Zašto anti-nacionalizam skončava u nacionalizmu

tačno.net
Autor 9.7.2013. u 11:23

Foto: www.pescanik.net

Ostaci Druge Srbije, nažalost, još nisu uspeli da u osnovi eliminišu svoj egzistencijalno-esencijalistički diskurs, ne ublažavaju ratničku retoriku, ne menjaju boju svog radio-glasa i dižu nove ratne frontove, prizivaju novu vrstu žrtava, nazivajući sve to „zdravom kritikom“.

 

Piše: Ištvan Kaić

Da je kojim slučajem Filosofija palanke bila napisana devedesetih godina, povod za njen sadržaj ne bi više bio komunizam, već nacionalizam guran pod okriljem socijalizma, ali bi prava tema svakako ostala nepromenjena – subjektov fundamentalni odnos prema palanci, ili arhaično rečeno, prema njegovom ne-biću. Zato ova knjiga nema direktne veze sa nacionalizmom, a indirektna se može tražiti samo preko onog što je njena centralna tema – stoga, nikako na način što će se ista u celosti zaobići i potisnuti. Upravo ovo zadnje je učinila Druga Srbija kada je stvorila kult oko autora i njegove knjige, jer je, autorovim rečnikom, subjekta razumela samo kroz njegovu subjektivnost.

Za Konstantinovića, pak, pokazao sam, subjekt – i ovde treba naglasiti – ma koji subjekt sastoji se od sve samih jalovih pokušaja (fenomenoloških) subjektivacija samog sebe, dok je sve vreme u samom njegovom središtu, zapravo, nešto sasvim različito od njega – van-subjektivnost, što nije ništa drugo nego preslikan Frojdov koncept nesvesnog. To znači da subjekta određuje baš ona stvar koja ga neprestano sprečava da bude ono što bi ponajviše takvim projektom želeo. U taj entitet, subjekt, pada i sama Druga Srbija kao onaj izgredni subjekt koji je kritikovan uFilosofiji, subjekt koji je idolatrijom ovog dela i njegovog autora, pored proklamovanih neprijatelja među protagoniste duha palanke neizbežno svrstao i sebe. Konstantinović, dakle, u ambijentu Druge Srbije, u pasivnom stilu ponovo poduzima put propasti o kojem je već pisao mnogo godina ranije, a patološka veza sveta i anti-sveta u krivotvorenju njegove misli, pa tako i nacionalizma i anti-nacionalizma, potpuno se danas prećutkuje.

Taj put propasti upisan je u samu fenomenološku metodu. Njena startna polarizacija na diskvalifikujući prirodni stav sa jedne i preferirajuće transcendentalno polje ideiranja sa druge strane, kao uslov za konstituciju svakog subjekta napravila je najviše problema njemu samom. Već na tom potezu ono lakanovsko, psihoanalitičko Realno koje razdire svakodnevicu simboličkog poretka, a to su u slučaju Druge Srbije ratovi, stradanja i pre svega zločini, nema drugog načina nego da bude krivotvoreno u transcendentalnom polju sada kao egzistencijalni, sartrovski Drugi, dakle, kao neizostavni element nekog novog nužno simboličkog života tog subjekta po nazivu Druga Srbija.

Tako uvedeni Drugi više nije nešto što razdire svaki smisao, kakav je realni učinak kojem doprinose ratne strahote i doživljaji za koje je nemoguće pripremiti se, nego, sasvim suprotno – nešto što za ovog subjekta, u tom smislu, pervertirano rađa svaki smisao postojanja i unosi mu dah života. Takav Drugi postaje motor Druge Srbije i od njegovog održavanja i stalnog podgrevanja, tj. reaktualiziranja zavisi i njena transcendencija, ostvarenje njenog „čistog“ projekta. Subjekt ovim procesom tako biva zapravo nepovratno zaštićen, palanački izolovan, premazan kremom sa visokim zaštitnim faktorom kako bi sebe sačuvao od realnog efekta ratnih strahota, kojeg trpe ostali. On razvija zavisnički odbrambeni mehanizam nazvan Druga Srbija jer nakon toga više ni na jedan drugi način ne uspeva da živi.

Međutim, egzistencijalan zahtev da takav Drugi ostane mumificiran i konzerviran izaziva to da fenomeni u vremenu – godinu, dve, deset, dvadeset godina – subjektovi intencionalni predmeti svesti konstantno, ako treba i iz pepela dižu ovu van-vremensku matricu Drugog, koji mora biti katastrofalan samo da bi egzistencija za tog subjekta i dalje imala smisla. Ovaj proces van sopstvenog simboličkog miljea, a to znači van transcendentalnog polja, u vezi Druge Srbije počinje da se sagledava kao nacifikacija prvobitnog projekta „anti-nacionalizma“ i kao njeno sagorevanje u auto-nacionalizam, gde je jedinica mere kolektiviteta ona sama i niko više. To danas dovodi do raskoraka u percipiranju stvarnosti onih koji su bili pod tim zaštitnim projektom u odnosu na one koji to nisu i, odjednom, oni koji nisu počinju da vide više od onih koji jesu. Upravo je to tačka u kojoj bi, kao što je na svojoj koži, pa i nekoliko puta iznova, osetio Radomir Konstantinović, taj demonstrator fenomenologije koja izjeda samu sebe, trebalo da se desi da subjekt bude primoran da sam sebe, kao kompletnog fenomenološkog subjekta, stavi u predmet, da se pojavi saznanje o palanci koja je u svima nama, o svim aporijama ovog „anti-“ projekta i konačnom odbacivanju takve vrste života.

Ostaci Druge Srbije, nažalost, još nisu uspeli da u osnovi eliminišu svoj egzistencijalno-esencijalistički diskurs, ne ublažavaju ratničku retoriku, ne menjaju boju svog radio-glasa i dižu nove ratne frontove, prizivaju novu vrstu žrtava, nazivajući sve to „zdravom kritikom“. Nastavljaju da vode rat „drugim sredstvima“, da izbegavaju sebe, projektujući ono što sami rade u tog, i dalje istog kao na početku, večitog, Sartrovogpaklenog Drugog.

Dvogled.rs

tačno.net
Autor 9.7.2013. u 11:23