Predrag Koraksić, karikaturista: „Koliko sam bogu skrivio da moram da se bavim ovim šljamom“

Dragan Banjac
Autor 28.5.2021. u 19:54

Predrag Koraksić, karikaturista: „Koliko sam bogu skrivio da moram da se bavim ovim šljamom“

Beogradski Medija centar upriličio je pre nekoliko dana (u Dorćol placu, nedaleko od mutnog Dunava) izložbu karikatura Predraga Koraksića – Koraksa, naslovljenu kao paralelna stvarnost. Dvadesetak novijih radova većeg formata ovog večitog mladića (1933) podsetilo je na novija dešavanja i, dakako, na paralelnu stvarost koju Srbija živi počem ceo vek sa naglaskom na vakat od raspada Jugoslavije, koju je, neka se kaže, Srbija otpočela i završila. Koraksić je karikaturista čiji likovi već nekoliko decenija govore više od svih novinskih tekstova. U jednom davnašnjem intervjuu za Glas javnosti koji smo zajednički naslovili (Za mene još uvek ima posla) rekao (mi) je: „Što je gore za državu, što je više političara koji zloupotrebljavaju svoj položaj, ili rđavo rade svoj posao, to je više posla za mene. Ova zemlja je pravi eldorado za nekoga ko ljude i pojave gleda kao ja“

Moje pamćenje doseže u neko predratno vreme, započinje svoju životnu priču Predrag Koraksić Koraks (Čačak, 1933). Pamtim, kaže, da smo se stalno selili, pošto su i otac i majka bili učitelji. Svake godine u drugo selo. Seća se sela Liješanj iznad Zvornika, gde i danas osnovna školi nosi ime po njegovom ocu Stojanu, i posebno vremena pred Drugi svetski rat, kada je iz Miokovaca svakodnevno pešačio pet kilometara do škole u Gornjoj Gorevnici kod Čačka, i često i zimi, običavao da izuje opanke, pregazi Čemernicu i na drugoj strani se obuje…

Koraksić je osebujna ličnost i zaslužuje „celu“ priču, ali u prvi mah kanio sam samo da pomenem izložbu i redakciji prosledim desetak fotografija njegovih ovovremenskih karikatura, ali su me pokolebali besednici – Milena Dragićević-Šešić, profesorka Fakulteta dramskih umetnosti, psiholog Žarko Trebješanin i novinar-muzički kritičar Peca Popović.

Život u kome živimo jeste nekoliko paralelnih stvarnosti a ona paralelna stvarnost koju ovde vidimo jeste ona koja nas opkoljava, koja nas guši, čak kada idemo i izvan granica ove zemlje, sve što vidimo jeste jedan svetski proces, rekla bih političkog zaglupljivanja, unazađivanja i sama činjenica da je korona dala svemu što vidimo jedan drugačiji opus oko nas, rekla bih da je to ista ona priča koja traje već trideset godina kod nas i u svetu, u vezama, u međuodnosima i procesima takozvane kulturne diplomatije koja je, u stvari, ratno stanje i Amerike i Evropske unije, Putina i svih ovih naših malih političara koji vire iz Putinovih džepova i ispod nekih drugih šešira, sakrivaju se, ulaze u razne priče. Mi ovde, kaže Dragićević-Šešić, vidimo mnogo priča, vidimo i onaj čarobni napitak iz Asteriksa i Obeliksa, vidimo Hamleta, vidimo razne scene i situacije koje su pandemijske scene ili večne scene, jer Corax svojim potezom, svojim vrlo vešto odabranim minimalnim bojama, odjedanput nas uvodi u tu paralelnu stvarnost, stvarnost u kojoj mi ne bismo hteli da trajemo i da živimo, ali nažalost, pritisnuti okolnostima ne možemo izvan te stvarnosti pobeći.

Za umetnikovo delo Dragićević-Šešić je rekla da je se radi o „poetici sažetka“. Dakle, u jednom crtežu, sa nekoliko vrlo delikatnih poteza, a crtež je najsuštastvenija vizuelna umetnička forma, mi, praktično, dobijamo ceo jedan univerzum. Nažalost, taj univerzum nije univerzum sreće u kojem bismo želeli da živimo ali svaka karikaturalna satirična, oštra poruka jeste poruka koju, u stvari, percepiramo ne samo svojim opažanjem već, pre svega, svojim osećanjima i svim onim protiv čega bismo želeli da delujemo. „U ovo vreme bez kulture, bez umetnosti, osiromašeno od svake refleksije i značenja, Corax-ove karikature nam donose sve to, pre svega jednu refleksiju o suštinskim problemima društva, a onda sliku, jedan crtež, jedno delo koje, uprkos tome što je oštro, kritično, na neki način nam, uprkos svemu što prikazuje, izmamljuje osmeh. Zbog toga smo duboko zahvalni Corax-u što nam omogućava da kroz crtež uspostavljamo jedan novi dijalog sa ovom paralelnom stvarnošću, rekla je Milena Dragićević-Šešić.

„Kada nekome pokušavate nešto da objasnite i čovek ne uspeva da shvati vi mu onako iznervirani kažete: pa, hoćeš li da ti to nacrtam!? I Corax“, kaže Trebješanin, „to upravo radi, on je shvatio da ljudi mnogo bolje, mnogo lakše od verbalnog (reči) razumeju crtež. I on zaista uspeva da neke sociološke, ekonomske i politikološke analize izrazi bez reči, svojim kristalno jasnim crtežom. On šiba korupciju, medijske manipulacije, demagogiju, to Corax-u uspeva za rukom‚ i on svojom magičnom četkicom uspeva da nacrta tako da svima bude jasno“. Trebješanin veli da je Corax jedan veoma strog, nepotkupljiv sudija koji nema milosti čak ni prema onim svojim političkim simpatijama i kada uvidi neku njihovu grešku to žigoše bez ikakvog ustručavanja, što je velika vrednost. „U njegovim crtežima je prisutna i veoma je važna moralna dimenzija, kod njega nema kompromisa, nema relativizacije onoga što je zlo i što je zločin. On nema nikakve tolerancije prema onoma što je nasilje i što je nepravda“.

Trebješanin je citirao Koraksićevu izjavu iz intervjua listu Danas gde kaže da mu je bitno – da sve bude jednostavno, odmah shvatljivo, kao šamar. Jer, šamar je istovremeno i znak i označeno i poruka koju ne moramo da dekodiramo. Ali, to je jedan šamar u simboličkom, dakle moralnom smislu, moralni šamar političarima, moćnicima koji osiono i bezobzirno zloupotrebljavaju vlast. Oni dobijaju zasluženi šamar koji odjekne i dugo se pamti. Na Corax-ove karkature, možda zato što sam psiholog, gledam kao na vrstu kolektivne psihoanalize. On nam nudi ono čega, nažalost mnogi nisi svesni, da mi zaista živimo u lažnoj stvarnosti, simuliranoj a da iza toga postoji ona stvarnost koja je ružna i o kojoj ljudi ne znaju i ne žele da znaju i zato ka pogledaju te crteže imaju onaj čudesni, dublji uvid, postaju pametniji i mudriji, ali ne samo to; oni posle toga, kada se osveste, postaju hrabriji i dobijaju ono neophodno samopouzdanje, oslobađaju se osećanja zastrašenosti i nemoći i inferiornosti, i u tome je veliki značaj ovih karikatura. Ovom angažovanom umetnošću vrhunskom satiričnom karikaturom Predrag Koraksić – Corax zadužio je likovnu umetnost, ali i našu kritičku, društvenu misao, političku kulturu i našu kulturu u celini.

Napomenuvši da je Umberto Eko političku satiru posmatrao „kao ozbiljnu stvar“, Peca Popović je rekao da je Srbija za karikaturiste i aforističare odavno – neiscrpni rudokop. „Što je nama gore njima je bolje, zahvaljujući najviše stvorenoj paralelnoj stvarnosti ova zemlja je, koliko tragična toliko i komična, pa posao duhovitih ljudi nikad nije bez zlatne građe. Ova izložba dokumentuje tu paralelnu stvarnost, taj divlji brak između jave i bahatosti koji svi dobro trpimo. Ako je aforizam roman bez suvišnih reči onda je karikatura dokumentarni film u zamrznutom kadru. Kod Koraksića je u pitanju nemi film, delo bez reči, u kome je sve jasno, glasno i bolno tačno! Večeras prisustvujemo karnevalu otvorenog duha i dara, još jednoj svetkovini nepristajanja na poraz. Nije strašno, kaže Popović, što se laž ovde udobno odomaćila, već je problem u smanjivanju kapaciteta da se u bilo šta danas poveruje. Gospodin Koraksić je kapiten ekipe kreativaca koji uporno, ukazujući na lavinu budalaština, čuva preostali prostor građanskih prava na stav i dostojanstvo. I zbog toga je česta meta, jer dobra karikatura stavlja lice šale na telo istine, a sudbina gospodina umetnika je da slika, gaji i ispraća svoje junake. Naša je tragedija što pri tome svaki pojedinačni osmeh kao, uostalom, i svaki trn slobode, ima neku ozbiljnu boru na svom licu. Duboko verujući da je patriota onaj ko u svojoj zelji najbolje radi ono što ume, mislim da grandiozna karijera i neodustajanje g. Koraksića daje inspirativan primer umetnicima u nastojanjima za bolju i normalniju otadžbinu.

Koraksić je (Popović) počeo da se bavi karikaturom za vreme Golog otoka, radio u vreme Brionskog plenuma, zna kako su izgledali počeci 80-ih, godine raspleta (Slobodan Milošević – prim. D.B.), kako smo osetili demokratiju (Đinđićevo vreme – prim. D. B.) i kako trpimo ovo što trpimo. Baveći se karikaturom 71 godinu svakodnevno to je ravno herojskom poduhvatu, rekao je Popović.

Na kraju je kratko govorio i umetnik, uz izvinjenje što ne može dugo da stoji. „Koliko sam bogu skrivio da moram da se bavim ovim šljamom“, najpre je rekao i izmamio aplauz. „Kada sam počeo da se bavim karikaturom to je drugačije izgledalo, to je bila karikatura koja je mogla, ‘ajde da kažem, da ima potpuno drugu dimenziju a sada moram da se bavim, prosto mi je muka verujte mi kada treba da izaberem neki događaj (sa TV ili kad nešto pročitam) i moram time da se bavim. Karikatura je specifična stvar, traje samo tren i ona je najbolja ako se odmah reaguje i objavi“. Koraksić je ispričao i jedan zanimljiv slučaj: „Šetao sam po mom kraju i naiđe čovek koji me je prepoznao. Pozdravi me i kaže ‘Crtaš, crtaš a to ništa na vredi’. Kažem mu: da prestanem da crtam? ‘Ne, nikako!’ Ljudi očekuju od mene da nastavim i neću da odustanem da se bavim ovim poslom, na ovaj isti način na koji sam od 1950. godine počeo da se bavim ovim poslom“.

Koraksić je radio u Večernjim novostima, Borbi, Našoj Borbi, u nedeljniku Vreme, listu Danas. Ne računajući Veselina Simonovića i sebe niko od kolega nije došao na izložbu. Takav je život!

 

Dragan Banjac
Autor 28.5.2021. u 19:54

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija