teritorijama i objedinjavanju Srba kao cilja legitimnog i vrednog samog po sebi.

Uticaj intelektualaca u formiranju ovog zatvorenog nacionalnog narativa nikako se ne može potceniti. Većina ljudi jednostavno nema vremena da se bavi temama kojima ova grupacija zarađuje za hleb, proizvodnjom ideja na neki način. Prezauzeti poslovima, brigama oko porodice, radnim vremenom, zdravstenim stanjem – praktični problem života su ono što usmerava njihovo ponašanje. I upravo tu nacionalni žreci nalaze sopstvenu bitnost i ulogu. Preko dostupnih kanala komunikacije (medija, obrazovnih institucija, raznih svečanosti) oni uobličavaju određen pogled na svet, za kojim ovaj praktični čovek poteže kada nešto vrednuje, ocenjuje, smatra bitnim. U obrazovnom sistemu, u tzv. identitetskim predmetima, poput istorije i jezika i književnosti ovo je najizraženije. Primera radi udžbenik istorije za 8. razred na istaknuto mesto stavlja izjavu tadašnjeg srpskog ministra Ljube Jovanovića Patka pred austrijskim ultimatumom da “ne ostaje ništa drugo nego da se gine”. Iako se Ljuba Jovanović uredno povukao sa vladom u Solun, učestvovao u Solunskom procesu, posle rata bio blizak saradnik kralja Aleksandra, i umro 1928. Sve je uradio samo nije poginuo. Dobro se sećam momenta za vreme rada u školi, u kome skoro sva deca koja su učila lekciju, ponavljaju rečenicu Ljube Jovanovića.

Ovde mi nije cilj da ocrnim intelektualnu delatnost per se, već određenu bezosećajnu aroganciju intelektualaca kojom pristupaju svetu u ime ideje, spremnih da upotrebe druge ljude ili da odlučuju u njihovo ime. Pogledajte samo biografiju Vojislava Koštunice, tog idealnog beskompromisnog, principijelnog, nacionalno odgovornog političara, skoro pa platonovskog princa filozofa kakvim ga zamišlja vaskolika srpska nacionalna intelingencija. Počevši kao asistent na pravnom fakultetu, posle izbacivanja imao je zastrašujuću sudbinu disidenta i surovo je prebačen u Institut društvenih nauka a posle toga 1981. u Institut za filozofiju i društvenu teoriju. Dalje znate sami. Sve u svemu što bi stariji rekli „nema dana radnog staža.“ Šalu na stranu, ova vrsta karijere koja vas lišava iskustva svakodnevice, vrednovanja veštine kompromisa stvara tu vrstu rigidnog idealiste, beskompromisnog u svojim zahtevima. Stereotipnog pripadnika srpske inteletktualne elite koja ne odustaje od proizvodnje jedne iste ideje već dugo vremena i pored empirijskih dokaza o neuspešnosti.

Pred sam početak rata u Bosni u Sarajevu  je održan Kongres srpskih intelektualaca 28-29. marta 1992. pod pokroviteljstvom čuvenog istoričara Milorada Ekmečića, gde se zaključilo da je jedino rešenje za BiH razgraničenje i trodelna zajednica gde će “Srbi suvereno stati na svoje međe.” A drugi akademik filolog Pavle Ivić iz Beograda predao je nekakve “etničke karte” izrađene od strane srpskog sabora koje su prikazivale razgraničenje[1]. Teško mi je da zamislim veću surovost, bezosećajnost, bezobrazluk i beskrupuloznost od ove ovako izražene, bez imalo srama maskirane rečnikom istorijskog determinizma, a sve da bi se predstavila kao istorijska zakonitost i neminovnost. Nije slučajno da je Stevan Dedijer, fizičar i socijalni teoretičar, univerzitetski profesor, otac industrijske špijunaže, u javnom pismu premijeru Zoranu Đinđiću, predlagao raspuštanje i reorganizaciju SANU, kao nužnog preduslova za raskrštanje sa jednom opasnom i parazitskom intelektualnom tradicijom, za šta je smatrao da će mu trebati više hrabrosti i političke pameti nego u izručenju Miloševića, “Glavna i najgora glupost rukovodilaca SAN-a je da su se bavili svime osim onim čime se svaka akademija nauka treba baviti: razvitkom kreativne moći svog naroda u nauci, tehnologiji, u izumima i inovacijama.”[2]

Glasovi poput Dedijerovog, mogli su se čuti i u prošlosti. Vojislav Marinković, jedan od vođa naprednjaka, 1911. u srpskoj skupštini je izjavio: “Srbija mora da se opredeli: ili će biti Turska i Pijemont, ili Švedska, Danska i Norveška. Ako hoćemo norveške škole, danske institute, onda treba da izbegnemo vojne troškove; ako hoćemo da vodimo nekakvu nacionalnu politiku, da napravimo Veliku Srbiju, onda treba da gradimo od ove zemlje vojnički logor …” Tema izbora je i ranije iznošena pred javnost, ali je dominantna intelektualna struja potpuno poništila alternative, isključila ih iz istorijskog narativa. U današnjim udžbenicima nećete čuti da je Srbija iz balkanskih ratova izašla sa milijardu zlatnih franaka duga, da je ponašanje srpske vojske prema stanovništvu osvojenih oblasti Srbiju dovelo u poziciju maltene okupacione kolonijalne sile, bez ikakvih stvarnih kapaciteta da to bude. Nećete čuti da je militarizacija društva upropastila demokratski potencijal, koji se gledao kao nešto pozitivno što se može ponuditi “neoslobođenoj braći.” Stalna priprema za rat, i stvaranje duhovne klime za takvu situaciju dovelo je do jačanja militarističkih krugova, koji su činili odvojenu granu vlasti bez ikakvog nadzora i kontrole. To jedan od onih procesa dugog trajanja koji se baš zapatio i ostao jedno od najtrajnijeg nasleđa te epohe.

I ponovo moram da se vratim na foto – montažu Dž. Hertfilda. Svaki put kada vidim kako ležerno i koliko neodgovorno nastupaju kao da se ne radi i da se nije radilo o ljudskim životima sa kojim nedostatkom introspekcije i empatije, i kakav status imaju figure poput Vojislava Šešelja, Matije Bećkovića, Dragoslava Bokana, Miloša Kovića postane mi jezivo jasno u kojoj meri je zacementiran viktimološki narativ, i koliko su spremni da nahuškaju na novu rundu. Bitku smo izgubili. Ako se uopšte i vodila. Srca i umovi mladih su njihovi. Spremaju ih za novi krug. Međutim, u ovoj priči o odgovornosti postoji i druga strana medalje. Američki ekonomista Alan Melcer (Allan H. Meltzer) je jednom prilikom izjavio da se početak kraja socijalizma dogodio onda kada su sami radnici u socijalizmu prestali da žele ono što su sami proizveli. Kada su umesto Lada i Moskviča poželeli Mercedese i BMW-e. Pitam se samo do kada će ljudi ovde pristajati na pokvarenu i bajatu robu, koja im očigledno šteti, a koju im konstantno nudi domaća dominantna intelektualna elita?

[1] https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1377420

[2] http://www.yurope.com/zines/republika/arhiva/2002/299/299_13.html

Aleksandar Pantović
Autor 29.7.2021. u 17:11