Raspad sistema

Željko Pavićević
Autor 1.9.2020. u 16:21

Raspad sistema

Foto: Beta/Milos Miskov

„Ako dаnаs ne uspemo, jedini rаzlog smo mi sаmi“

Ni Miloševiću nije pošlo za rukom ono što se Vučiću namestilo kao kec u rukavu, a da nije prstom mrdnuo da do toga dovede. Ako nisu Sloba i Aleks uspeli onda, ko je onaj koji je od nekadašnjeg stožera opozicije uspeo da napravi „olupinu“ sa jako malo otpada u njoj, a mnogo van nje? Da nije isti onaj koji se nakon izbornog fijaska pokupio i na kratko napustio političku pozornicu čekajući da otpočne snimanje nekog drugog filma? Naravno, bespredmetno je o njemu raspredati priče s obzirom na to da on nije tema, ali valja ga pomenuti kao jednog od glavnih krivaca za uništavanje Demokratske stranke. Takođe, film koji snima zajedno sa još po nekim glumcem nije ništa bolji od nekog niskobudžetnog pornića.

Demokratska stranka je tokom svog postojanja prolazila kroz uspone i padove, ali nikada nije pala toliko nisko kao u poslednjih osam godina. Stranke koje su nastajale izlaskom pojedinih funkcionera iz DS tokom devedesetih nisu imale ni približno popularnost i rejting koji je imao DS posebno tokom predsedavanja Zorana Đinđića tom strankom. Kasnija popularnost DSS, nakon petooktobarskih promena, može se pripisati jedino i samo odličnom marketingu Zorana Đinđića koji je tokom kampanje DOS-a, usled ubistva Ivana Stambolića, iz „džepa“ izvukao različak i od njega napravio buket „uspavanih lepotica“. Kasnija deoba DS vodila je potpunom uništavanju stranke i stvaranju velikog broja „stranaka d.o.o.“ koje su više ličile na preduzeća svojih lidera nego na političke organizacije.

Nakon atentata na premijera, u sedlo DS-a je zajahao Boris Tadić. Vladavinom dugom dva predsednička mandata uspeo je da trulim kompromisima vlada Srbijom najpre kroz kohabitaciju sa podgrejanom desničarskom politikom truta, a zatim preko pomirenja sa ostacima retrogenog režima Slobodana Miloševića dominira u odnosu na Mirka Cvetkovića kršeći Ustav u nekoliko navrata. Ako je Vučić imao prilike od koga da nauči kako se vlada protivno Ustavu Republike onda je to svakako mogao da nauči od Borisa Tadića. Kadrovska politika vođena unutar Demokratske stranke vodila je najpre povratku „otpisanih“, onih koji su svojim bitisanjem u DS stalno radili protiv Đinđića, ali i postavljanjem poltrona, klimača glavom i podizača ruku te bolesno ambicioznih karijerista na određene stranačke funkcije negativnom selekcijom kroz nameštene stranačke konferencije. Ovaj humus i stil ponašanja unutar stranke našao je svoje mesto u svim onim političkim organizacijama nastalim raspadanjem stranke postajući plodno tlo za stvaranje novih sitnih lovaca na plen. Realno, kada bi se skupili zajedno, kakva god da je, Srpska napredna stranka bi bila anđeoska organizacija za sve njih zajedno.

Dolaskom crno-crvene koalicije na vlast i padom Tadića, raspad DS se ubrzava. Izuzetno loši izborni rezultati postignuti tokom izbornih ciklusa umesto konsolidacije i zbijanja redova vodili su unutarstranačkim sukobima i izborima koji su za rezultat imali postavljanje sve goreg kandidata od onih pređašnjih na čelo stranke. Ovaj proces se nažalost još uvek ne zaustavlja. Kako se predsednik stranke menjao, tako je nastajala neka nova stranka, ili par njih, na čijem čelu bi bio bivši funkcioner DS-a. Danas najveći broj opozicionih stranaka na političkoj pozornici nastao je iz DS. Takođe, neki od uticajnih funkcionera unutar SNS , kao i oni koji se nalaze u njenoj senci, došli su iz Demokratske stranke.

Atentat na premijera ne bi nužno doveo do kolapsa političke scene Srbije i njenog ponovnog srozavanja i marginalizacije da su funkcioneri DS imali malo više pameti i energije da odlučnije sprovedu akciju Sablja, zabrane destruktivne političke organizacije, oduzmu medije i svojinu „lopovima 90-ih“, privedu i izvedu pred lice pravde sve one koji su svojom politikom i ponašanjem tokom devedesetih zemlju doveli do ponora i raspišu nove izbore. „Ako neko misli dа će zаustаviti sprovođenje zаkonа time što će mene ukloniti ondа se grdno vаrа, jer jа nisаm sistem. Sistem će funkcionisаti i dаlje i niko neće dobiti аmnestiju zа zločine tаko što će ukloniti jednog ili dvа funkcionerа držаve.“ Međutim, nije bilo tako. Truli kompromisi, kohabitacija, pomirenje, „oslanjanje“ kao političke platforme uz negativnu selekciju i kadriranjem „pogodnih“ unutar stranke dovelo je do propadanja DS, a time i Srbije. Rezultat politike DS od 2003. do 2012. najbolje se vidi u činjenici da politička pozadina ubistva Zorana Đinđića još nije otkrivena.

Uspeh vladavine Aleksandra Vučiće ne leži u njegovim dostignućima i podršci koju uživa u međunarodnoj zajednici već u nepostojanju opozicije ili postojanju baš ovakve, impotentne, podeljene i nesposobne opozicije. Povlačenje političkih poteza i realizacije scenarija prošlih vremena, a u svrhu formiranja nekakvog novog DOS-a, kroz potpisivanje raznih ugovora i sporazuma sa narodom, je uzaludan posao. Miloševića je srušila jaka i organizovana opozicija okupljena oko stožera, Demokratske stranke, okupljena oko ideje i cilja, Srbija kao deo EU. Srbiji nisu potrebni istrošeni i sujetni lideri, ispušene lule 90-ih. Srbiji je potrebna nova ideja, stvaranje solidarnog društva i političke opcije koja će ujediniti i pomiriti strasti duboko podeljenog naroda. Vučića za sada nema ko da sruši i on to jako dobro zna.

U tekstu su korišćeni citati Zorana Đinđića.

Željko Pavićević
Autor 1.9.2020. u 16:21

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija