Srpskim timovima zabraniti igranje u Evropi

Dragan Banjac
Autor 26.2.2021. u 17:45

Izdvajamo

  • Bilo je tu dosta rešenja. Odbacujem da je, zbog jezičke barijere, trebalo najpre da reaguje sudija, ali mogli su da to učine kapiten i trener/menadžer (pojedinačno ili u saglasju) Zvezde, a - nisu! Ovaj drugi, Dejan Stanković, posle Zvezde evropsku slavu stekao je upravo u Italiji (Lacio, Inter) i mogao je mirne duše da povuče tim sa stadiona koji nosi ime čoveka (Rajko Mitić) koji je, kao kapiten, tako nešto jednom uradio. A najdelotvornija mera treba (iako se ne očekuje) da stigne iz Evrope - da se srpskim timovima na recimo deset godina zabrani "druženje" sa evropskim i svetskim ekipama.

Povezani članci

Srpskim timovima zabraniti igranje u Evropi

Foto: EPA-EFE/MATTEO BAZZI

Iako Zvezda zna ko je prostak koji je vređao Ibrahimovića, već osam dana se, što bi rekli Dalmatinci “čini nevišta” i navodno “najoštrije osuđueje” uvredljive povike slavnom Šveđaninu. Zvezda se, kobajagi, “najiskrenije izvinjava Zlatanu Ibrahimoviću zbog neprijatnosti koji je doživeo u našoj kući. Naš klub je po starim srpskim običajima oduvek bio dobar domaćin i to je poznato u celoj Evropi i tako će ostati i ubuduće, jer nikada ovakve ispade nećemo tolerisati”, poručili su iz Crvene zvezde. A zašto ga ne identifikujete, foliranti jedni!?

Piše: Dragan Banjac

Trebalo bi dosta vremena i prostora da se pobroje samo veće one uvrede koje se na sportskim terenima u Beogradu upućuju gostima. Prednjače zvezdaši, odnosno Zvezdin stadion, nekad Marakana, danas stadion “Rajko Mitić”, ali i partizanovci drže korak. Vremenom smo se svikli na sav taj užas prilikom sportskih nadmetanja na našim borilištima, posebno kada ugostimo nekoga ko nije “naš”. Tako smo i izraz za nasilnika – huligan (engl. hooligan, ulični razbijač, kavgadžija) prihvatli kao, recimo, narodni poslanik. Zanimljivo, u Rečniku s/h književnog jezika priređivači huliganu daju rusko poreklo i dosta mekše značenje kao mangup, nevaljalac. Stadionske i ulične horde mnogi najčešće shvataju kao grupe instrumentalizovane od strane političkih partija, a takozvane vođe navijača su redovno bliski vlastima i (sic!) uticajne u društvu.

Povod za ovu priču je najnvije vređanje Zlatana Ibrahimovića, fudbalera AC Milan na prvoj utakmici (2:2), prošlog četvrtka u Beogradu. Slučaj će verovatno ostati kao kuriozitet planetarnog značaja jer je Zvezda dobila kaznu zbog vređanja gostujućeg igrača od strane “nepostojeće” publike, kojoj, zbog korone, nije dozvoljen pristup na stadion. Evo samo nekih ranijih slučajeva, koliko da se potkrepi tvrdnja da ovdašnja publika nije poput, recimo španske. Devetnaestog novembra 2005. godine u Madridu su igrali Real i Barselona. Gosti iz Katalonije(!) su sportski ponizili “kraljevski klub” (0:3, ali to nije bio razlog da svi na Bernabeu ne zapljeskaju Barsi.

Na stadionu Partizana svojevremeno su navijači uz pretnje ubistvom i bacanjem „krpene devojke“ vređali novinarku Brankicu Stanković; pominjem ubistvo francuskog navijača Tuluza (dvadesetosmogodišnji Bris Taton), pedesetak metara od beogradske Knez Mihajlove ulice; bruka na stadionu u Đenovi oktobra 2010. godine na utakmici između italijanske i srpske reperezentacije, napadi na hrvatske navijače u Novom Sadu i Beogradu na evropskom prvenstvu u rukometu 2012. godine.

