Srbija: Pogan jezik na javnoj sceni

Dragan Banjac
Autor 15.2.2021. u 10:42

Izdvajamo

  • "Dobar dan. Ja sam Nenad Čanak, izdajnik, separatista i strani plaćenik. Ko kaže da sam ja izdajnik? To govori ono đubre preispoljeno, lopov, lažov i ubica i notorni ratni zločinac Slobodan Milošević. Sa svojom fašističkom kamarilom i ološem koji je okupio oko sebe, vlada ovom zemljom kao da je njegova, a ne kao da je naša i vaša. To je ono o čemu se ovde radi. I nema tu mnogo priče. Zašto je potrebno da sam ja separatista, zašto je potrebno da se mi između sebe ne slažemo? Zato što kad se skupimo kao prsti na ruci u pesnicu nema više Slobodana Miloševića, nema više Mire Marković, nema Voje Šešelja, nema zla, nema korupcije, nema sveg onog ološa koji nam krv pije već deset godina. Deset krvavih godina nam krv pije ološ. Sve navodno na našim glasovima. Zašto smo se ovde okupili? Zašto smo se ovde okupili da se u oči gledamo? Zbog toga što ne znamo gde je prozor Slobodanu Miloševiću pod koji ćemo da odemo i kažemo: izađi đubre, izađi i pogledaj narod koji si zgazio. Pogledaj Srbiju koju si uništio, pogledaj sve ovo što si napravio. Pogledaj zgarišta, đubre! Pogledaj mrtve, pogledaj ranjene, pogledaj one bez ruku, nogu i očiju, koje si doveo da prose! Jel' to sudbina koju ova zemlja zaslužuje!? Dole Milošević! Dole Milošević! ne trebaju nama bogzna kakve parole. Jedna je dovoljna, a to je - Dole Milošević!"

Povezani članci

Srbija: Pogan jezik na javnoj sceni

Onaj ko veruje da bi javna scena u Srbiji mogla skoro da se uljudi, ubeđen je i da je zemlja ploča.

Piše: Dragan Banjac

Davno beše 14. 04. 2000. godine, kada su se na beogradskom Trgu Republike okupili (nije bilo trista hiljada kako je tvrdila opozicija, ali ni tridesetpet kako su izvestili prorežimski mediji) svi koji su smatrali da im je Slobodana Miloševića i njegovog režima – pun kufer. Moguće je da o tom skupu, na kojem je narodu, ispostaviće se, bačena još jedna prevara, postoji video ili tonski zapis, ali sam gotovo siguran da niko osim Revije HAS koju je izdavao i uređivao novopazarski pesnik Šaban Šarenkapić nije (u broju 92 od 25. 04. 2000., od potpisnika ovih redova) objavio kompletno obraćanje svih devetnaest govornika. Da podsetim, reč je o Demokratskoj opoziciji Srbije, skraćeno DOS.

Krenulo je sa Vladanom Batićem, potom su se ređali Dragan Veselinov, Vuk Drašković, Zoran Đinđić, Rasim Ljajić, Miodrag Isakov, Jožeš Kasa, Žarko Korać, Vojislav Koštunica, Dušan Mihailović, Dragoljub Mićunović, Dragutin Rokvić (sekretar Nezavisnog udruženja novinara Srbije, jedini izvn politike), Vuk Obradović, Vladimir Pavlov, Momčilo Perišić, Milan St. Protić, Mimčilo Trajković, Nenad Čanak i Nebojša Čović. Moj naslov u navedenoj reviji bio je: Dođoše, rekoše, odoše… uz podnaslov “dosovski”, čime su novi narodni obmanjivači najavljivali promene koje treba da uslede u oktobru – “čuće se jedan huk…” Šarenkapić i moja neznatnost, i malobrojni koji su, možda, sačuvali reviju, ne posedujemo ništa epohalno, delom što opozicione “face” nisu izrekle ništa epohalno i (što je još gore) ne verujem da ima interesa da se neko još zadugo bavi ovim, premda, dragocenim materijalom. Ipak, ne mogu da vam ne podarim besedu pretposlednjeg, Nenada Čanka, onda i zauvek lidera Lige socijaldemokrata Vojvodine.

“Dobar dan. Ja sam Nenad Čanak, izdajnik, separatista i strani plaćenik. Ko kaže da sam ja izdajnik? To govori ono đubre preispoljeno, lopov, lažov i ubica i notorni ratni zločinac Slobodan Milošević. Sa svojom fašističkom kamarilom i ološem koji je okupio oko sebe, vlada ovom zemljom kao da je njegova, a ne kao da je naša i vaša. To je ono o čemu se ovde radi. I nema tu mnogo priče. Zašto je potrebno da sam ja separatista, zašto je potrebno da se mi između sebe ne slažemo? Zato što kad se skupimo kao prsti na ruci u pesnicu nema više Slobodana Miloševića, nema više Mire Marković, nema Voje Šešelja, nema zla, nema korupcije, nema sveg onog ološa koji nam krv pije već deset godina. Deset krvavih godina nam krv pije ološ. Sve navodno na našim glasovima. Zašto smo se ovde okupili? Zašto smo se ovde okupili da se u oči gledamo? Zbog toga što ne znamo gde je prozor Slobodanu Miloševiću pod koji ćemo da odemo i kažemo: izađi đubre, izađi i pogledaj narod koji si zgazio. Pogledaj Srbiju koju si uništio, pogledaj sve ovo što si napravio. Pogledaj zgarišta, đubre! Pogledaj mrtve, pogledaj ranjene, pogledaj one bez ruku, nogu i očiju, koje si doveo da prose! Jel’ to sudbina koju ova zemlja zaslužuje!? Dole Milošević! Dole Milošević! ne trebaju nama bogzna kakve parole. Jedna je dovoljna, a to je – Dole Milošević!”

“Neki dan je, đubre, izašlo na televiziju. I znate šta je uradio?! Čestitao je pobedu, đubre ono jedno, pobedu je čestitao svojim ratnim drugovima. Ko su njegovi ratni drugovi, đubre ono od đubreta. Njegovi ratni drugovi su rovci, gliste i krtice, jer je u bunkeru ceo rat proveo. Gde su oni pošteni momci koji su izašli da s puškom u ruci brane ideju otadžbine, ideju slobode? Gde su svi ti momci?Prosjaci ili rasterani, ni posla ni budućnosti. Ne mogu da se ožene, ne mogu ništa osim da čekaju da se nešto desi. E, neće se ništa desiti dok ne dignemo ruku i kažemo: Gde si, đubre, da ti mi sudimo!? Mi ćemo ti suditi, nikakav Hag, Ne treba nama Hag, nama treba istina i pravda, a samo mi ćemo to napraviti. I niko drugi! Ovde je sada demokratska snaga ove zemlje. Pa pitaju me nekada – zašto toliko psuješ, a ja kažem: Zato što đubrad drugi jezik ne razumeju. Oni su nas tome naučili. Oni su nas sve ovo naučili. I zato ćemo im suditi mi. Kažu: Izbori. Ja sam za ozbore, jer samo izborima se nešto može uraditi. A šta nam vrede izbori kad pokradu izbore dok traju, šta nam vrede izbori kada pokradu glasove posle izbora, šta vrede izbori kada izbace poslanike iz Skupštine, kada u Zrenjaninu našeg odbornika kidnapuju da ne bi bio na skupštinskoj sednici. Čemu onda izbori služe? Neka se zna – još li jednom taknete narodnu volju – narod će vam suditi. I otići ćemo odavde na Dedinje, izvaditi đubre iz bunkera i ovde ćemo ga obesiti. Evo, ovde će da visi! Dole Milošević! Živelo jedinstvo opozicije! Živela Srbija!” (Pretipkano sa kasetofona)

Slobodno me pišite u poslednje koji bi u ovom delu ex-yu imao makar jednu lepu reč za Miloševića, naprotiv, ali zbog citiranog govora Čanak nije niti hapšen niti proganjan. Stariji se sećaju, nekad nije moglo baš tako da se govori, pogotovo ne o prvom čoveku koliko god da je ovaj zaslužio grdnju i kritiku. Počem je sve počelo od uspostave višestranačja. Sve je brzo zaboravljeno, i čl. 133 Ustava SFRJ (verbalni delikt) i komiteti, bogami i ona stara narodna – čega se pametan srami… Na raspalu zajednicu svi su “šiljili onu stvar”, dojučerašnji komunisti brzo su se presaldumili u nacionalšoviniste, vreme zajedništva i komunizma na svim stranama aparatčici su zvali mračnim dobom. Srbi su se žalili na svoju obespravljenost pogotovo izvan matice gde su mesecima šetali mošti svojih svetaca i pokazivali kosti izvađene iz jama ko zna iz kog doba, a iza svega se skrivala namera najveće članice da se uveća. Na račun BiH i Hrvatske! Hrvati su sanjali svoju nezavisnost, a Bošnjaci pokušavali da između te dve vatre sačuvaju glavu. I prošli su najgore!

Odjednom, sve je bilo dozvoljeno. Sa ulica, trgova i poljana bivši ekspresno presvučeni obeća(va)li su med i mleko, a na račun onih koji im se nisu priključili sevale su optužbe jezikom ispod nivoa stočnih pijaca. Nije prošlo mnogo i taj se manir preneo i u parlament, a mediji postaju glavni promoteri prostakluka i uvreda. Radikali (Srpska radikalna stranka) Vojislava Šešelja godinama su bili šampioni. Njihov lider bezbroj puta je u Skupštini Srbije vređao Hrvate, Bošnjake, pogrešno izgovarao ime haške tužiteljice Karle del Ponte, umesto A dodajući U i V umesto slova L. Nisu zaostajali ni njegovi najbliži saradnici Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić. Osim učtivosti i isključivanja govora mržnje na srpskoj javnoj sceni, recimo, nikad nije bilo poštovanja drukčijeg mišljenja, pogotovo političkog protovnika. Mišljenje mora da bude unoformno, prema mustri koju kreira vladajući vrh. Ostatak su izdajnici i neprijatelji. Od raspada Jugoslavije u Srbiji uz patriotizam obavezna je mržnja prema drugima i “drukčijima”. Evo primera s vrha: Juna 1919. godine na stranačkom skupu srpski predsednik Aleksandar Vučić kritikovao je Zorana Babića zbog letovanja u Hrvatskoj. “Šta radiš na Brionima? Ima drug kuću! Nek’ ima, idi kod druga u Sopot, nađi druga u Sopotu a ne na Brionima, jer naš narod nema drugove na Brionima” (aplauz!).

Vučić ne štedi političke protivnike, obasipa ih jakim uvredama, a jedna je nedavno dobila epilog na sudu koji je naložio da predsednik Srbije (Bošku Obradoviću iz Dveri) isplati 200.000 RSD jer ga je nazvao fašistom. Narod seiri, s tim što ovaj turcizam ne znači samo “sa uživanjem posmatrati” nego i odobravanje prostote javnog govora. Poganom jeziku na javnoj (uglavnom političkoj) sceni dobrahno doprinose mediji koji se, ugađajući većinskoj publici niskog obrazovanja i kulture, naslađuju prostaštvom. Tako odmah objave da je gledni glumac rekao da će se izmokriti na predsednikov grob. Nešto ovovremensko, naslovi s prve strane jednog dnevnog lista u Srbiji od trećeg februara: “Šešelju, svinjo debela, pi*ka ti materina. Ponesi pištolj, čekam te!”, “Stefanu Nemanji stavili dildo (plastični penis – p.a.) u ruku”, “Doktor Nestorović je postao pajac i ludak”, “Maja pred sinom molila za oralni seks”…

Od pretnji, uvreda i optužbi Vojislava Šešelja, bogami i Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića, sastavila bi se knjižurina. Najnoviju epozodu Šešelj (kojem je rodni list izdala SANU!) je odigrao sa Nenadom Čankom, predsednikom Lige socijaldemokrata Vojvodine. Čanak ga je pozvao “da već jednom zauvek” reše sve sukobe. Nije im prvi put. “Sa ratnim zločincem nema razgovora. Ne ide da se o žrtvama govori dok je ratni zločinac u studiju”, “Svinjo debela, hajde ućutkaj me. Molim vas da promenite pelene, ovaj smrad se ne može izdržati”, “Vojislav Šešelj je psihopata, o čemu može posvedočiti svako ko je bio na prva dva predavanja iz psihologije. On je kukavica koja se junači nad slabijima od sebe, onda kada iza njega stoji država i službe kojima decenijama verno služi”. Šešelj uzvraća: “Videćeš ti. Da ti nije ovih telohranitelja, sad bi bio pretvoren u ćevap”, “Takvog bilmeza i govedo, kao što je Nenad Čanak, samo bi dobra motka mogla da opameti”, “Čanak je tokom devedesetih aktivno radio za srpsku tajnu službu, imao je specijalne zadatke za koje je dobijao mesečnu platu”…

Zbog teksta „Od islamofoba do državnog funkcionera“ Dragoslav Bokan je autorku Anju Kožul napao na svom fejsbuk profilu. “To tako jednostavno ne može i neće proći bez posledica. Zauvek zapamtite njeno ime i nemojte joj dozvoliti da glumi Srpkinju posle ovoga. Ona je naš neprijatelj, izrod i izdajnik, onaj najbedniji – što za šaku kuna radi sve što joj kažu, u svim pozama i kad god se ćefne njezinim gazdama iz šahovničarske kvazi-države”, napisao je Bokan i založio se da novinarki treba zabraniti ulazak u Srbiju, da “njen zločin” ne sme proći nekažnjeno, a kampanji su se priključili i dnevni listovi „Večernje novosti“ i „Kurir“. Bivši vođa paravojne formacije čiji su članovi (trojica!) osuđeni i pred Tribunalom u Hagu konačno je “pripušten vlasti”, a danas se predstavlja kao “reditelj, pisac, filosof, istoričar umetnosti, kulturolog, kreativni direktor, urednik, stručnjak za marketing, konsultant”. Sad je blizu sofre i čest gost u medijima. Aca Lukas (“estradni umetnik”) je u jednoj emisiji izvređao novinarku Žaklinu Tatalović. Druga dva gosta, Aleksandar Šapić i Zoran Ćirjaković su ćutali.

Uvreda kao krivično delo inkriminisano je u čl. 170. Krivičnog zakonika. Za razliku od klevete, koja je krivično dekriminalizovana, uvreda je i dalje propisana kao krivično delo… Pored navedenih zakonskih okvira koje na predlog vlade donosi parlament tu je i kodeks novinarskih udruženja. Sa novinarstvom je nespojivo objavljivanje neosnovanih optužbi, kleveta, glasina… Iz šume etičkog kodeksa novinara Srbije koji ima 5.440 reči(!) evo samo stava 1. iz odeljka Odgovornost: “Novinar je, pre svega, odgovoran svojim čitaocima, slušaocima i gledaocima. Tu odgovornost ne sme da podredi interesima drugih, a posebno interesima izdavača, vlade i drugih državnih organa. Novinar se mora suprotstaviti svima koji krše ljudska prava ili se zalažu za bilo koju vrstu diskriminacije, govor mržnje i podsticanje nasilja”.

Sve lepo piše, skoro kao na onom plotu (lizalo) iz vica. Poslednjih godina Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) bezbroj puta je presavijalo tabak, tužeći nadležnima novine i televizije koji umesto da obavljaju posao – vređaju, lažu, šire mržnju ili navijaju. A to su upravo mediji koje vlada tetoši i pomaže, čak i novčano.

Potrajeće! Onaj ko veruje da bi javna scena u Srbiji mogla skoro da se uljudi, ubeđen je i da je zemlja ploča.

Dragan Banjac
Autor 15.2.2021. u 10:42

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija