Priča o Živi Čiklovanu Tozi, crvenom slovu u istoriji moje familije

Slobodan Dukić
Autor 15.5.2022. u 13:16

Izdvajamo

  • Generalu Draži Mihailoviću, stavljene su lisice, kad su ga u klopku namamili "njegovi". Nikola Kalabić, bliski saradnik i jataci koji su po hapšenju, pristali na saradnju sa vlastima nove Jugoslavije Ubedivši ga da treba da se vrati u Srbiiju iz Bosne gde se krio kod Višegrada. Oni su bili u koloni zajedno sa 11 operativaca OZNE, prerušenih u četnike. U sredini kolone bio je Draža. Na njenom početku major Čiklovan koji je na oku držao pravog četnika ispred sebe. Ostalo je istorija. Činjenice upisane u verodostojna dokumenta. Trag do istine o hapšenju, suđenju i pogubljenju Mihailovića i njegovih saradnika.

Povezani članci

Priča o Živi Čiklovanu Tozi, crvenom slovu u istoriji moje familije

Draža Mihailović sa oficirima OZNE koji su učestvovali u njegovom hapšenju. Извор (ККНС4) sr.wikipedia.org

Dani ovovremenski. Srbija vežba četnički strojev korak. Dobro joj ide. Desna, leva, nazad marš. Maj je ovde nekad bio okupan crvenim nebom slavljenja rada, slobode, mladosti. Danas je to mesec crnih zastava sa mrtvačkim glavama. U ime boga, za kralja i otadžbinu kliču naslednici Dražine četničke vojske. Zvone crkvena zvona na Ravnoj Gori, planinskom visu u spomen na saradnika okupatora. Ovde više nema potrebe za istinom. Lažu Dražini kad kažu da je Čiča, kako mu tepaju, prvi digao pušku protiv fašista u porobljenoj Evropi. A partizani i Tito? Slovo o njima sahranjeno je u biblioteci mrtvih knjiga.

Dani prošli. Godina 1971. Kao mlad novinar Politike Ekspres bio sam počastvovan ponudom, Muzeja revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije, da razgovaram sa junacima revolucije. Da napišem o njima knjigu. I krenuo sam u ispisivanje te knjige, (žao mi je, nikad napisane). Slušao pokojnog narodnog heroja Kostu Nađa generala Sava Ororovića, Stanu Tomašević Arnesen, Mihajla Švabića… Razgovarajući sa Švabićerm saznao sam da je bio blizak sa Živom Čiklovanom Tozom. Mojim ujakom. “Živa, Toza, tvoj ujak?! Moj drug. Grafičar. Ilegalac. Lovac na Dražu Mihailovića. Dečko, budi ponosan!” Iste godine moj ujak Živa, bio je u poseti Politici. Svratio je i do mene. Na 11 sprat, Politikine zgrade u tadašnjoj Makedonskoj ulici, gde je bila redakcija Ekspresa. Popričali smo. Rekao mi je: “Sinovče, dođi kod mene u Njegoševu 13”. To je i danas sedište srpske vlade. U jednom sobičku slušao sam njegov životopis. Priču o siromašnom buntovnom grafičaru iz Pančeva, koji je zajedno sa još desetoricom pripadnika OZNE (Odeljenje za odbranu naroda), tad kao major, učestvovao posle NOB-a, u hvatanju Draže Mihailovića. U familiji se o tome ćutalo. Radije se govorilo da je Živa “crveni”. Da se odrodio. Ali, kad im je trebala neka pomoć, skrušeno su kucali na njegova vrata, u zgradi na Obilićevom vencu, gde je bilo sedište OZNE.

Ujak je bio čovek više od krvi nego od mesa. Rođake je uvažavao, ali je njegova partizanska krv bila jača od njihovih neumerenih molbi. Govorio bi “Pa nismo se mi tukli sa fašistima da bi vi tražili hleba preko pogače. Nije Živa, Živka Nušićeva gospođa ministarka”. Ljutnju duše pratio je vidljiv grč na zategnutoj koži lica. Pratio sam pogledom igranje njegove vilice. Lice umornog ratnika. Mršavo telo obučeno u odelo. Rat i glad ispisali su trajni beleg. Iznutra, tinjala je vatra bolesti pluća. Predamnom je bio pedesetogodišnjak. Avaj! Izgledao je mnogo starije. Rekao je: “E to je meni moja borba dala”. Od njegovog vojevanja pod partizanskom šapkom i učešća u hvatanju Draže Mihailovića, akcije u koju je bio uključen po naredbi sa najvišeg mesta, tad kad smo se sreli, prošlo je skoro trideset godina. Onako postaren, kudio je neke iz okruženja: “Do juče rukama jeli iz iste zdele, a sad se hvataju za srebrne kašike? I šta sad? Da se ponovo bijemo.” Ljutnju i tugu lečio je pijanstvom. Moja majka, njegova sestra od strica, govorila je da je Živa umeo danima da sedi u kafanici na obali Dunava. Gledao u talase i bezglasno pitao – Zašto? Konačio je kod moje tetke Dese. Onda bi na njena vrata zakucali ljudi iz Službe i rekli: “Došli smo po pukovnika Čiklovana”. Smestili ga u auto i odvezli kući.

Kad je hvatao Dražu, imao je 25 godina. Malo za ljudski vek, ali premnogo za život koji je jurio kraju. Marševim korakom po blatu i kamenu. Okrepa je bila, dvosatni san. Postelja na vlažnom lišću. Tek što bi se osušio znoj i telom prostrujala slabašna toplota, čulo se: Pokret! Onda. Napad. Juriš!!! Hvatanje za gušu sa bradonjama. Godine rata duge kao ljudski vek. Sa četnolikima se ovaj Banaćanin tukao po južnoj Srbiji. Bio je komesar Južnomoravske brigade, čijii je komandant bio proslavljeni Ratko Pavlović Ćičko. “Četnici nisu mirovali ni posle rata. Skupljali se oko Draže. Zato smo tom liscu postaviljali zamke. Iz trećeg puta smo uspeli da ga uhapsimo na putu za Srbiju, iz Bosne gde se sakrio, pošto smo četnike razbili na Zelengori… Za hapšenje smo se spremali. Danima smo uvežbavali njihove fraze, psovke, da zvučimo u govoru kao oni, pevali njihove pesme. Pred akciju prerušil smo se u četnike…”

Generalu Draži Mihailoviću, stavljene su lisice, kad su ga u klopku namamili “njegovi”. Nikola Kalabić, bliski saradnik i jataci koji su po hapšenju, pristali na saradnju sa vlastima nove Jugoslavije Ubedivši ga da treba da se vrati u Srbiiju iz Bosne gde se krio kod Višegrada. Oni su bili u koloni zajedno sa 11 operativaca OZNE, prerušenih u četnike. U sredini kolone bio je Draža. Na njenom početku major Čiklovan koji je na oku držao pravog četnika ispred sebe. Ostalo je istorija. Činjenice upisane u verodostojna dokumenta. Trag do istine o hapšenju, suđenju i pogubljenju Mihailovića i njegovih saradnika.

Živa Čiklovan Toza umro je 1972. U 52 godini. Ujaka sam poslednji put video godinu dana pre smrti. Sahranjen je u Aleji heroja na Novom groblju u Beogradu. Za hrabrost iskazanu u hvatanju ratnih zločinaca dobio je Orden za hrabrost. I Orden zasluga za narod prvog reda.

Slobodan Dukić
Autor 15.5.2022. u 13:16