Makljaže i ostalo nisu od juče. Krenule su šezdesetih godina prošlog veka, za vreme bivše Jugoslavije, najčešće i najžešće u Beogradu, Splitu (riva i bivši stadion „kod Plinare“), maksimirskom stadionu u Zagrebu, ali i Sarajevu, Vinkovcima, Osijeku. Mnogi u prve nerede ubrajaju onaj s proleća 1972., kada je tada titogradska Budućnost igrala protiv Spartaka u Subotici. Crnogorski doseljenici i njihovi potomci iz Ravnog Sela, Bačkog Dobrog Polja, Vrbasa, Crvenke i Lovćenca okupili su se u Sabatki i nakon što su se napili, potukli su se sa domaćinima. To nije bilo dovoljno, pa su tokom igre ušli na teren i vodeći pogodak svog tima proslavili pucajući iz “livora” (revolver) u vazduh. Utakmica je prekinuta, delegat je zahtevao od policije da se đetići razoružaju. Opirali su se i na kraju predali oružje, ali tek pošto im je policija obećala vraćanje “navijačke opreme” posle meča.

Da Crnogorci ponovo ulete na teren nije se dugo čekalo. Maja 1983., nikšićka Sutjeska je protiv Dubočice (Leskovac) igrala odlučujuću utakmicu za ulazak tadašnju u jugoslovensku Prvu ligu. Deset punih autobusa stiglo je iz Nikšića veče pre utakmice, propisno su se nalili u Gradskoj kafani, silom (bez plaćanja ulaznica) ušli na stadion, potom na teren, a posle utakmice (sve vreme su “radili” pištolji) i potukli su sa celim Leskovcem. Neredi su zabeleženi i na utakmicama skopskog Vardara i prilepske Pobede (3. maja 1986.), Pelistera (Bitolj) i Trepče iz Kosovske Mitrovice (maja 1987.), na meču Rijeka – Hajduk (4. decembra 1988.), na beogradskom “večitom derbiju” 17. avgusta 1988., na utakmici Željezničara i Sarajeva (1990.), sve do najpoznatije – utakmice Dinama i Crvene zvezde na maksimirskom stadionu (13. maja 1990.), koja se smatra “predigrom” onoga što će kasnije u ratu “odigrati” Srbi i Hrvati.

Prirodno, nakon raspada velike Jugoslavije, na beogradskoj Marakani i JNA stadionu, u nedostatku Hrvata i ostalih, Srbi su se obračunavali međusobno. Aprila 1991. crveno-crni su se sukobili kod Autokomande, jedan navijač Zvezde udaren je palicom u glavu i kasnije je preminuo. Najžešće je bilo marta 1999., kada su grobari više puta prekidali utakmicu Zvezde i Partizana i kada je južna tribina ispražnjena.

Usledio je rat na prostoru bivše Jugoslavije. Nakon NATO bombardovanja, na derbiju je od rakete ispaljene sa južne tribine stradao navijač Zvezde Aleksandar Radović. Nastao je lom na severu, a policija je privela 146 navijača. U leto 2008. na utakmici Zvezde protiv kulskog Hajduka, dvadesetogodišnji Uroš Mišić je pripadniku žandarmerije Nebojši Trajkoviću gurao baklju u usta.

Nisu grešni samo navijači. Bezbroj je primera da nerede podstrekavaju igrači, čak i treneri i selektori. Jedan prijem u gradskoj kući Beograda, nakon zlatne medalje u košarci, pretvorio se u prostakluk i vređanja protivnika. “Zlatni” su se malo podnapili, bilo je pesme (glavni pojac Dejan Tomašević), tipa “Večeras je naše veče, Tuđman se na ražnju peče”, i “Grkinje su dobre pi**e”. Podsećam i na prostakluk saveznog selektora (Radomir Antić), koji je na svetskom prvenstvu u Južnoj Africi (jula 2010.) na utakmici protiv Australije na španskom vređao sudiju Horhea Lariondu. Teatralni Antić kažnjen je sa četiri meča i novčano sa 14.000 švajcarskih franaka, a gest u domovini nije naišao na osudu. Naprotiv!

Na Evropskom prvenstvo za rukometaše (januar 2012.) bila je prilika da se Beograd potvrdi kao tradicionalno dobar organizator, ali umesto da navijače iz Hrvatske dočeka domaćinski – napadnuti su sekirama, batinama i uvredama i paljenjem automobila. Vrhunac svega je “idiot” (tako su ga nazvali oba selektora, Slavko Goluža i Veselin Vuković), koji je na poluvremenu ove “istorijske” utakmice kaneći da pogodi, da li Golužu ili hrvatskog igrača Silvana Balića, naciljao “svog/našeg”, Žarka Šešuma. Ekipa danske televizije snimila je let flaše, publika u tom krugu jasno se razaznaje, ali se ne zna da li je izgrednik uopšte tražen i šta su na tome radili nadležni. Srećom, Šešum je sačuvato vid i na desnom oku, ali nije igrao finale. Nisam siguran da mu je dovoljna satisfakcija bila što je meč presedeo uz levo rame tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića.

Vratimo se na “slučaj Zlatan”, slučaju za riplija. Kako je moguće da se sa stadiona “bez publike” igraču takvog kalibra (igrao je za Malme, Ajaks, Juventus, Inter, Barselonu, Milan, Pari sen Žermen, Mančester junajted, LA Galaksi, ponovo Milan!) upućuju pogrde (pomenuću samo dve “balijo smrdljiva” i pi**o jedna”) od nekoga ko je probran, imao privilegiju da uđe na stadion gde publici (osim službenih lica) pristup nije bio dozvoljen?! I već nedelju dana ne mogu da ga pronađu. A taj balija (prost i neuk muslimanski seljak; musliman uopšte; prostak, isti rečnik), rođen u Malmeu, sin Bosanca (Bijeljina) i Zadranke, nikad ništa rđavo nije prozborio o svojim bednim domaćinima, to je balija koji je svojevremeno poslao pomoć poplavljenom Obrenovcu, gradiću jedva dvadesetak kilometara od stadiona na kojem ga je izvređao “nepoznati” navijač.

Iako Zvezda zna ko je prostak koji je vređao Ibrahimovića, već osam dana se, što bi rekli Dalmatinci “čini nevišta” i navodno “najoštrije osuđueje” uvredljive povike slavnom Šveđaninu. Zvezda se, kobajagi, “najiskrenije izvinjava Zlatanu Ibrahimoviću zbog neprijatnosti koji je doživeo u našoj kući. Naš klub je po starim srpskim običajima oduvek bio dobar domaćin i to je poznato u celoj Evropi i tako će ostati i ubuduće, jer nikada ovakve ispade nećemo tolerisati”, poručili su iz Crvene zvezde. A zašto ga ne identifikujete, foliranti jedni!?

Bilo je tu dosta rešenja. Odbacujem da je, zbog jezičke barijere, trebalo najpre da reaguje sudija, ali mogli su da to učine kapiten i trener/menadžer (pojedinačno ili u saglasju) Zvezde, a – nisu! Ovaj drugi, Dejan Stanković, posle Zvezde evropsku slavu stekao je upravo u Italiji (Lacio, Inter) i mogao je mirne duše da povuče tim sa stadiona koji nosi ime čoveka (Rajko Mitić) koji je, kao kapiten, tako nešto jednom uradio. A najdelotvornija mera treba (iako se ne očekuje) da stigne iz Evrope – da se srpskim timovima na recimo deset godina zabrani “druženje” sa evropskim i svetskim ekipama.

Dragan Banjac
Autor 26.2.2021. u 17:45

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija