Sloboda i vakcine

Aleksandar Pantović
Autor 22.11.2021. u 14:55

Izdvajamo

  • Postoji ona izreka, koja se netačno pripisuje Marku Tvenu „Istorija se ne ponavlja, ali se zato često rimuje“. Izgleda ponovo, kao da su preduzetnici propasti izgubili sve inhibicije i opčinjeni permanentnim kriznim menadžmentom osetili svoj momenat. Milorad Dodik je verna slika takvog stanja.

Povezani članci

Sloboda i vakcine

Photo: Armin Durgut/PIXSELL

Ne treba da čudi visok stepen korelacije antivakserskih stavova sa ultradesnim, i jedni i drugi su neprijatelji razuma, prikriveni i otvoreni ljubitelji socijaldarvinizma maskiranog u odbranu tzv „slobode“. Da, virus kao biološka činjenica jeste u nekoj meri ograničavajući faktor naše indivudalne slobode, neprijatelj na koga ćemo postati otporni učincima nauke i znanja i međusobne kooperacije, ali pravi neprijatelj slobode na ovim prostorima se krije u političkom ludilu nacionalnih programa domaćih kultur-političkih elita, na koga sve izgleda nikako ne uspevamo steći kolektivni imunitet.

Dok slušam žalbe ljudi koji se protive vakcinaciji i kovid propusnicama, često mi padne na pamet ona Azrina “sloboda nije božje sjeme pa da ti ga neko da”. Teško je pronaći neku vrednost, neki pojam, koji se neće tako pompezno koristiti, koji se neće tako svečano doživljavati kao što se to čini sa idealom slobode. Istoričari će nam reći da je ona bila primarni motiv naših predaka u borbi protiv okupatora i izgradnji ovih država u kojima živimo. Sebe ćemo doživljavati  ili bolje reći poželećemo da je tako, kao slobodne ljude koji donose autonomne odluke, zamišljajući se nesputanim i neuslovljenim od raznoraznih uticaja. Poput nekakve mentalne vežbe kojom ćemo uvećavati sopstvenu vrednost u svojim očima. Inače to je jedno od omiljenih mesta protivnika vakcinacije. Njihova takozvana borba za slobodu. Ovde možemo postaviti pitanje, vredi li čemu sloboda ako su uslovi za nju potpuno nestali? Ili koliko vredi sloboda izbora u svetu u kome ste gladni, nemate krov nad glavom ili u ovom slučaju permanentno bolesni? U kome pretnja novog lockdowna pojačava stalnu strepnju gubitka posla? Gubitka osnovne ekonomske sigurnosti? U kome su nemogućnosti putovanja i planiranja postali norma? U kome čitav zdrstveni sistem, koji predstavlja jednu od osnovnih mernih jedinica kvaliteta života izdiše pod udarom pandemije? Zar nije na kraju svedočanstvo naše sposobnosti da biramo, to što možemo da odaberemo između vrednosti koje smatramo najvišima i najznačajnijim, ako se one u nekim slučajevima ne poklapaju? Ideja slobode živi u svetu u kome javno zdravlje postoji kao vrednost slične snage. I šta reći o ovoj “slobodi”, o kojoj tako pasionirano govore grupe protivnika vakcinacije. Da li je ikada pojam slobode podrazumevao mogućnost razuzdane volje da nesputano radi sve šta joj padne na pamet? Rečima čuvenog američkog juriste i federalnog sudije Learned Hand-a „Društvo u kome ljudi ne priznaju nikakvu kontrolu nad svojom slobodom, ubrzo postaje društvo u kome je sloboda kao vrednost u posedu samo nekolicine divljih.“ Maltene svaki zakon koji se donese i sprovodi predstavlja neko umanjenje slobode. To je cena koju plaćamo da bi živeli kao društvena bića. Zbog toga, primera radi plaćamo poreze ili pristajemo na obavezno školovanje ili eto vakcinišemo svoju decu. To znači preuzeti određenu odgovornost suočen sa činjenicom da nisi ostrvo, već da živiš u zajednici sa drugim ljudima koji preuzimaju slične odgovornosti.

