Tomislav Marković: Hrist je sahranjen u masovnim grobnicama

Tomislav Marković
Autor 11.12.2020. u 14:17

Tomislav Marković: Hrist je sahranjen u masovnim grobnicama

Zaglavljeni smo u ćorsokaku klerikalizma, bez mnogo izgleda da ćemo iz njega izaći u skorije vreme

Piše: Tomislav Marković

Vladavina bezbožnih komunista trajala je skoro pola veka. Tokom tog perioda koji je blaženočivši mitropolit Amfilohije krstio adekvatnim imenom „brozomora“, verske zajednice su se zlopatile, nevernici su zabranjivali vernom narodu da pohađa hramove, a Božji nauk „Ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe“ bio je potpuno zaboravljen.

Verni narod više nije mogao da izdrži zulum, digao je bunu i svrgao s vlasti bezbožnika, e da bi se posvetio molitvi i praktikovanju hrišćanskih vrlina kao što su smernost, uzdržljivost, pravednost i delatna ljubav prema bližnjem. Narod je masovno pohrlio u bogomolje, a za primerom pastve krenuli su i političari koji su petokraku zamenili krstom, srp i čekić brojanicom, a Titovu sliku ikonom svetog Save u natprirodnoj veličini.

Božanstvu se u zube ne gleda

Uspostavljen je savez države i crkve, po neprevaziđenom simfonijskom modelu iz neprežaljene Vizantije. Čim su hrišćanske vrline ušle u masovnu upotrebu, na opšte iznenađenje svih, došlo je do masovnog kršenja Božjih zapovesti, pogotovo onih koje se tiču zabrane ubijanja, laganja i krađe. Posle preduge apstinencije građanstvo se predoziralo verom, konzumirajući je na sve moguće načine: ušmrkivanjem molitve, intravenoznim unošenjem psalama u dušu, gutanjem dogmi našte srca, inhaliranjem Simvola vere, pa čak i pušenjem katehizisa pomoću bonga, pod sloganom: „Triput bong pomaže“.

Preterana upotreba halucinogenog tamjana sečenog sa četiri ocila i prahom 44 od kosovska božura u razmeri 13:8:9 dovela je do masovnog odavanja pastve ratnim zločinima, genocidu i pravljenju masovnih grobnica. Pokazalo se da je religijska obnova koja je poput nepogode zahvatila dojučerašnje zaklete ateiste tako radikalna da je obuhvatila i reformu Božjih zapovesti. Po modelu koji je pre mnogo decenija izložio nacista Fridrih Vilhelm Hajnc: “Ne ubij, ako ti savest nije mirna pred tvojom nacijom”.

Kad se konačno izvukla iz vavilonskog ropstva pod komunistima, pokazalo se da crkva ne može vernicima da dostavi Hrista, jer se dotični vagabund iskrao iz hrama dok je episkop dremao i nikad se više nije vratio, pa je u nedostatku osnovnog espapa ponudila mušterijama erzac u vidu boginje Nacije. Božanstvu se u zube ne gleda, daj šta daš, važno je samo da više nismo bezbožnici, pa makar se klanjali i srpstvu ili hrvatstvu, to jest samima sebi.

Hristovo telo u masovnim grobnicama

Hristov nestanak bez traga nije zabrinuo sveže probuđene vernike, teška srca moramo priznati da je kler malko i odahnuo s olakšanjem, ali su povremeno do nas stizale neproverene glasine da su ga razni namernici viđali na kojekakvim nezgodnim mestima, baš kao oni neimenovani džambasi što su kod Sombora navodno sreli Božu zvanog Pub. Pričalo se da je Isus viđen u Omarskoj, premlaćen na smrt; govorkalo se da je njegovo beživotno telo pronađeno na Korićanskim stijenama na dnu provalije; trećima se, opet, učinilo da su ga videli u ljudskoj lomači na Bikavcu, a Jirgen Moltman je ubeđen da je Isus streljan u Srebrenici.

Crkva se već neko vreme lažno predstavlja kao telo Hristovo na zemlji, iako forenzički izveštaji jasno govore da je Hristovo telo – u zemlji. Nalazi se razasuto po sekundarnim i tercijarnim grobnicama, pa ako kleru i vernicima Hrist ponovo zatreba, moraće da ga potraže na tim dubokim lokacijama. Drugog puta nema.

Litije kao vesnik nove faze klerikalizma

Prođe 30 leta dok lupiš raspelom o panagiju, savez crkve i trona cveta na obostrano zadovoljstvo, kler i pastva klanjaju se Naciji, a političari pod maskom brige za poklonike ovog bizarnog kulta pljačkaju pripadnike te iste nacije i uništavaju sve što im padne pod ruku. Sa blagoslovom sveštenstva koje tvrdi da je uhvatilo Boga za bradu i da ga drži u crkvenom zatočeništvu.

Kad se klerikalizam već institucionalizovao, došlo je vreme da se podigne i na viši novo. Već dugo nema viđenijeg političara i čoveka na značajnijoj funkciji koji bi smeo da se deklariše kao ateista, verski praznici se slave uz prisustvo državnih funkcionera, državne proslave ne mogu da prođu bez patrijarha i episkopa, ali sve je to nedovoljno u odnosu na žuđene ideale. Dosta su političari bili tek deklarativni vernici i odani saveznici crkve, mada zapravo nisu crkveni ljudi, vreme je da verske zajednice dobiju još veći uticaj na društvo i državu, vreme je za novu religioznost.

Vesnik nove faze u razvoju klerikalizma najavile su takozvane litije u Crnoj Gori koje su mobilisale ogromne narodne mase zarad odbrane pravoslavnih nekretnina. Po kiši i vetru, po suncu i po snegu, u svim vremenskim uslovima nepregledne narodne mase marširale su mesecima, e da bi crkveni poglavari zadržali u sopstvenom vlasništvu zlatne koke koje im donose enormne prihode. Pokazalo se da nikakve socijalne teme, nikakva pitanja ugroženih prava pojedinca, nikakva borba protiv korupcije ili za radnička prava ne može da pokrene narod u većoj meri, ali zato kad crkva reši da brani svetinje – desetine hiljada se odmah odazovu, naprte ikone i crkvene barjake, i krenu u litijanje.

Neizmerna radost sa proplamsajima euforije zavladala je vaskolikim pravoslavnim svetom dok su litije trajale. Pričalo se oduševljeno o buđenju naroda, obnovi vere, o pravoslavlju koje je ustalo na noge lagane. Šta se to dogodilo u Crnoj Gori jezgrovito su objasnile „Večernje novosti“ Milorada Vučelića: U Crnoj Gori se dogodio Bog, a njegova živa crkva pokazala se u svoj svojoj moći i lepoti”. Emir Kusturica je kliktao kako se probudila „mistična masa“, crkveni oci su zborili kako se Bog javio, mitropolit Amfilohije je slavoslovio kako je ovo „Božije čudo“, kako je „narod vaskrsao“ i sve u tom stilu. Bog se ovim povodom nije izjašnjavao i ostao je nedostupan za medije i širu javnost, tako da ćemo morati da verujemo na reč njegovim ovlašćenim dilerima u ovoj dolini plača.

Zdravko Krivokapić i 12 apostola

Kako bi obezbedio trajno vaskrsavanje naroda i događanje Boga, Amfilohije je izabrao kandidata na izborima, vernog slugu Božjeg Zdravka Krivokapića, a sveštenstvo se razletelo po parohijama da preti prokletstvom svetog Vasilija Ostroškog svakome ko glasa onako kako se Amfilohiju, srpskim snagama i crkvi ne sviđa. Ogromni napori crkvenih aktivista urodili su plodom, promenila se vlast, a pregovori o sastavljanju Vlade obavljani su po crkvenim portama i manastirima, pod budnim okom episkopa Joanikija i mitropolita Amfilohija.

