Svetiti se životu – zaboravom

Čedomir Petrović
Autor 3.11.2013. u 10:44

Svetiti se životu – zaboravom

foto: Balazs Toro

Poznavao sam jednog čoveka koji je za svaku stvar koju on nema ili ne razume uspevao da nađe poneku zlu reč.

Dođe vreme kad se čovek nađe pred mračnim, neprelaznim jazom koji je godinama, polagano i nesvesno, sam sebi kopao. Napred ne može, natrag nema kud. Reći nestalo, suze ne pomažu; sramota ga da jaukne; a i koga da zove? Ne seća se pravo ni svoga imena. Tada vidi čovek da na zemlji postoji samo jedno istinsko stradanje, to je: muka nemirne savesti.

Kad god sam i gde god sam naišao na ljude koji su pokazivali suviše razvijenu brigu za nacionalni ponos i opšti interes ili preteranu osjetljivost za ličnu čast i dostojanstvo, uvijek sam, gotovo po pravilu, nailazio i na ograničen um, nerazvijene sposobnosti, tvrdo srce i grubu, kratkovidu sebičnost.

Ima ovakvih slučajeva: ono što je jednog čoveka zauvek osramotilo u očima ljudi i pred njegovom rođenom savešću, vidno je i pristupno svima. A ono što je sveto, čestito i uzvišeno bilo u njemu ostalo je, uglavnom, neviđeno i neznano, jer se javljalo samo u blesku, na mahove, kao munja u dubokoj noći, kad svi spavaju.

Na kraju, svi računi i sve ispitivanje, sve se svodilo na jedno: pravo prokletstvo njegovog života dolazilo je od visokog mišljenja koje je imao o sebi. I što je najgore, on toga nije bio svestan; to mišljenje je živelo u njemu kao što živi u nama naš krvotok i stalno lučenje žlezda, a mi ga nismo svesni, ne znamo ga, ne osećamo i ne vidimo drugačije do po njegovim krajnjim posledicama. To je čoveka zavodilo na hiljade krivih puteva i pogrešnih zaključaka u životu, nagonilo ga da uzroke svim svojim mnogobrojnim nedaćama i nezadovoljstvima, i svima protivrečnostima svog života — traži tamo gde oni nisu i ne mogu biti.

Budite nepoverljivi prema sebi, svojim osećanjima i raspoloženjima. Budite nepoverljivi prema sebi pa nećete imati potrebe da budete preterano nepoverljivi prema celom ostalom svetu. A time ćete biti bolji, pravedniji, svima prijatniji, i sami sebi lakši. Čim osetite opštu zlovolju prema svetu i nepoverenje prema ljudima, više nego što je to razumom opravdano i potrebno, odmah budite na oprezu, ali prema samom sebi, i obratite pažnju na svoju unutrašnjost, jer to je najbolji znak da nešto u vama nije u redu.

Jednom mu je neko — u zao čas! — rekao da je pametan. Kako i zašto, to sam bog zna. Tek, on je poverovao u to. I otada je taj inače mirni i bezazleni čovek postao nemoguć, težak sebi i drugima.

Teško je zamisliti a kamoli opisati bol i ogorčeno iznenađenje velikog, rođenog egoiste kad ga neko izneveri, napusti ili mu učini ma šta od onoga što je on vazda drugima činio. Tako ogorčeno rikne na svoje ubice ranjen tigar koji je celoga veka živeo od toga što je ranjavo i ubijao sve oko sebe.

Ljudi koji imaju neku duševnu muku koja duže traje, neku brigu, stvarnu ili uobraženu, zapuste se vrlo često i fizički, postanu aljkavi i nečisti na sebi, a nepažljivi prema ljudima. To opet uvećava njihovu muku.

Ja sam video u čemu je takozvana borbenost nekih “borbenih”  ljudi. Oni izmisle svoju “borbu”, na silu joj nađu razloge, nadenu ime, i bore se, bez rizika i rezultata, bore se — samo da ne bi morali misliti i raditi.

Ako se čovek ne drži i ne postupa tako kao da na svetu postoji samo on, samo njegova shvatanja života i samo oni koji ih dele — on ne može voditi punom snagom borbu za uređenje života po svojim shvatanjima i za svoje održanje u tom svetu.

Teško onom koji mora nekog drugog (pa ma ko taj bio) da unizi, da bi se on sam izdigao, ili bolje rečeno: da bi imao iluziju da se izdigao.

Čuvajte se ugroženih ljudi i ljudi koji misle da su ugroženi. Oni osećaju potrebu da se štite i brane, i zbog toga često i neočekivano i podmuklo napadaju.

Dođe vreme kad se dugovi traže, i to odjednom i sa strašnim,  zamršenim kamatama. I ne samo to nego sve ono što je čovek ikad u životu kupio plaća sad ponovo, i to po novoj, višoj ceni.

Ono što je najgore kod tih malih kućnih tirana — malih samo po prostranstvu njihove vlasti a nikako po težini i oštrini njihove tiranije — to je njihova ćudljivost i samovolja. Nepredvidljivost njihovih ćudi muči nas isto toliko koliko i te ćudi same. A najgori i najteži su oni tirani koji su i sami, u sebi, mučeni i nesrećni. Oni misle da bi, mučeći druge, mogli olakšati svoju muku, a to je kobna zabluda i jalov posao, jer sve i da polovinu zemlje popale, zajedno sa ljudima i svima živim stvorovima, njihova muka ne bi za dlaku manja bila. Ali, to oni ne mogu nikad uvideti.

Nisu svi ljudi tako rđavi kao što to rđav čovek misli.

IVO ANDRIĆ: “ZNAKOVI PORED PUTA”

prigodne znakove odabrao:

Čedomir Petrović

Čedomir Petrović
Autor 3.11.2013. u 10:44

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija