TRI GLUPOSTI IZ JEDNOG „TROVANJA BOJNIM OTROVIMA“

tačno.net
Autor 24.3.2016. u 11:17

TRI GLUPOSTI IZ JEDNOG „TROVANJA BOJNIM OTROVIMA“

Izvodi iz domaćeg vojnog vremeplova

Piše: STIPE SIKAVICA

General Veljko Kadijević, uspevši se na najvišu osmatračnicu vojne hijerarhijske lestvice – na položaj saveznog sekretara za narodnu odbranu, 15. maja 1988. godine, a nakon penzionisanja admirala flote Branka Mamule – gotovo je u hipu shvatio da mu tadašnje centralno vojno glasilo, „Narodna armija“, može biti izuzetan saveznik u realizaciji ciljeva zločinačke politike što ih je (ciljeve) pred komandni vrh tadašnje Jugoslovenske narodne armije („čeda svih naših naroda i narodnosti“), postavio Slobodan Milošević. (Naravno, ciljevi su formulisani u kamufliranoj, ali u tako providnoj formi da su se mogli dešifrovati i sa Marsa, dakle u formi –   „odbrane SFR Jugoslavije“!). U tu je svrhu, a posredstvom Političke uprave tadašnjeg Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu (SSNO), redakcija rečenog glasila „ojačana“ mešovitom novinarskom formacijom (brojno: oko jednog streljačkog odeljenja) u kojoj se, na primer, našao i Milovan Drecun, današnji predsednik skupštinskog odbora za KiM, koji će, nakon „prekomande“ u RTS, video zapisima gotovo u stopu pratiti „glavne srpske heroje“ u ratu na Kosovu 1999. godine, pre svih, glavnokomandujućeg i „najzaslužnijeg za srpsku pobedu nad vazduhoplovnim snagama NATO-agresora i šiptarskom pešadijom“ – generala Nebojšu Pavkovića.

Srpski nacionalizam, uvijen opet u eufemističku zastavu „jugoslovenskog socijalističkog patriotizma“ – bio je osnovni kriterijum prijema novinara i tehničkog osoblja u novu redakciju „Narodne armije“, koja će sad biti tehnički i estetski dizajnirana u formi savremenog njuz magazina; i neće više (kao do tada) izlaziti iz žrvnja štamparske mašinerije samo svakog četvrtaka, već, u zavisnosti od „potreba“, odnosno u zavisnosti od tempa približavanja neizbežnog rata – svaki drugi, odnosno svaki treći dan, a za ovdašnje prilike u veoma respektabilnom tiražu, pri čemu su neki brojevi dosezali i do sto hiljada primeraka. I zaista, „Narodna armija“ je postala prijemčiv, nezaobilazan magazin za širenje „istine“ o tome „ko to tamo napada državu i Armiju“. Nezaobilazan, jer je „naš narod“, naročito onaj koji je bio nastanjen u centralnim, istočnim i jugoistočnim delovima Jugoslavije, imao „bezrezervno poverenje u svoju Armiju“, dakle i u sadržaje njenog, njenog a – „istinski narodnog“ magazina!

Druga, prema preovlađujućem stavu u armijskom vrhu, veoma važna novost u vojnoj propagandnoj mašineriji  bila je – „uvođenje portparola u formaciju Političke uprave SSNO“. Cilj te „važne novosti“ saželi su njeni autori u maksimu: „JNA iz informativne (čitaj: propagandne!) defanzive mora preći u ofanzivu!“. „Ofanziva“ je skoro isključivo bila usmerena ka „neutralisanju“ političkih sadržaja koji su se pojavljivali u hrvatskim i slovenačkim sredstvima javne komunikacije. Funkcija vojnog glasnogovornika, iliti public realations-a (PR), poverena je dotadašnjem šefu Kadijevićevog kabineta, najperspektivnijem pukovniku i uskoro najmlađem generalu JNA – Vuku Obradoviću. Domaća je javnost bila danima bombardovana vešću o tome  da će „vojni portparol svake srede održavati konferencije za novinare sa čitave teritorije SFRJ, na kojima će se davati pravi odgovori na goruća pitanja naše Armije i naše države“. (Bilo je to valjda isključivo muško društvo, tj. novinari koji su u svojim redakcijama bili zaduženi da popunjavaju i uređuju skoro pa obaveznu rubriku o Opštenarodnoj odbrani i društvenoj samozaštiti, i po pravilu su se blagonaklono odnosili prema JNA.) S obzirom na mentalitet oficirskog kora i na populistički karakter tadašnjih civilno-vojnih odnosa, sa velikim se stepenom verovatnoće mogao predvideti način  funkcionisanja te nove „važne armijske institucije“: pitanja su u određenom terminu „dostavljana“ Političkoj upravi, tj. V. Obradoviću; on ih je, zatim, zajedno sa svojim saradnicima, „tematski selektirao“,  idejno-politički“ „peglao“ i, najzad, „osmišljavao“ na njih adekvatne odgovore. Tako da te tzv. konferencije nisu mogle da nalikuju ni na šta drugo do na lakrdiju. Najzad, oficijelne verzije sažetka onoga što bi na tim „konferencijama“ bilo rečeno objavljivala bi „Narodna armija“. A što se tiče izveštaja u civilnom sredstvima informisanja, i oni su bili čak i stilski „uniformisani“, a malo ko se usuđivao da doslovno ne citira portparolove „mudre misli“.

Prvu „seansu“ V. Obradović je održao početkom aprila 1990. godine, a njen je sažetak objavljen u „Narodnoj armiji“, u broju koji nosi datum 5. april 1990. Zanimljivo i ne manje indikativno bilo je to da se prvo pitanje na toj prvoj „konferenciji“ odnosilo na nekakvo trovanje albanske srednjoškolske omladine na Kosovu, i to, ni više ni manje nego trovanje  bojnim otrovima, a u izvedbi, dakako, „vojnih stručnjaka“. I upravo se tu susrećemo sa prvom, a velikom glupošću, tj. sa glupošću čelnika albanske propagande na Kosovu koja je smislila tu imbeciliju prema kojoj su albanska deca, a nakon što su se po školama napila „česmovače“, počela masovno „padati u nesvest“! Budući da su školska deca bila mešovitog nacionalnog sastava i da su i ostali pili istu vodu sa česmi u školama, ali, eto, „bojni“ je „otrov“,  „izručio“ svoju opasnu supstancu – „samo na albanske školarce“! Naravno da je taj apsurd imao podsmešljivu i štetnu rezonancu po „albansku alternativu“ Ibrahima Rugove, i to ne samo na domaćem terenu, već i na Kontinentu.

Druga i treća glupost u odnosu na istu temu sadržane su u pitanju i odgovoru na rečenoj Obradovićevoj „konferenciji“. U pomenutom vojnom „njuz magazinu“ od 5. aprila doslovno stoji:

Na molbu M. Lazanskog, novinara ’Danasa’ (Lazanski je tada još bio član redakcije zagrebačkog tjednika ’Danas’ S. S.), da prokomentariše tvrdnje objavljene u nekim domaćim i inostranim sredstvima javnog informisanja o tome da, navodno, postoje hemijska borbena sredstva koja deluju selektivno, samo na pripadnike pojedinih nacionalnosti i da je tobožnje trovanje na Kosovu izvršeno bojnim otrovima iz vojnog arsenala, predstavnik SSNO je rekao:

Molim vas da imate u vidu sledeće: prvo, u svetu ne postoje bojni otrovi koji bi među ljudima izloženim njihovom dejstvu pravili bilo kakvu razliku po osnovi nacionalne pripadnosti (…) Suština problema jeste u tome da protagonisti albanskog nacionalizma nastoje po svaku cenu da se održi atmosfera napetosti, podstiču međunacionalni sukobi, miniraju napori koji vode normalizaciji stanja na Kosovu i širi predstava, posebno u svetu, o tobožnjoj ugroženosti Albanaca (…)“

Gotovo da je ovde izlišan bilo kakav komentar. Jer, da nije Miroslav Lazanski, koji je već tada u novinarskoj branši slovio kao neprikosnoveni autoritet za „vojnu problematiku“, postavio onako „oštroumno“ pitanje, i da nije na nj više nego adekvatno, hoće se reći – još „umnije i mudrije“ odgovorio doktor vojnih nauka Vuk Obradović – mi bismo se još i danas sudarali u mraku neznanja, verujući da se čak i u našim vojnim fabrikama (a ne samo u svetu) proizvode „pametni“ bojni otrovi koji razlikuju, na primer, Srbina od Albanca, i, kao pravi „misleći subjekti“, odlučuju koga će da truju, a koga neće. Bilo je to pre punih 26 godina.

tačno.net
Autor 24.3.2016. u 11:17

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija