UKS vs Basara: Nacionalšovinisti i dalje u sedlu

Dragan Banjac
Autor 1.2.2021. u 19:00

UKS vs Basara: Nacionalšovinisti i dalje u sedlu

Foto: N1

Hormon nesreće i smutnje, čemerna istorija naroda jugoistočne evrope, posledica su hormonalnog poremećaja a ne vekovnog tlačenja navodi Basara, a Srbljanovićeva dodaje da ovu teoriju “upravo dokazuje topot šapica po stolovima Francuske 7. Smešno je jer je tačno”.

Piše: Dragan Banjac

U Srbiji je sve toplije iako je tek otpočeo drugi mesec. Gotovo svakodnevno se u javnost plasira “za naciju i državu” važna tema. Pošto je nedavno u nekim medijima koji se batrgaju da ih ne ogrne skut vlasti, otpočelo – kakvo takvo – odmotavanje afere (Jovanjica) koja upućuje na to da je država uzgajala opijate, uz Kosovo i pandemiju, tu je redovno medijsko podgrevanje mržnje prema susedima, pri čemu su najviše na udaru Bosna i Hercegovina i Crna Gora.

Nedavno je veliku buru izazvala tvrdnja prvog čoveka oduvek (i danas!) zloglasne Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), Vladimira Kostića da Srbija odavno nema nikakvih ingerencija nad bivšom “južnom pokrajinom”. Zanimljivo da je predsednik SANU sredinom prošlog meseca ponovio svoj stav izrečen pre šest godina, ali je tek sada izazvao reakcije takozvanih čuvara srpstva. Kostić, antipod svom “stadu” (članstvu) ranije se zalagao da istinu o Kosovu “neko” saopšti puku, ali tek sada (valjda shvativši da ne odustaje) na brzinu se sakupilo 93 onesvešćenih Srba, gde su, izgleda, brojniji i javnosti manje znani srbocrnogorci i oni iz krajina.

Pisac Svetislav Basara je odmah nakon dobijanja NIN-ove nagrade za roman godine veoma razljutio dežurne davudžije iz Francuske 7. Za mlađe čitaoce valja reći da je to bratija iz Udruženja književnika Srbije, ustanove gde se nekad (dok je restoran vodio njegov prvi vlasnik, slavni Konavljanin Ivo Kusalić), “istočno od Beča najbolje jelo”. Posle stanke restoran se opet izdigao iznad pisaca, gde je, kako voli da kaže Basara, bilo i ostalo dosta književnog i ljudskog polusveta.

Razgovarajući sa Basarom tokom prošlog leta pitao sam ga da li očekuje reakcije javnosti (čitaj: nadležnih) zbog rušenja mita o “velikoj srpskoj pesnikinji” Desanki Maksimović, ali i o tome kako je predstavio (žigolo) jednog beogradskog Crnogorca koji sebe već decenijama vidi kao jednog od najvećih Srba, pride što je neimenovani pesnik i akademik. Baš me briga za Desanku, a mislim da ovaj neće reagovati, kazao je. Ispostavilo se (za sada) da je Basara bio dobar prognozer. Možda bi izostala i reakcija na pesnikinju, ali se ispostavilo da je za sve kriva nagrada koju je pisac dobio za Kontraendorfin, gde se već na početku romana (17. strana) kaže da je “kao pesnik osrednji, ali otrovno duhoviti, Nenadić (Milan – prim. D.B.), javno je upitavši pred masom okupljenom oko stolova na nekom književnom festivalu, je li baba, jel bi se ti jebala u dupe? Maksimovićka je Nenadiću – svedoče očevici – vidno polaskana, sve se zagonetno i dvismisleno osmehujući, kao iz puške odgovorila, citiram – ju, ju, Milane zaboga ne…”

Čankolizi iz Francuske sedam nisu časili ni časa. “Tražimo pomilovanje za grešnog našeg kolegu Svetislava Basaru povodom njegovog romana ‘Кontraendorfin’ u kome je opisao nešto što se nikada nije desilo sa nebeskom Desankom Maksimović, i oprosti mu Bože, jer ne zna što čini u svom delu ovenčanom prestižnom NIN-ovom nagradom”, poručilo je u saopštenju Udruženje književnika Srbije (UKS). U slovu upućenom kolegi pisci su ukazali i na “opšti vrednosni pad kriterijuma izdavača i urednika u izdavačkim kućama, kao i žirija”.

Ostaci nekadašnjeg udruženja književnika zasigurno su kanili biti duhoviti (možda i pametni) i za Basaru javno zaiskali pomilovanje, koristeći se odeljkom Tražim pomilovanje (Sabrane pesme, knjiga 3, Nolit 1982) i nabacili mu se na volej. On je već u ponedeljak, prvog februara, u rubrici Famozno u dnevnom listu Kurir odgovor naslovio sa Pomilujte mi Q. Ne želeći da pojašnjava skraćenicu Q, Basara veli da prepoznaje rukopis predsedavajućeg Milovana Vitezovića “multirežimskog podguznog stihoklepca”. Navodi da je on to udruženje napustio i da je član “nekompromitovanog” Društva književnika Srbije a da je UKS “stecište književnog polusveta koji je u svoje redove nedavno primio i živog klasika Gorana Vesića” (zamenika beogradskog gradonačelnika, vatrenog člana Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića stasalog u Demokratskog stranci Zorana Đinđića! – prim. D.B.) i da ta bratija polaže najmanje prava da ukazuje na “opšti vrednosni pad kriterijuma izdavača i urednika u izdavačkim kućama, kao i žirija”.

Nasuprot UKS dramska spisateljica i profesorka FDU Biljana Srbljanović u tekstu u listu Blic kaže da je roman Kontraendorfin “veličanstvena knjiga, jedna od najboljih koju je ikada napisao i sigurno najbolja od svega objavljenog barem ove godine. U tom smislu, NIN-ova nagrada je na dobitku, Basarin roman doprinosi njenom ugledu, a ne obrnuto”. Žaleći što nema mesta da elaborira zašto misli da je nagrađeni roman remek-delo, Srbljanovićeva kaže: Stilski veoma komplikovana, izmešanih narativnih tokova, okovaralica pripovedača u pripovedaču, prepuna kontrasta, autoironije, preterivanja, grotesknog realizma, “ilegalnog jezika karnevala” (što bi Bahtin rekao za Rablea), ova mešavina uticaja od Ernsta Jingera do Vladana Desnice, čini Kontraendorfin ozbiljnim i veoma zahtevnim literarnim projektom dovedenom do perfekcije.

“Istovremeno, “nastavlja Biljana Srbljanović, “knjiga je tako duhovita da čitalac bukvalno urla od smeha, glasno i oslobađajuće, posebno ako mu popularna satira i tv komičari nisu definicija smešnog. Ipak, ona je pre svega, precizna analiza najopasnije pojave kod elite ovog naroda, a to je krivotvorenje sopstvene istorije smeštanjem u lažnu dogmu, a istovremeno kreiranje stvarnosti po ugledu na istu tu dogmu, propisanu i u literaturi i političkoj reči pesnika i književnika ‘realista’. Još je komplikovanije: Basara tvrdi da realisti ne opisuju realnost, već da je propisuju, stvarajući svojom literaturom i javnim govorom lažnu sliku sveta, prepunu pogrešnih odluka, pogubnih poteza, lomova i prelomnih tačaka, koje su oni prvo propisali, a posle ih stvarnost samo imitirala”.

I zato su mu, tvrdi Srbljanović, abrevijatori iz UKS-a poslali fatvu, u vidu saopštenja pod naslovom “Tražimo pomilovanje za Basaru”, u kom se nepotpisani saučesnici obrušavaju na pisca, zlokobno i kvarno, tobož u odbranu “nebeske Desanke”, koju je Basara kao uvredio. Interesantno je da je roman “prepun rableovskih obračuna sa drugim velkašima”, od Andrića, preko Palavestre, do Matije i kolege Đilasa, ali su se nepotpisnici saopštenja zadržali baš i samo na Desanki.

Srbljanovićeva u “Basarinoj odbrani” kaže da pisci iz Francuske 7 “više pišu nego što čitaju”, da je “nebeska Desanka” nedavno kobajagi isterivana iz lektire i kaže da je “možda najpokvarenije to što je skrivanje iza Desanke duboko patrijarhalno ali i kukavičko. Desanka Maksimović, pesnikinja o potoku i zecu, o aždaji i pauku, o pokošenoj travi i molitvi, za života je posmatrana prezreno i sa visine od strane istih tih elita koje je sad brane. Još je gore, njena ne previše cerebralna poezija lokalnih, narodskih dometa, definisana je kao ‘ženska’, i time se zakucavalo inferiorno mesto za ženu u literaturi uopšte. Iza te prezrene Desanke sakrila se sada vojska muškarčina iz UKS-a, jer im je nezgodno da brane sebe, čime će morati da navedu i od čega, što je i suština Kontraendorfina, kaže Srbljanovićeva.

Dajući piscu pravo na fikciju, Biljana Srbljanović pominje da je u najboljoj prošlogodišnjoj knjizi napisanoj u Srbiji “navedena jedna izmišljena naučna teorija da južnoslovenski narodi imaju duplu hipofizu iz koje luče ovaj kobajagi hormon. Opisuje se onda eksperiment nad pacovima, koji, po ubrizgavanju kontraendorfina, najpre zapadaju u tešku letargiju, stupor (umna ukočenost, tupost – prim. D.B.) ničim izazvane tuge i nezainteresovanost za bilo šta, osim za jagnjeće pečenje koje pacovi pozdravljaju udaranjem šapicama o sto. Onda se, kaže pisac, ti pacovi ožderu jagnjetine, padnu u seljački stond, pa u kolektivni delirijum, navale da se međusobno ujedaju, grizu, čereče i kolju, sve dok poslednji ne ubije pretposlednjeg, samo da bi onda poždrao sam sebe”.

Hormon nesreće i smutnje, čemerna istorija naroda jugoistočne evrope, posledica su hormonalnog poremećaja a ne vekovnog tlačenja navodi Basara, a Srbljanovićeva dodaje da ovu teoriju “upravo dokazuje topot šapica po stolovima Francuske 7. Smešno je jer je tačno”.

Na kraju, evo “kratkog” Basarinog književnog inventara koji počinje 1962. godine: Priče u nastajanju, Peking by Night, Kinesko pismo, Napuklo ogledalo, Na ivici, Fama o biciklistima, Fenomeni, Na gralovom tragu, Mongolski bedeker, Tamna strana meseca, De bello civili, Drvo istorije, Ukleta zemlja, Virtuelna kabala, Looney Tunes, Sveta mast, Vučji brlog, Ideologija heliokoncentrizma, Mašine iluzija, Kratkodnevnica, Džon B. Malkovič, Bumerang, Oksimoron, Srce zemlje, Fntomski bol, Uspon i pad parkinsonove bolesti, Izgubljen u samoposluzi, Majmunoopisanije, Dnevnik Marte Koen, Nova stradija, Fundamentalizam debiliteta, Eros, giros i Tanatos, Početak bune protiv dahija, Mein Kampf, Dugovečnost, Gnusobe, Anđeo Atentata, Drugi krug, Očaj od nane, Andrićeva lestvica užasa, Nova srpska trilogija, Tumači crvenog bana, Atlas pseudomitologije, Kontraendorfin, Bajakovo-Batrovci…

Cinik bi rekao – više nego svi progonitelji iz UKS zajedno.

Dragan Banjac
Autor 1.2.2021. u 19:00

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija