Suze i znoj

Povezani članci

• Noam Chomsky, Naomi Klein i desetine najvećih svjetskih intelektualaca podržalo demonstrante u BiH
• LAŽ INAUGURIRANA KAO POLITIKA
• Emir Suljagić poručio Lagumdžiji: Zatvaranje izbornih listi smatrat ćemo antidržavnim činom
• Gospoda huligani
• Ko je rušio socijalističku Jugoslaviju?
• Vašar taštine

Biti političar u Srbiji je jako teško. Kada kažem političar, mislim na one koji su baveći se politikom bliži opisu koji krasi državnike i jako daleko od onoga što odlikuje politikante. Retko se u istoriji pojavi i izbije na površinu genije koji svojom idejom i vizijom zavređuje pažnju javnosti. Kod nas, i kada su se pojavili, ili su poput Ante Markovića bili neshvaćeni i skrajnuti ili poput Đinđića omalovažavani i uklonjeni.

Piše: Željko Pavičević

Sa druge strane, političku scenu krasi ogroman broj onih koji o sebi misle da su nezamenljivi. Uglavnom se brzo pokaže da su takvi u stvari suvišni i u najboljem slučaju beskorisni ljudi. Upravo takvi nanose najveću štetu političkom životu jedne zemlje. Oni uništavaju stranke, vlade, države.

Kaže naš narod „hleba i igara“, samo što je hleba malo, a zabave preko svake mere. Danima smo imali sjajnu zabavu ispred Parlamenta Srbije koja se prelila na medije i društvene mreže. Od kada je „odskočio“ na političkoj sceni i postao interesantan javnosti, Boška Obradovića ne možete uhvatiti ni za glavu ni za rep. Njegovi performansi su za svaku pohvalu, ali Tomislava Nikolića nije nadmašio u ovom poslednjem. U godinama iza nas pokazao je da mu je dijapazon delovanja više nego ogroman, baš kao i koaliciona širina. On se nalepi na sve i svakog. Nema barijera koje ga mogu sprečiti da dođe do njemu poznatog i zacrtanog cilja. U oku posmatrača, on je uvek nešto, od anđela do demona. Njegovi „potezi“ uvek izazivaju nekakav oblik oduševljenja bez obzira da li ga volite ili ne, delili njegove političke stavove ili ne. I što je najbitnije, neće umreti od gladi.

Čak i u danima dok je gladovao, ili možda držao predizbornu detoks dijetu, ispred Skupštine koju generalno bojkotuje mesecima, on je ubirao simpatije onih koji su ga donedavno omalovažavali i nipodaštavali. Neki ga smatraju klasičnim primerom srbijanskog politikanta, estradnog umetnika na političkoj sceni. Njima zabave Obradovićevog tipa ne da nisu zabavne nego su toliko neumesne, jer za velike pare on bi trebalo da radi nešto u toj Skupštini u korist naroda, a ne da pravi majmuna od sebe i drugih. Desničarski šarlatan koji može sa svima, levičarima, europejcima, pacifistima, demokratama, iluminatima… Sa druge strane njemu se javno ili tajno dive neki „drugosrbijanci“ i glavešine skoro svih političkih opcija u Srbiji čak i onih sa čijim političkim statvovima nema dodirne tačke. Čuvari vatre! Tako primera radi, lider Glas-a je još početkom novembra 2019. u emisiji „Među nama“ inaugurisao Obradovića za šefa nekakve poslaničke grupe. Ovih dana Nikola Samardžić nastavlja sa iznošenjem površnih i neproverenih informacija na društvenim mrežama solidarišući se time sa svojim političkom oponentom. Tu su i moderni partizan, novokomponovani levičar Borko Stefanović kao i nekadašnji koalicioni partner Saša Radulović, odskora borac protiv svetskog imperijalističkog „ustrojstva“. Boško je i omiljeno sredstvo za ispiranje usta režima, dela nevladinog sektora i nabujale desnice. Danas u Srbiji retko se ko bar na neki način ne bavi Boškom Obradovićem. On je tu da nosi barjak, zviždi ispred RTS-a, upada po potrebi u Parlament, galami i glumi „narodnog heroja“. On je mirođija u čorbama spremljenim u svim kuhinjama, od udbaških do „bebine“. Ništa bolji od svih onih liderčića koji ga tako zdušno podržavaju.

Ne mislim da političku estradu treba ohrabrivati, ona je za svaku osudu u vreme kad zemlja ima preozbiljnih problema, a jedan od njih je i bujanje desnice kojoj i Boško pripada. Možda je tu i caka. Desnica cveta, a Boško cupka sa gubitnicima. Ko će ga znati. Dok god političku scenu ove napaćene zemlje prepune konfuznih i sluđenih građana kojima se umesto ozbiljne i uređene opozicije nudi „šargarepa“, likovi koji kao alternativa Vučiću i njegovim pulenima više podsećaju na statiste u nekom filmu Dušana Kovačevića, građankama i građanima Srbije neće biti bolje. Umesto ideja i planova za njihovu realizaciju, strategija za ostvarivanje značajnih ciljeva, integracije i demokratizacije društva javnosti Srbije se nudi zabavni program, estrada i tabloidni sadržaj. Kako se veoma retko pojave ljudi poput Markovića i Đinđića ostaje nam da se nadamo da će se u skorije vreme pojaviti neko normalan i spasiti nas od ovih „čudnovatih likova“, a u međuvremenu nastavljamo da svoje zablude plaćamo siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije u Evropi.