Tu su zbog sebe

Autor/ica 👤Željko Pavičević 5.10.2020. u 09:03

Povezani članci

Zemlja poput naše sa elitom poput naše jeste i dugo će biti zemlja trećeg sveta ne zaslugom međunarodne zajednice već isključivo zaslugom naših „politikanata“, predstavnika našeg naroda, lica koja smo birali, a sve u cilju da izbegnemo „veće zlo“.

Piše: Željko Pavičević

Godinama unazad u javnosti provejava mišljenje o nužnosti pojave novih lica i novih politika na političkoj sceni, kao da novih lica nema i kao da ih nikada bilo nije. No, kako je naša javnost kratkog pamćenja i veoma zaboravna, s vremena na vreme je neophodno podsetiti je da nije sve tako kako ona zamišlja i da nije uvek ispalo onako kako se nadala. Proces fluktuacije političara nije prestajao. Njih je uvek bilo, ali javnost je uvek akcenat stavljala na stare igrače poistovećujući „novajlije“ sa njihovim tutorima i stvaraocima. I u većini slučajeva javnost je bila u pravu.

Nije da srbijanska politička scena nije imala novih lica od uvođenja višestranačja. Teško da ih nije imala ni posle petooktobarskih promena. Pojedini političari današnjice, lideri nekakvih stranaka i političkih unija, su „nova lica“ tog doba. Pojavili su se kao nove nade, a vremenom postali veliko razočarenje, što svojom krivicom, a što zaslugom svojih „tvoraca“. Dolaskom „naprednjaka“ nakon „uspešne“ kohabitacije i „iznuđenog“ pomirenja svih onih oličenih u liku i delu Borisa Tadića sa onima koji su nas sve vreme „saplitali“, dobar deo ih je preleteo u vladajući tabor, neki su „tiho“ podržali vladajuću oligarhiju, a njih nekoliko su podelili ono što se godinama krunilo i svojim „nastajanjem“ okilavili već dovoljno kilavu opoziciju, dovoljno kompromitovanu i često opravdano ozloglašenu. Kontinuirane podele unutar Demokratske stranke pune tri decenije rađaju nekakve nove stranke, u formi d.o.o. preduzeća, čineći opoziciju rastresitim i pogodnim zemljištem za stvaranje političkih mediokriteta koji će na ovaj ili onaj način naći svoje mesto pod suncem u političkom životu zemlje seljaka međ’ šljivama, a u slučaju Vladimira Pavićevića, i u regionu.

Tako nastale političke organizacije vremenom postaju virtuelne. Osim pečata, overenog „papira“ i rukovodstva, kojim dokazuju svoje postojanje, one nemaju skoro pa ništa drugo. Organizacije bez stranačke strukture i logistike postaju „bitan faktor“ u raznoraznim pregovorima i potpisnici svakojakih sporazuma, ugovora i dogovora sa sebi sličnima i „narodom“. Da situacija bude još konfuznija i znatno degradirajuća u poslednje vreme imamo jasno prisustvo „istaknutih lica“, jednog subjekta kao „ključnog igrača“, poput onog oličenog u prisustvu Đorđa Vukadinovića, somborskog filozofa i poštovaoca podgrejane destruktivne politike „truta“, a u redovima UOS-a.

Odsustvo mesnih, opštinskih, gradskih i kojekakvih drugih odbora širom Srbije, kršenja Statuta i Pravilnika o lokalnoj organizaciji, te zloupotreba pandemije uz konstantno prozivanje vlasti ne ometa stranke d.o.o. u delanju koje jednako podseća na delanje stranaka na vlasti samo na nižem nivou i drugačijim okolnostima. Funkcioneri stranaka umesto da se kale u radu sa sugrađanima i članstvom, napreduju kroz stranačku strukturu počev od mesnih odbora pa redom, na „vrh“ dolaze nejasnim metodama negativne selekcije ili preko preporuka „drugara“ direktno „s ulice“.

Mutan put kojim su išli prikupljajući potpise za svoju „izbornu listu“ kao i izborni fijasko, kojim im je na jedan demokratski način javnost rekla da ih apsolutno ne želi u političkom etru, primorala je „otpisane“ da se pročiste i pojave u „novom ruhu“. Tako su, primera radi, nakon izbornog poraza rukovodstva PSG i Nove stranke organizovale skupštine, ako se to što smo videli tako nazvati može, na kojima su izabrale novo rukovodstvo sa zadatkom da bude u senci „starog“, a po scenariju „suverenista“ gde bi u jednom trenutku stari postali ponovo novi ili ostali u ulozi „sive eminencije“ stranke poput one koju igra „duboka država“ u državi. Demokratski licemerno i podmuklo, a opet legitimno i lepo. Rodila se „nova lica“.

Postojanje jednog kandidata za predsednika (što nije bio slučaj sa DS dugi niz godina) ukazuje na demokratičnost i slobodu različitog mišljenja u redovima stranaka d.o.o. gde se prisustvo drugačijeg mišljenja, obično u koliziji sa onim koje ima „vladajuća ekipa“, nagrađuje „puštanjem niz vodu“ nepodobnih. Negativna selekcija, a u nekim slučajevima i nepotizam stranke d.o.o. tretiraju kao zaostavštinu i nasledstvo, a u cilju stvaranja prividnog bitisanja na sceni gde se kroz „veze i vezice“ stvara prostor za karijere „novih lica“.

Ovakvi modeli ponašanja tipični su za društva koja nestaju i kao takve ne treba ih sankcionisati jer opstaju samo uređena i za napredak predodređena društva.

Naš narod kaže „dok je ovaca, biće i vune“ međutim, pored toga što nas evidentno prave „ovcama“, iako je ovaca sve manje, a čobana sve više, stičem utisak da nas suviše često šišaju.