Mada ne mislim da se ovde žrtvuje nekakav ideal slobode na oltaru sigurnosti. Znate onu da istina oslobađa? Postoji škola mišljenja koja tvrdi da nam znanje omogućava da ne budemo robovi onoga što ranije nismo razumevali. Znanje nam omogućava da planiramo, da predviđamo. Da stavimo pojave koje smo ranije gledali sa čuđenjem i stravom pod kontrolu i kanališemo ih u sopstvenu korist. Tako na prvi pogled medved u šumi izgleda slobodan, ali je on isto tako rob elemenata koje smo u velikoj meri usmerili i upregli u sopstvenu korist naukom, proučavanjem i znanjem. Svakome bih preporučio posetu Muzeju nauke i tehnike u Beogradu. Razgledajući stalnu postavku prvih medicinskih aparata i kućne tehnike, čovek postane bolno svestan mukotrpne svakodnevice ljudi u ovim krajevima pre samo nekih pola veka. Koliko muke je potrebno da bi se dobila topla voda u kući? Zamislite ženu, uvek je žena u pitanju da se zna, kako ustaje pre svih, sprema drva, unosi vodu, loži vatru, i to sve još dok nije počela sa pripremom doručka. Koliko rada je potrebno da bi se zagrejala soba? Da bi se imala protočna voda u stambenom objektu? Život žene na selu koje se tako idilično danas doživljava predstavljao je neprekidni maraton. Prva ujutru na nogama, jednaka u njivi sa muškarcem, preopterećena i iscprljena ciklusima neprekidnog rađanja i rada. Sve te javne ličnosti, a uostalom svi građani koji svakodnevno koriste naučna dostignuća da bi im život bio lakši, da bi leteli sa jednog kraja sveta na drugi, koristili kompjutere i društvene mreže za promociju ili jednostavno, što ispada i nije nimalo jednostavno, imali toplu i čistu vodu u vodovodnim cevima treba da znaju da vakcine predstavljaju deo istog fenomena, istog talasa koji je izmenio živote ljudi u jednoj generaciji do neprepoznavanja oslobađajući ih robovanju elementima i mikrobima. Stoga bi se čin vakcinacije mogao nazvati i ponovnim osvajanjem slobode. I on to zaista jeste. Trijumf znanja kojim negiramo ono što je dato i naizgled predestinirano. Neznalica suštinski predstavlja ideal neslobode, potpuno otporan na činjenice, pred njim su zatvorene sve mogućnosti, spreman do kraja da testira ionako precenjenu mogućnost ubeđivanja.

I to je suštinsko pitanje, virus sam po sebi donosi određenu smrtnost, ali pravi udar donosi politički odgovor na pandemiju. Setimo se Geteovog Fausta, i u čijem društvu je završio neko ko je okrenuo leđa nauci i znanju. Prevedeno na domaće termine to znači završiti sa Nestorovićem i njegovim epigonima kao autoritetima. Vredi ovde pomenute one osvedočene i istinske neprijatelje slobode. Postoji ona izreka, koja se netačno pripisuje Marku Tvenu „Istorija se ne ponavlja, ali se zato često rimuje“. Izgleda ponovo, kao da su preduzetnici propasti izgubili sve inhibicije i opčinjeni permanentnim kriznim menadžmentom osetili svoj momenat. Milorad Dodik je verna slika takvog stanja. Ne treba da čudi visok stepen korelacije antivakserskih stavova sa ultradesnim, i jedni i drugi su neprijatelji razuma, prikriveni i otvoreni ljubitelji socijaldarvinizma maskiranog u odbranu tzv „slobode“. Da, virus kao biološka činjenica jeste u nekoj meri ograničavajući faktor naše indivudalne slobode, neprijatelj na koga ćemo postati otporni učincima nauke i znanja i međusobne kooperacije, ali pravi neprijatelj slobode na ovim prostorima se krije u političkom ludilu nacionalnih programa domaćih kultur-političkih elita, na koga sve izgleda nikako ne uspevamo steći kolektivni imunitet.

Aleksandar Pantović
Autor 22.11.2021. u 14:55

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija