Slučaj Miroslava Aleksića: Kad arkanovac dobije moć nad decom

Izdvajamo

• Sve navedene činjenice jasno govore da je ovo naše nesrećno društvo otišlo dođavola i to nimalo slučajno: uništili su ga njegovi uglednici, reč je o podmuklom ubistvu društva iz niskih pobuda. Na razvalinama tog društva sagradili su svet u kojem je sasvim normalno da saradnik vođe paravojne formacije bude najugledniji član zajednice, a da masovne ubice i najstrašniji zločinci budu dizani u zvezde. Takav poredak stvari počiva na ućutkivanju žrtava, na negiranju ljudske patnje, na preziru prema ljudskim bićima, na opsesivnom poricanju zla i zločina, na ruganju onima kojima je naneta bol.

Povezani članci

• Roko Markovina: Velež će preživjeti uprkos svim zlohudim prorocima i „šuftovima“
• Admir Velagić Mrkva: Velež če živjeti vječno
• Svi njegovi ljudi
• Život
• Dino Mustafić: Ko je sljedeći?
• Novi napad na navijače Hrvatske

Pa danas silni univerzitetski profesori i ugledni intelektualci javno pričaju kako mlade jednom treba poslati na Kosovo da ratom vrate svetu srpsku zemlju, ili propovedaju kako mladi treba da žrtvuju život za otadžbinu, a nipošto ne smeju uživati u životu; ili kako mnogi mladići treba da poginu da bismo ujedinili sve srpske zemlje; ili grme sa svojih predikaonica protiv emancipacije žena i rodne ravnopravnosti, i zalažu se za suzbijanje feminizma, jer su žene odavno ravnopravne, a sad hoće pogače preko hleba. I šta? Je l’ se neko buni?

Piše: Tomislav Marković

Do pre desetak dana Miroslav Aleksić zvani Mika bio je ugledni nastavnik glume za mlade talente, osnivač prestižne glumačke škole „Stvar srca“ iz koje su izašli mnogi veliki glumci i glumice, legenda Beograda, čuveni pedagog, čovek koji je stvorio generacije glumaca, nedodirljivi autoritet i zaslužni građanin. A onda su polaznice njegove škole progovorile o onome što se u školi godinama događalo, o silovanjima i seksualnom zlostavljanju, prvo glumica Milena Radulović, potom njena koleginica Iva Ilinčić, a zatim i mnoge druge zlostavljane devojke.

Aleksić je uhapšen, određen mu je pritvor od 30 dana, a prava, jeziva istina izlazi na videlo. Iza slike uglednog nastavnika glume, čoveka koji je zadužio filmsku umetnost formirajući buduće glumce i glumice u najranijem životnom dobu, pojavila se prava slika na kojoj vidimo manipulatora, sadistu, čoveka koji je stvorio neku vrstu opskurnog kulta, nasilnika, silovatelja i vatrenog arkanovca.

Nešto od toga nije bilo skriveno. Recimo, da je Aleksić obožavalac i saradnik Željka Ražnatovića Arkana. Na IMDB-u je stajalo da je Aleksić 1995. godine režirao dokumentarac „Ceca i Arkan“. Zapravo se radi o svadbi komandanta paravojne formacije i poznate pevačice, koju je Aleksić snimao sa pet kamera, „režirao“, a potom objavio kao video-kasetu koja se prodavala po celoj zemlji. Aleksić nije krio privrženost Arkanu, o tome je otvoreno govorio u intervjuima.

Arkanov ortak

Pre neku godinu u razgovoru za Vesti online govorio je o početku rata i kako je mislio „da u tom trenutku moramo biti uz svoj narod”, pa je zato odlučio da ode „na te prostore gde se vodi rat”. Potom veli: „Otišao sam u Tenju, sa Željkom Ražnatovićem Arkanom. Verujte mi na reč da do tada nisam znao ko je taj čovek. A znao sam mnogo ljudi u Beogradu, iz svih sfera života, i ovakve i onakve. Biljana mi je kasnije objasnila ko je Arkan, ona je čitala u novinama o njemu. On je stalno bio na meti stranih dopisnika. U to vreme bio je svetska medijska ličnost. Davao je intervjue, ali je uvek zahtevao original snimljenog materijala i davao ga meni. Takav je bio”.

Postavlja se pitanje u kom to svetu obožavalac i lični snimatelj ubilačkih hordi može biti vođa najuglednije glumačke škole? Iako je to bilo poznato, na to niko nije obraćao pažnju, niti se to činilo kao važan detalj u biografiji. Sad je izronio i podatak da je Aleksić bio na predizbornoj poslaničkoj listi Arkanove Stranke srpskog jedinstva, i to pod brojem tri, kao i da je bio šef predizborne kampanje. Vest da je saradnik Hajnriha Himlera ili Rudolfa Hesa ugledni nastavnik glume ne bi prošla bez ogromnog skandala, a značila bi i kraj karijere dotičnog hipotetičkog pedagoga. Nezamislivo je da pomoćnik Jozefa Mengelea bude vlasnik ugledne klinike za pedijatriju, ali je zato sasvim normalno da Arkanov ortak bude neupitni pedagoški autoritet i odgajatelj generacija dramskih umetnika.

Važna biografska referenca

U toj Tenji u koju je Aleksić išao s Arkanom da snima ratni pohod njegovih “Tigrova”, prema podacima Fonda za humanitarno pravo, ubijeno je najmanje 29 ljudi, a više od 2.900 nesrba je proterano. Šta su Arkanovci radili po Bijeljini, Zvorniku i drugim bosanskim gradovima dobro je poznato, a može da se vidi i na zastrašujućim fotografijama Rona Haviva. U optužnici Haškog tribunala stoji sledeće: “Ovom optužnicom Željko Ražnatović, zvani ‘Arkan’, optužuje se kao pojedinac odgovoran za zločine počinjene u septembru 1995. godine u Sanskom Mostu, Bosna i Hercegovina, gde su vojnici pod njegovom komandom zatvarali, tukli, silovali i pogubljivali lica nesrpske nacionalnosti”.

Ništa od toga nikom nije bilo sumnjivo, Aleksić je mirno radio svoj posao, a saradnja s Arkanom mu je pre bila važna biografska referenca nego smetnja. Jer je opšteprihvaćeno mišljenje da je Arkan heroj, srpski junak. A koja su to njegova junačka dela? Pa dobro, ne moramo baš sad da idemo u detalje, branio je čovek srpstvo, tako svi kažu, a ko sam ja da protivurečim svima?

Nije to ništa začuđujuće za zemlju u kojoj su Ratko Mladić i Radovan Karadžić nacionalni heroji, u kojoj televizijski voditelji pričaju viceve u kojima se rugaju silovanim Bošnjakinjama, u kojoj je do juče bilo moguće kupiti duksericu s natpisom “Nož – žica”, u kojoj se poklič “Nož, žica, Srebrenica” tretira kao navijačko geslo i urla na sportskim događajima, u kojoj ogromna većina nikad nije čula za opsadu Sarajeva. Takođe, ovde gotovo niko ne zna da je tokom srpske agresije na Bosnu i Hercegovinu silovano oko 20.000 Bošnjakinja, a da su sistematska masovna silovanja bila deo strategije etničkog čišćenja i zatiranja jednog naroda. Da, gotovo niko ne zna da je agresija uopšte izvršena, jer Srbija – naravno – nije učestvovala u ratu, to je neupitna dogma sveopšteg stanja poricanja.

Nije lako verovati sopstvenim očima

Nakon hapšenja Miroslava Aleksića, pažnju javnosti su privukle emisije u kojima je proteklih godina i decenija gostovao, a koje se mogu videti na Youtubu. Jedna od njih izazvala je posebnu indignaciju, Aleksićevo gostovanje u emisiji “Dok anđeli spavaju” iz 1999. godine u kojoj su prikazani i prizori iz njegove škole. Tu Aleksić otvoreno vređa i zlostavlja decu, zove ih “gluperdo”, “debeljko”, dečka koji nosi naočare zove “ćorko”, jednog dečaka iz čista mira pita koliko je glup, a pošto je rođen u Americi dovodi u pitanje njegov nacionalni identitet i zaključuje da treba da ga mrzi “pola” (jer je polu-Amerikanac) i sve u tom pedagoškom stilu koji se kod nas inače zove “strog ali pravedan učitelj”.

Mnogi su zbog ovog snimka teret odgovornosti prebacivali na roditelje, kako nisu videli kod kakvog manijaka šalju decu, i to bez ikakve kontrole, pošto je Aleksić potpuno isključio roditelje iz procesa. Mislim da to nije sasvim pravedno. Čitavo društvo, pogotovo elitno, držalo je da je Aleksić odličan pedagog, možda malo prestrog ali to se u ovakvim patrijarhalnim i autoritarnim sredinama smatra za vrlinu. Vladalo je opšte uverenje da je on pošten čovek, patriota, pravoslavac, svaki čas je počinjao molitvom “Očenaš”. Ko bi u takvog čoveka posumnjao? Nije lako verovati sopstvenim očima, to je najređa pojava, uglavnom ljudi vide isto što i svi oko njih, ono što je oportuno videti.

Pa danas silni univerzitetski profesori i ugledni intelektualci javno pričaju kako mlade jednom treba poslati na Kosovo da ratom vrate svetu srpsku zemlju, ili propovedaju kako mladi treba da žrtvuju život za otadžbinu, a nipošto ne smeju uživati u životu; ili kako mnogi mladići treba da poginu da bismo ujedinili sve srpske zemlje; ili grme sa svojih predikaonica protiv emancipacije žena i rodne ravnopravnosti, i zalažu se za suzbijanje feminizma, jer su žene odavno ravnopravne, a sad hoće pogače preko hleba. I šta? Je l’ se neko buni? Je l’ neko smatra da je nešto problematično u ovakvim stavovima? Niko osim šačice izdajnika, autošovinista i domicilnih ništarija. Kad ugledni intelektualci propovedaju smrt na bojnom polju, što bi neko tome nešto zamerio?

Akademska propast

Takođe, čuju se i prigovori da je možda malo sumnjivo to što je suvlasnica Aleksićeve škole njegova supruga Biljana Mašić, koja je profesorka glume na Fakultetu dramskih umetnosti, a povremeno je držala časove i polaznicima škole svog muža. Pa je tako muž pripremao učenike za fakultet, neki od njih su dospevali u klasu njegove supruge, što bi eventualno moglo da izazove sumnju da tu postoji neki sukob interesa. Ali, u našem društvu se ovakve stvari smatraju normalnim i regularnim. Čak i da nešto nije baš skroz po pravilima, koga to interesuje? Uostalom, na toj istoj instituciji čoveka za predavanje studentima grčkih tragičara, Šekspira, Čehova i Beketa preporučuje, između ostalog, i to što je napisao “vodič za korišćenje Google Meet platforme za održavanje nastave preko interneta”, što je “pružao tehničku podršku članovima Katedre u korišćenju Google Meet platforme”, a ni učestvovanje u organizaciji prigodnih rođendanskih priredbi ne odmaže.

A tek Pravni fakultet koji je lepo u svom Standardu rada zaštitio osoblje od eventualnih optužbi za seksualno uznemiravanje: “Nastavnici / saradnici će udaljiti s ispita, odnosno vežbi / predavanja studente / studentkinje koji su neprikladno obučeni – bilo u smislu neurednosti ili ignorisanja elementarnih uzusa izgleda u obrazovnim institucijama, a pogotovo u smislu davanja povoda – upravo izgledom, oblačenjem ili ponašanjem – za seksualno uznemiravanje, rasnu, versku i druge oblike diskriminacije ili narušavanje pozicije Fakulteta kao politički neutralne institucije”.

Dakle, studenti i studentkinje svojim izgledom i oblačenjem daju povoda za seksualno uznemiravanje, vele vrli pravnici. Ta odredba je na nivou onih zlikovačkih priča da je žrtva kriva za silovanje, jer je nosila kratku suknju. Naslušali smo se takvih gadosti. Mada je mnogo manje jasno kako se to izgledom i odećom daje povoda za rasnu i versku diskriminaciju. Nošenjem krsta oko vrata? Pokrivanjem lica? Farbanjem kose u neku nepodobnu boju?

Ućutkivanje žrtava

Sve navedene činjenice jasno govore da je ovo naše nesrećno društvo otišlo dođavola i to nimalo slučajno: uništili su ga njegovi uglednici, reč je o podmuklom ubistvu društva iz niskih pobuda. Na razvalinama tog društva sagradili su svet u kojem je sasvim normalno da saradnik vođe paravojne formacije bude najugledniji član zajednice, a da masovne ubice i najstrašniji zločinci budu dizani u zvezde. Takav poredak stvari počiva na ućutkivanju žrtava, na negiranju ljudske patnje, na preziru prema ljudskim bićima, na opsesivnom poricanju zla i zločina, na ruganju onima kojima je naneta bol.

To što je neko snimatelj i obožavalac zločinaca, ne znači neminovno da je reč o silovatelju. Ali kad takve osobe dobiju moć nad drugima, pogotovo nad decom, to ne može da izađe na dobro. Takođe, kao što je primetila Kristina Ljevak, “svođenjem ovog zlostavljača na profil saučesnika/video posmatrača u ratnim zločinima amnestira se 90 posto drugih zlostavljača koji nemaju nikakvog dodira sa ratnim zločinom nego su fine mirne komšije ili skromni rođaci iz provincije”. Postoji ipak poveznica između zlostavljača koji se klanjaju ratnim zločincima i drugih zlostavljača, ali i svih mogućih nasilnika, a to je, najkraće rečeno – patrijarhat.

Patrijarhal­ni autoritarizam

U tekstovima koje je ispisivao pred rat, kao i na samom početku rata, Slobodan Blagojević je upravo u patrijarhalizmu video korene novog nasilja i klanja koje je bilo na pomolu. Kasnije je te eseje objedinio u knjizi “Tri čiste obične pameti”. Evo zašto je u patrijarhalizmu Blagojević video ključ naše propasti: “Proces raspadanja patrijarhalizma započeo je kod nas još u drugoj polovini prošloga stoljeća, ali je njegova degenerisana forma bra­njena i odbranjena svim našim dosadašnjim demagoškim politikama. Sve su te politike svoju suštinu nalazile u ‘konačnom’ ostvarenju davno zagu­bljene državnosti, a ‘vizija’ društvenog oblika te državnosti skončavala je u nekom narodno-zadružnom, plemenskom, srednjovjekovnom obliku živo­ta neraslojene narodne zajednice. Svi oblici društvenog života ovdje su završavali ili na ‘višepartijskom monizmu’ ili na ‘jednopartijskom plurali­zmu’, što su samo politička maskiranja jednog nepomjerljivog patrijarhal­nog autoritarizma”.

Na drugom mestu Blagojević piše: “Svakom se individualnom neposrednom suočenju sa svijetom, ideološki, društveno, politički, nameće samo jedna afekcija – afekcija negativne istorijske činjenice, koja izaziva, bolje reći, obnavlja u duši zlopamtilačku energiju, nepomično osjećanje nanesene uvrede, sve resurse mržnje. Svako ko se usudi da iz takvog duševnog stanja izađe nacionalni je izdajnik, jer je individualnim razvitkom negirao tu (pervertiranu) nacionalnu jednodušnost. Politička posljedica ovakvog držanja duše ‘na okupu’ je fundamen­talni pogled na svijet, patrijarhalno stanje društva i čvrsta ruka vlasti, jedan neumoljivi autoritarizam”.

Nasilje kao srž patrijarhata

Patrijarhalno stanje društva u ekstremnim situacijama dovodi do rata, pogotovo ako se hrani velikosrpskim nacionalističkim snovima. U mirnodopskim uslovima, ista patrijarhalna svest stvara sistem dominacije i porobljavanja koji se može održati samo prisilnim sredstvima. Nasilje je utkano u samu srž patrijarhata, moć se ne može održati bez nasilja, nije to neko prirodno ili stanje ravnopravnosti, već dominacije jedne grupe nad drugom. U pitanju je nasilje nad svima nad kojima ga je moguće izvršiti: nasilje nad slabijima, nemoćnima, potrebitima, nad ženama, nad decom, nad siromašnima, nad manjinama.

Pojavni oblici su različiti, ali je suština ista, sačinjena od kulture nasilja i autoritarizma koji se brižljivo neguju i reprodukuju. Onaj ko je u poziciji moći one koji su u poziciji nemoći ne vidi kao druga ljudska bića, već kao svoje vlasništvo, prirodni resurs, sredstva s kojima može da čini šta mu se prohte. Temelji takvog društva su diskriminacija, nepoštovanje ljudske ličnosti, prezir prema drugom, nipodaštavanje čoveka, rušenje dostojanstva, satiranje i eksploatacija slabijih.

U patrijarhalnom društvu od malih nogu učiš da kad moraš – trpiš nasilje, a kad možeš – budeš nasilan prema nekom drugom. Poniznost prema onima gore i osionost prema onima dole – to je etički imperativ autoritarnog društva. Čemu inače hijerarhija moći? Ova matrica se reprodukuje u svim segmentima društva, ne nužno samo u onima u kojima vlada nacionalizam. Recimo da je kultura nasilja žilava biljka, prilagodljiva svakoj ideološkoj podlozi.

Čupanje te biljke-ljudožderke, i to s korenom, biće dug i nimalo lak posao, jer ima previše onih koji na njoj parazitiraju, a svi do poslednjeg su na mestima moći za koja će se držati, ako treba, i zubima. Ipak, devojke koje su tužile Aleksića napravile su hrabar i odlučan korak. Možda na kraju tog dugog puta i stignemo do društva u kojem će nasilje biti incident, a ne pravilo i svetinja.