Pravoslavno osveženje Crne Gore posebno je bilo primetno tokom postizbornog slavlja, što su na svojoj koži osetili građani koji nisu Srbi i pravoslavci, a i neki koji jesu, ali imaju opasnu naviku da misle svojom glavom, a ne mitropolitovom mitrom. Nova faza verske obnove tih se dana odvijala u znaku distiha iz poznatog pravoslavnog akatista „Ubij, zakolji, da ništa ne postoji“: „Polećela crna ptica, Pljevlja biće Srebrenica“.

Božji pomazanik Krivokapić postao je novi premijer, a Crna Gora je dobila prvu apostolsku vladu. Na brojnim primerima iz prakse Amfilohijevih izabranika možemo videti šta je sadržaj te nove religioznosti. Vlada nije slučajno nazvana apostolskom, autor te kvalifikacije je sam premijer. Dok je još bio mandatar, Krivokapić je najavio da će nova Vlada imati 12 ministarstava. Zašto baš 12? Sve je lepo čovek objasnio: To je ta simbolika 12 apostola o kojima nas je podučavao naš mitropolit Amfilohije”. Ako su 12 ministara 12 apostola, logično je da je premijer Zdravko Krivokapić niko drugi do Isus Hrist. Na prvi, a i na svaki drugi pogled ovo deluje kao školski primer blasfemije, ali šta zna dete šta je pravoverje, a šta bogohuljenje.

Krivokapić se oglasio i kao pristalica teologije pancira, rekavši da se pričešćem istom kašičicom niko nikad nije zarazio, što je bio stav i mnogih vladika, sveštenika i vernika. Ko su teolozi pancira? Što bi rekao kolega Bojan Tončić, u nedostatku boljih autora citiraću sebe: “Oni veruju da im virus ne može ništa, jer ih Bog štiti od zaraze. Sveti Duh se tu javlja kao neka vrsta neprobojnog pancira kroz koji nijedan opasni mikroorganizam ne može da se probije. Bog je Vrhovni Telohranitelj, Večni Zaštitar, Gospod nad vojskama obezbeđenja koji stvara neku vrstu magičnog nevidljivog štita oko vernika i putira, tako da niko ne može da se zarazi korona virusom, čak i kad bi u naletu suicidnih poriva to i poželeo”.

Molitva za oganj Gospodnji

Elaborirajući tezu o virusima koji od zorta ne smeju da priđu kašičici za pričešće, Zdravko The Jesus je zaronio u neslućene teološke dubine: “Vera nadvladava sve. Postoje mnogobrojni dokazi da kada je neko rekao: ‘Ako imaš vere, pomerićeš planinu s jednog na drugo mesto’, to se i desilo. Stvarno se fizički desilo! Ako vi imate veru, verujte da nemate nikakvih problema i da se nećete zaraziti pričešćem”. Prava je šteta što premijer nije precizirao koje su to planine pomerane verom, kada se i gde to desilo, budući da su revnosni čitaoci Novog zaveta do sad mislili da je to metafora kojom se poslužio originalni Isus Hrist.

Ako ništa drugo, žitelji Crne Gore ne moraju da brinu, imaju na čelu Vlade istinskog vernika koji mislima pomera planine, za njega su profani zemaljski problemi luk i voda. Ako bude falilo para u budžetu, Krivokapić će snagom vere da stvori željeni iznos evrića, šta je to za čoveka koji može telepatski da dislocira Lovćen, na primer, u vojvođansku ravnicu, da malo osveži monotoniju reljefa.

Nije Zdravko Krivokapić-Isusović jedini predstavnik nove religioznosti u Vladi, ni njegovi apostoli ne zaostaju mnogo za svojim duhovnim vođom. Najbolji primer istinske vernice je prepodobna Vesna Bratić koja je spojila resore kulture, nauke, obrazovanja i sporta, postavši tako prva ministarka-četvororučica. Dok je još bila svetovnjakinja, pre zaređenja u Zdravkov apostolat, Bratić je na lažnu vest da je policija pretukla episkopa dioklijskog Metodija Ostojića, reagovala prizivajući gnev Gospodnji: “Je li ovo moguće?! Crnogorska policija na svoga vladiku? Ustašo i zlotvore, koji si digao ruku na Vladiku, ruke ti se sasušile! Rđom kap’o dok ti je koljena! Sažeži sve Gospode ognjem, liše nejači”.

Za čitaoce koji ne prate redovno zbivanja na pravoslavnoj duhovnoj sceni, Vesna Bratić je osoba koja se predstavlja formulom “žensko, a četnik”, a proslavila se napadom na Borisa Dežulovića zbog kolumne u kojoj je kritikovao to što crkva takozvanom restauracijom devastira hramove i manastire. Bratić je rečito odgovorila na kritiku, ozbiljnim argumentima, otkrivajući ko je zapravo Dežulović: “đubre ustaško” i “magarac”.

Tom prilikom se nije pomolila Gospodu da ognjem spali i sažeže kolumnistu, a možda se to jednostavno podrazumeva. Šta bi drugo prava vernica i tražila od Boga? Gospod slabo reaguje na ovakve molitve, kiša ognja i sumpora nikako da padne na Crnu Goru i na razne neverničke izrode, ali vernici ne posustaju, nadajući se valjda da Savaot nagrađuje uporne i istrajne. Lepo reče Andrej Nikolaidis: “U ovoj zemlji je instalirana najklerikalnija vlada sjeverno od ISIL-a”.

Teokratski srpski svet

Crnogorski mesija i njegovi apostoli pokazali su put kojim savez crkve i države treba ubuduće da se kreće – u pravcu teokratije, u meri koja je moguća u ovom kletom kutku sveta koji je, na njihovu žalost, preblizu Zapadnoj Evropi. Ni ostatku “srpskog sveta” ideja teokratije nije daleko od srca. Što reče Draško Stanivuković, nakon dolaska u Crnu Goru na litije: “Da Bog pomogne, volja naroda pobijedi i da se u našoj bratskoj Crnoj Gori dese promjene”. Za njega je “bratska Crna Gora” zemlja u kojoj živi izmišljeni narod – Crnogorci, koji iz Drašku nepoznatih razloga neće da priznaju da su Srbi. Ali, uz Božju pomoć i budući popis, uz koordinisano delovanje sveštenstva i prosrpskih političara, te uz malu pomoć Vučićevih medija i para – i to će se rešiti.

U Srbiji je problem što Vučićeva SNS-crkva ima preko 700.000 članova, te što je njen guru prigrabio svu moć u državi za sebe. A i crkva je zadovoljna i namirena, jer dobija silne milione iz budžeta. Ni malobrojne buntovne vladike nisu od pomoći, episkop Grigorije je onomad odbio ponudu nekih opozicionara da se kandiduje na sledećim predsedničkim izborima. Međutim, Srbija je velika tajna, ne zna dan šta noć kuva, niti noć šta zora rađa, ne zna vladika u jednom grmu šta episkop u susednom grmu sanja.

Možda se sutra pojavi neki crkveni velikodostojnik raspoložen za ulazak u politiku, a možda Vučićeva moć oslabi, pa bude prinuđen da se snažnije osloni na crkvu vazda žednu položaja, novca i vlasti. Pošto jedino crkva ima mobilizacijsku moć neophodnu za promene, a građani su ionako mahom vernici boginje Nacije, te upravo od crkve očekuju spas – jasno je kuda bi budućnost mogla lako da nas odvede. 

Zaglavljeni smo u ćorsokaku klerikalizma, bez mnogo izgleda da ćemo iz njega izaći u skorije vreme. Jedino bi temeljna hristijanizacija crkve bila od pomoći, ali bojim se da tu ni Bog ne može da pomogne. Hrist u hrišćanskoj crkvi – to je slika koja ipak pripada žanru utopije, bar u ovom svetu obuzetom mračnjaštvom koje se lažno predstavlja kao religija. Što reče jedan manje poznati autor, vrlo nepopularan u našim krajevima, poglavito među vernicima: “Ovo je vaš čas i vlast tame”.

Tomislav Marković
Autor 11.12.2020. u 14:17

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija