Povodom presude za silovanje Bošnjakinje u Brčkom

Povezani članci

• Žalbenom presudom Vojislavu Šešelju pravda delimično zadovoljena
• Umjesto političarima, novac ide siromašnima: I u Ključu ukinuto finansiranje stranaka
• Granični policajac uhapšen jer je u BiH pustio osobe kojima je zabranjen ulazak zbog koronavirusa
• Obilježavanje Međunarodnog dana sjećanja na romske žrtve holokausta, sutra u Donjoj Gradini
• ‘Vratite nam ukradeno’
• Pismo ministru Vanji Udovičiću: Fudbal je samo sport i ništa više

Viši sud u Beogradu doneo je 19. septembra 2019. godine presudu kojom je optuženog Nikolu Vida Lujića osudio na kaznu zatvora u trajanju od osam godina zbog silovanja Bošnjakinje u Brčkom u junu 1992. godine. Fond za humanitarno pravo (FHP) smatra da je postupak u ovom predmetu vođen veoma efikasno, da je oštećena imala adekvatnu zaštitu tokom svedočenja, kao i da je izrečena kazna pravična i primerena težini izvršenog dela.

Tužilaštvo za ratne zločine podiglo je 12. septembra 2018. godine optužnicu protiv pripadnika jedinice „Crvene beretke“ Nikole Vide Lujića jer je 20. juna 1992. godine u Brčkom, sa još dva nepoznata vojnika, obučen u maskirnu uniformu i naoružan pištoljem, došao u porodičnu kuću oštećene Bošnjakinje, pred istom napunio pištolj, opljačkao joj zlato i novac, da bi joj zatim naredio da pođe sa njim u sobu, gde ju je dva puta silovao. Zbog teških duševnih bolova koje je tada pretrpela, kod oštećene je nastupio posttraumatski stresni poremećaj, od koga se već duži niz godina leči.

U ovom postupku sud je poklonio veru svedočenjima oštećene i svedoka, ocenivši da su njihovi iskazi uverljivi i da se međusobno dopunjuju i potvrđuju, dok je odbranu optuženog, koji je tokom celog postupka tvrdio da je sudski postupak zavera protiv njega zbog njegove nacionalne pripadnosti, ocenio kao neosnovanu.

Prilikom odmeravanja kazne, sud je utvrdio da na strani optuženog nema olakšavajućih okolnosti, dok je kao otežavajuće okolnosti optuženom cenio njegovu raniju osuđivanost za istovrsno krivično delo, kao i bezobzirnost koju je ispoljio prilikom izvršenja dela. Naime, optuženi je, nakom što je silovao oštećenu, mimikom lica pokazivao i drugom vojniku da učini isto, što je ovaj odbio. Sud je smatrao da je taj potez optuženog posebno ponižavajući za oštećenu i da je jedino bio usmeren na to da se povredi njeno dostojanstvo.

Ovo je jedan od retkih postupaka za ratne zločine koji je vođen veoma efikasno jer je okončan za samo devet meseci, i u kojem je predsednik sudskog veća reagovao veoma odlučno prilikom svedočenja oštećene, zabranjujući postavljanje pojedinih pitanja optuženom i braniocu za koja je procenio da mogu da dovedu do retraumatizacije oštećene. Za razliku od nekih ranijih postupaka (npr. Skočić, Ranka Tomić), FHP smatra da je u ovom postupku sud pravilno cenio postojanje otežavajućih okolnosti na strani optuženih i da je izrekao kaznu koja odgovara težini dela i posledica koje je proizvelo.