Švercer u Haronovoj lađi

Slobodan Dukić
Autor 25.1.2020. u 17:05

Izdvajamo

  • Otkud ja uopšte u bolnici, među ovakvim "pacijentima". Okidač za infarkt bila je lokalna kovinska priča. Član opštinskog veća i predsednik mesnog odbora Srpske napredne stranke u Bavaništu polomio je kosti sugrađaninu. Udario je mirnog bostandžiju, glavom u lice. Pretvorio mu glavu na raspuklu lubenicu iz čijeg jezgra je curila krv. Pišem o ovome. Nadam se da će građani opkoliti Opštinu kao Bastilju i tražiti da predsednica komune smeni siledžiju. Zalud. Veroučiteljka i Vučićev jezuita kabadahiju drži u krilu, kao Bogorodica Isusa. A građani, na vest o ovome gledaju u zemlju. Većina njih ponaša se kao "idiotes".

Povezani članci

Švercer u Haronovoj lađi

Foto: share.upmc.com

Ali život je ironija. SNS kabadahija je upravljao kolima Hitne pomoći. Ležao sam bespomoćan u vozilu, dok je on praveći osmice, uključene alarmne sirene, grabio kilometre na putu za bolnicu u Pančevu. Pa, hvala mu. Mogao je da se zaustavi i da iscenira kvar na motoru. Dovoljno da budem mrtav i beo. I tako ostao mi je patrljak od života. Kratko drugo poluvreme. Ali utakmicu moram da odigram do kraja.

Meteorit je naciljao pravo u moje grudi. Pocepao mi ramena. Prekinuo komunikaciju krvnih sudova i srca. Bio je to klasičan slučaj infarkta miokarda. A ja sam dijagnosticirao stomačni grip. Lečio se nadom da bolja dođe i prođe. A onda trinaestog dana počeo sam da iskašljavam krv. Kad su me stavilil na kolica, očevici tvrde da sam imao boju pokojnika, a da mi je desna potkolenica u prečniku bila dvadeset santimetara.

Kad sam stigao u bolnicu u Pančevu bio sam putnik u jednom pravcu. Već sam se bio ukrcao na Haronovu lađu. Skeledžija me, ipak, vratio na obalu. Nisam mu, kao stara tvrdica i švercer dao novčić. Sin tame i noći izbacio me iz potpalublja. Švercersku naviku vučem iz Miloševićevog vremena. Stajao bi na zadnjoj platformi rasklimatanog autobusa, zajedno sa drugim švercerima. Ustvari, sem vozača svi putnici su bili bez karte. A kad bi se vrata otvorila buljuk telesa padao bi zauznak krvaveći glave na uličnim stubovima.

Ko kaže da na ovom svetu nema anđela. Vaskrsla me dr. Ana Kovačević-Kuzmanović. Spasila me kiseonik terapijom. I danas pevam “O Ana, o Ana, srećo mojih dana”. Upućuje me u bolnicu “Dragiša Mišović” kao životno ugroženog. Bolničari guraju krevet sa točkićima, “sto na sat”. Ostavljam u hodniku ljude na čijim licima čitam pitanje hoću li preživeti. Kažem sebi – i na mene stigao red. Kasnije, dok sam mesec i kusur dana ležao na rehabilitaciji, shvatio sam da je solidarnost među ljudima najprepoznativljija u bolnici.  Kad uteknemo sa bolničke postelje, ponovo postajemo predatori.

Zavija sirena sanitetskog vozila. Na stolu sam u bolnici “Dragiša Mišović”. Dok iznad mene kruže okrugli i četvrtasti aparati, kao nebeska tela iz vasione, mladi doktor mi kaže: “Au, brale ali si mu Top ga dao…” Koronarni pregled je pokazao da mi je infarkt teško oštetio srce i krvne sudove. Čovek u belom kaže da mi ne gine operacija “baj pas”. Iz priča znam da je to operacija vraćanja u normalan život. Ko neće pristati na još desetak godina “slatkog života” na pecanju i kusanju riblje čorbe na Tamišu.

Iz sobe intenzivne nege, gde svi gledamo smrti u oči, a ona nas je dva puta pohodila, prebacuju me u Rehabilitacioni centar. Sa zavišću gledam postoperativce kako po hodniku špartaju kao grenadiri. Ja se vučem nogu pred nogu. Dišem kao sipljiv konj. Imamo časove fizioterapije, ali meni treba psihoterapeut. U polusobi ležim u sredini. Cimer desno “uhapsio” daljinski i gleda “Parove” i “Zadrugu”. Glasne svađe učesnika ovih stupidnih emisija tuku kao decibeli vibracione bušilice. Tražim spas pogledom od trećeg pacijenta. Onog levo. Na pogrešnog sam se nameračio. Taj će u potonjoj diskusiji o referendumu o Kosovu reći kako pravo glasa imaju samo Srbiji. Čekaj, kažem mu a ostali građani, šta je sa njihovim ustavnim pravom da učestvuju u izjašnjavanju. “Arijevac” kaže Srbija je zemlja Srba. Ako im se ne sviđa mogu da se odsele. Udarac pravo u moje ranjeno srce.

Otkud ja uopšte u bolnici, među ovakvim “pacijentima”. Okidač za infarkt bila je lokalna kovinska priča. Član opštinskog veća i predsednik mesnog odbora Srpske napredne stranke u Bavaništu polomio je kosti sugrađaninu. Udario je mirnog bostandžiju, glavom u lice. Pretvorio mu glavu na raspuklu lubenicu iz čijeg jezgra je curila krv. Pišem o ovome. Nadam se da će građani opkoliti Opštinu kao Bastilju i tražiti da predsednica komune smeni siledžiju. Zalud. Veroučiteljka i Vučićev jezuita kabadahiju drži u krilu, kao Bogorodica Isusa. A građani, na vest o ovome gledaju u zemlju. Većina njih ponaša se kao “idiotes”.

Ali život je ironija. SNS kabadahija je upravljao kolima Hitne pomoći. Ležao sam bespomoćan u vozilu, dok je on praveći osmice, uključene alarmne sirene, grabio kilometre na putu za bolnicu u Pančevu. Pa, hvala mu. Mogao je da se zaustavi i da iscenira kvar na motoru. Dovoljno da budem mrtav i beo. I tako ostao mi je patrljak od života. Kratko drugo poluvreme. Ali utakmicu moram da odigram do kraja.

Slobodan Dukić
Autor 25.1.2020. u 17:05

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija