ZAŠTO ONA A NE NEKA DRUGA?

Povezani članci

• Jadranka Kosor oslobađa srbijanski Reich
• Neophodno osigurati ravnopravnost službenih jezika BiH
• Bespomoćni antifašizam u Srbiji
• U Srebrenici se završilo ono što je u Prijedoru počelo
• Zna li primitivna, autokratska, nasilna vlast šta im piše u Zakonu o osnovnom obrazovanju?
• “Korak pobednika”

Već dobrih nedelju i kusur dana srpski mediji bruje o brutalnom prebijanju folk-pop pevačice Nataše Bekvalac od strane drugog po redu venčanog supruga kojeg ćemo ovde navesti samo po inicijalima – L.L.

Osim sijaset anfas i profilnih fotografija ove farbane plavuše iz Novog Sada sa modrim podlivom ispod oka uslikane ispred ordinacije, ispred bolnice, ispred kuće, ispred stana, ispred prozora i ispred svih mogućih prestoničkih lokacija, srpski auditorijom je mogao da se upozna i sa izjavama njenog oca koji je otvorio dušu srpskim novinarima priznavši da bi čak i ubio za svoju ćerku (sic!). Na red su onda došla svedočenja rodbine, pa komšiluka i nezaobilaznih kolega sa estrade.

U međuvremenu smo mogli da saznamo da je Nataša Bekvalac i sa prvim, podjednako venčanim suprugom – a i njega ćemo dakako svesti na inicijale Lj.J. – prošla kroz manje-više sličnu golgotu (avaj!) pa da su se tako, u naletima uzajamnog supružničkog besa, gađali navodno čašama, pepeljarama i fenom za kosu. Tja…

Dakako, pre ovih dveju brakorazvodnih rijalitija, prisustvovali smo (nezaobilazno) i venčanjima te iste Nataše Bekvalac, njenim izjavama na večnu ljubav, pa porođajima, uslikavanjima dece, selfijima iz klubova, kafića i šik lokacija, kao što već i priliči srpskoj para-show-biznis-eliti.

Dobra praksa i pravila žurnalistike nalažu da se imena žrtava u (crnim) hronikama objavljuju inicijalima. Ovaj put sam, međutim, odlučila da upravo imena Natinih bivših svedem na inicijale. U svojim dokonim razmišljanjima sam zapravo došla do pomalo perverznog zaključka da su ova dvojca nesrećnika – LJ.J. i L.L. – poslužila kao žrtve medijskog maltretmana zarad jednog mnogo višeg cilja, a to je medijska priča o samoj Nataši Bekvalac. Jer poenta cele ove priče je na njoj, a ne na prebijanju. Drugim rečima, ne mogu da se otmem utisku da je sve ovo brižno i strateški isplanirano kako bi se pridobilo javno mnjenje uoči predstojeće sudske bitke oko deobe bračne tekovine i starateljstva nad detetom. Iz te perspektive valja prikazati onog drugog kao neuračunljivog nasilnika i manijaka bez presedana, a naručioca tekstova – čitaj Natašu Bekvalac – kao nevinašce koje, eto, baš nema sreće u ljubavi.

Da se razumemo, ne želim da relativizujem njene modrice. I sama sam svojevremeno bila žrtva porodičnog nasilja i po defaultu gajim empatiju prema svima koji čak i u najavi mogu postati žrtve nečijeg bilo fizičkog bilo psihičkog iživljavanja, nebitno da li pod porodičnim krovom, na poslu ili pak u psećem parku. Smeta mi ta prekomerena zloupotreba medijske pažnje, to novinarsko spinovanje i degutantno servisno opsluživanje naručioca tematskih tekstova. Nisu sve žene žrtve porodičnog nasilja u Srbiji platežno sposobne da iskeširaju medijsku pokrivenost svojih brakorazvodnih tuča i blaćenja bivših supružnika. Najveći deo srpskih žena završi u novinskim naslovima tek onda kada je prekasno. One su tihe žrtve, bez glasa, do njih ne stižu niti fotoreporteri niti aktivistkinje ženskih s.o.s. centara koje na mahom beskorisnim seminarima u konferencijskim kristalnim salama ski cenatara na Zlatiboru i  Kopaoniku govore o unapređenju društvene svesti u prevenciji porodičnog nasilja. Šta god to značilo.

Da skratim priču- žao mi je Nato, ali tvoja muka je mogla da stane u jedan članak, i to bi bilo sasvim dovoljno. U nedelji za nama je bilo daleko značajnijih tema koje bih volela da sam videla na naslovnim stranama srpskih novina. Ako ništa drugo, volela bih i da je nekoj nepoznatoj, nevidljivoj i nečujnoj ženi iz zabiti istočne Srbije dato podjednako prostora da progovori o modricama koje nosi na duši i telu. Ali ko mene pita…